Српски интегрализам и црногорски неонацизам (2)

Црногорски неонацизам као идеологија на којој се темељи постјугословенска Црна Гора упакован је у грађанску и европејску реторику, што је, опет, у функцији инетереса вашингтонско-бриселског глобализма на нашем простору. Ти центри моћи савршено добро знају да се иза сладуњаве реторике овдашњих властодржаца крије неонацизам, но ништа за то. Мало насиља и затирања српске самосвијети по њима није шкодљиво. Напротив, Срби су историјски народ, а западни глобализам не трпи памћење и дубоко историјско утемељење. Њему су потребније нације мувљег памћења, јер су људи с мувљим памћењем ближи идеалу савршеног потрошача..

Три најважнија коријена данашњег црногорског неонацизма су: увјерење о црногорској надрасној супериорности (чији историјски заметак се налази, то смо већ рекли, у теорији с краја деветнаестог и с почетка двадесетог вијека о Црногорцима као елитним Србима), затим комунистичка идеологија и њен вредносни систем (који су се идеално «накалемили» на ту теорију) и најзад нацистичко-усташка теорија по којој су Црногорци Црвени Хрвати. Све то је  кроз безмало читав двадесети вијек, час наизмјенично, час истовремено, некад мање а некад више, но увијек континуирано и систематски, наметано с нивоа државне власти. Њихов додир, односно заједнички интерес носилаца тих трију прича породио је менталитет и идеологију савременог црногорског неонацизма. Обејекат њеног насиља у постјугословенској Црној Гори је српска национална заједница  која је изложена мржњи, мајоризацији и потпуној обесправљености. Срба данас нема у државним органима и институцијама, а ако их у занемарљивом броју и има, они су, због страха за каријеру и егзистенцију, принуђени да раде против суштинских интереса сопствене националне заједнице.

Тако је постјугословенска Црна Гора утемељена на примитивизму црногорског вељања и сукања јуначких бркова, на комунистичком братоубилаштву и на нацистичко-усташкој идеолошкој визији Црне Горе као Црвене Хрватске, чији су аутори Анте Старчевић, Иво Пилар и Доминик Мандић, а њихови главни експоненти и извођачи радова црногорске усташе Секуле Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија. Није нимало случајно што је за државну химну постјугословенске Црне Горе наметнута Дрљевићева пјесма «Ој свијетла мајска зоро». Треба ли бољи доказ да је црногорска државна власт у односу на Србе следбеник нацистичке идеологије? Та идеологија овдје је само прилагођена потребама овдашњих властодржаца, како на глобалном тако и на унутрашњем плану. Иза бајковите европске слаткоречивости њених носилаца крије се неонацистичка намјерања затирања српске самосвијести у Црној Гори и насилно и коначно превођење Срба у новоцрногорски национални идентитет.

Одане савезнике на том послу црногорски неонацизам је нашао у мањинским националним заједницама, односно у њиховим историјским антагонизмима у односу на српску националну заједницу. Политички представници овдашњих мањина нијесу неонацисти, али, удруживањем с националним Црногорцима, црногорски Бошњаци/Муслимани и Хрвати јесу дали немјерљив допринос стварању овакве Црне Горе. То се само ново конвертитство природно удружило са старим. Допринос Албанаца таквој политици се подразумијева и није га потребно ни објашњавати. Без подршке свих тих заједница не би ни било могуће разбијање последњег облика југословенске државе. Српска заједница у Црној Гори је тако, мимо своје воље, стављена у положај наводне супротстављености мултиетничкој демократији и савременим европским вриједностима. Тако формирана и постављена, та непринципијелна мултинационална коалиција идеолозима црногорског неонацизма даје алиби за жигосање Срба као непоправљивих непријатеља савремених друштвених и цивилизацијских токова. То је у овом историјском тренутку, како на унутрашњем тако и на међународном плану, савршено оправдање за затирање српске самосвијести. Црногорски неонацисти сматрају да Срби треба да живе у Србији, а Црногорци у Црној Гори... Они, дакле, попут Хитлерових нациста изједначавају појам нације и државе. И, баш као и Хитлерови нацисти, сматрају легалним и легитимним насилно наметање таквог концепта црногорства. Њихов коначни циљ је да данашња државна граница између Црне Горе и Србије истовремено постане и етничка и, ма колико то изгледало сулудо, језичка.

Рекосмо већ да је црногорски неонацизам српску самосвијест и црногорску државност учинио непомирљивим. А пошто је то тако, то онда значи да у будућности овдје мора доћи, или до нестанка Срба, или до новог урушавања црногорске државе. Треће не може бити. И све док се не деси једно од то двоје, овдје ће се водити беспоштедна борба између саме државе и српске националне заједнице. Режим ће свакако повремено мијењати форму те борбе, али увијек с истим циљем отварања пута коначном затирању српског идентитета. Тај процес ће се одвијати по амплитуди која ће се наизмјенично кретати од покушаја пацификације Срба и успављивања њихове националне самосвијести до бруталних напада на њихове животне интересе. У тој функцији биће, како политички потези скувани у псеудограђанским идеолошким кухињама који треба да «споје располућену Црну Гору», тако и брутални напади на СПЦ, српски језик и српску културу као носеће стубове српског идентитета.

Ова суморна слика будућности таква је каква јесте због тога што је црногорски идентитет конвертитски. У праву су они који кажу да је овакав развој догађаја у Црној Гори диктиран материјалним разлозима, али нијесу у праву кад тврде да је то само пролазна појава коју не можемо звати финалним конвертитством.. Управо је супротно: та чињеница најбоље доказује да је овдје у питању класично конвертитство, пошто је свако конвертитсво засновано баш на материјалним разлозима и друштвеним привилегијама. Уосталом, први српски конвертити су припадали властели и у конверзију су и отишли због очувања власти и материјалног богатства и привилегија које из њих произилазе. Није ли први конвертит на тлу историјске Црне Горе био нико други до Цетињанин Станиша Црнојевић, син зетског обласног господара Ивана Црнојевића? И још нешто: у данашњој Црној Гори постоји немали број новоцрногорских политичких, културних и јавних радника чији су родитељи били Срби и живјели су изван Црне Горе, а загриженији су заговорници црногорског неонацизма од самих његових носилаца. Такви су у неким случајевима загриженији чак и од самих Цетињана, нарочито уколико живе на Цетињу. Није ли управо то најпоузданији доказ да је црногорска нација конвертитска?

Конвертити знају једиио шта нијесу и шта неће да буду, али зато не знају шта јесте у садржају њиховог идентитета. Или, другачије казано, они «знају» шта јесу и шта није у садржају тога што јесу, али зато не знају шта на духовном и културном плану чини то што они јесу. Који су то културолошки темељи црногорског националног идентитета? Њих, наравно, нема јер све оно на шта се они позивају припада или српској, или некој другој, нецрногорској култури. Због тога они морају да врше дисторзију прошлости, и да отимају и краду српско културно наслеђе. Крађа српске духовне и културне баштине за њих је најнормалнија ствар, јер тако чине двоструку услугу својој идеологији. С једне стране они тиме намирују оно што у свом националном идентитету немају, а с друге стране затиру идентитет онога од кога отимају и кога сматрају својим непријатељем. Њихово отпадништво од српске националне и државне идеје код Срба, разумљиво, изазива презир, гњев и одвратност. Све то, опет, само увећава комплекс црногорске инфериорности и појачава степен њихове идеолошке загрижености и мржње према онима од којих су отпали.. Они су потпуно свјесни свог неморала па, између осталог, и због тога покушавају да створе тзв. црногорску православну цркву која би им била какав-такав духовни и морални ауторитет. И они осјећају оно што је још Достојевски записао у свом дневнику – да рађању сваке националности претходи морална идеја. Црногорска конвертитска идеја је неморална и они знају да при таквом стању ствари њихов идеолошки пројекат нема будућности. Није нимало једноставно живјети у тоталној лажи. Уколико желе да опстану као национални Црногорци, они до краја морају да спроведу затирање српске самосвијести у Црној Гори. А то даље значи, да они не смију одустати од неонацистичког идеолошког концепта црногорства. То су чињенице које неминовно узрокују последицу да сви политички покушаји „мирења завађене Црне Горе“ воде асимилацији и затирању Срба. И, супротно томе, то значи да свако јачање српске самосвијести  и подебљавање линије националне динстинскције између Срба и националних Црногораца води одбацивању идеје самосталне црногорске државе од стране већег дијела њеног становништва. Јер, не заборавимо на чињеницу да националне мањине такође не желе (и неће ни дозволити) прелазак у новоцрногорски конвертитски идентитет. А Срби овакву Црну Гору никада неће суштински прихватити као своју државу. То, опет, значи да у Црној Гори никад не може бити друштвене стабилности која је услов свих услова да би држава почела нормално да функционише. Окрени-обрни, коначни исход је јасан: или нестанак Срба, или урушавање постјугословенске Црне Горе. Треће могућности нема.