Русија потребнија Западу него он њој

Специјално за „Политику”
 Башар Асад и Дмитриј Медведев, председници Сирије и Русије, нису се договорили да Русија прода ракетне комплексе „искандер” Сирији, како су то јавили неки медији, али је и сама чињеница да је Асад посетио Русију у тренутку велике кризе односа са Западом изазвала велику нервозу пре свега у Америци, али и у Израелу који се уплашио да ће постати „нова Грузија” и већ данас успео да уговори посету Олмерта Медведеву за почетак септембра.

„Ми разумемо суштину руског става. Сматрамо да је то реакција на провокацију од стране Грузије”, рекао је, према извештају ТВ канала „Раша тудеј”, Асад Медведеву, понудивши му да постави руске ракете на сиријској територији. Он је објаснио да ће то бити достојан одговор на постављање објеката ПРО Сједињених Држава на територији Пољске и Чешке.

Председници Русије и Сирије разговарали су иза затворених рата и није било чак ни уобичајене конференције за новинаре после тог разговора. О садржају разговора јавност је сазнала из интервјуа министра иностраних послова Лаврова, који је на питање да ли ће Русија продати „искандер” Сирији, одговорио дипломатски:

 „Спремни смо да размотримо захтев сиријске стране о куповини нових образаца оружја. Ми ћемо испоручивати Сирији оружје које има одбрамбени карактер и не нарушава равнотежу снага у региону.”

Комплекси „искандер” не спадају у одбрамбено оружје и Сирија је у много наврата покушавала да их купи од Русије. Најактивнија фаза продаје одвијала се 2005. некако пред посету Владимира Путина Израелу. Дошавши у Јерусалим, тадашњи руски председник је изјавио да је лично забранио продају. Приликом ове посете, бар колико је јавности познато, није било отвореног разговора на ту тему, али је она напросто „висила у ваздуху”.

Москва је традиционални партнер Дамаска у војнотехничкој сфери – 90 одсто оружја и војне технике које има сиријска армија купљено је у Русији, а практично сав командни кадар завршио је руске војне школе.

Ипак, чак и кад би постојала добра воља да им се прода „искандер”, то би, тврде војни стручњаци, било немогуће. Према плановима руског министарства одбране, најпре руска армија треба да добије неколико бригада комплекса „искандер” (бригаду чини 27 лансирних рампи и 100 ракета). Све док то не буде урађено, не може бити речи ни о каквом извозу.

Гласине о постављању базе у сиријском Тартусу Лавров је прокоментарисао неодређено:

„Ми смо спремни да искористимо луке пријатељских држава за обезбеђивање логистике”.

Све у свему, разговор два председника није био толико „застрашујући” колико то изгледа према извештајима неких медија, али Асадова изјава да су „кавкаски и блискоисточни проблеми слични” и да конфликти који су с муком „замрзнути” могу да букну новом снагом, не може да не привуче пажњу.

Вашингтон стрепи да Москва „може да искористи свој утицај, новац, резерве енергената, право вета у Савету безбедности ОУН и, разуме се, своју индустрију оружја, за подривање интереса САД по целом свету”, пише данас „Њујорк тајмс”.

Чињеница је да је Москва, током последњих година, паралелно са успостављањем добрих билатералних односа са западним земљама, веома водила рачуна и о односима са „остатком света”. Она данас одлично сарађује са Кином, Индијом, са муслиманским земљама, била је, а и сад је, готово једина препрека америчком бомбардовању Ирана, а земље Заједнице Независних Држава везане су за њу чврстим везама – што због јефтинијих енергената, што због трговине. Сав свој вишак производње, ако га има, оне тешко могу да извезу на Запад, па им је једино тржиште Русија. Чак и Сакашвили, љубимац Запада, кад је Русија престала да купује од Грузије вино, није успео да убеди ни Европу ни Америку да уместо француског вина купују грузијско. Није помогла ни чињеница да су га, за велике паре, рекламирале најпознатије светске звезде.

Руски политички аналитичари одавно говоре да је Русија потребнија Западу него он њој. Зато су стрепње неких америчких аналитичара да кварење односа са Русијом може да нанесе већу штету Западу него Русији – сасвим оправдане. У праву је овај листкад каже да је руско учешће у борби са тероризмом у Авганистану и за неширење атомског наоружања – драгоцено. И да би Венецуела и Иран једва дочекали да им се омогући куповина руског оружја. Није било тако давно кад су и Путин и Лавров понављали да се ниједан проблем у свету не може решавати без Русије. То исто данас каже Анџела Стент, руководилац програма за Русију на Универзитету у Џорџтауну: „Иран, ОУН, сви програми борбе с тероризмом и наркотрговином, Сирија, Венецуела, ,Хамас’, енергенти...” Сва питања чије је решавање без Русије немогуће, просто се не могу набројати, пише данашњи „Њујорк тајмс”. Није случајно Барак Обама, пре овог рата, говорио да са Русијом треба сарађивати. А промена става је привремена и везана за предизборну кампању.

Коментатор „Њујорк тајмса”се нада да ће се „Москва уздржати од најштетнијих сценарија”, и мада верује да много зависи од тога шта ће обе стране урадити током предстојећег периода, закључује да „њена (руска) економска елита не жели да скрене с пута интеграције са осталим светом”. И то је тачно, али за разлику од „осталог света” где „економска елита” управља државом, у Русији је ситуација нешто другачија – ту држава усмерава економску елиту.

„Политика” је већ писала о могућим варијантама кажњавања Русије – „Њујорк тајмс” набраја како све Москва може да нанесе штету Западу и закључује да у односу на „московски мени сценарија”, вашингтонски „изгледа јадно”.

Захваљујући природним условима, Русија је једна од ретких земаља која је сама себи довољна. Све што јој је потребно производи или може да произведе. Ако у свету почиње да недостаје нафте и гаса – она га има, ако је реч о води – има Бајкал и бројне реке, ако је реч о храни – има потенцијала да произведе колико јој је потребно, и још да храни Европу, уколико се Европа одрекне (што је у сфери фантастике, јер нема алтернативе) руског гаса, она ће га продати Кини која захваљујући свом брзом развоју може да „прогута” и више него што Русија може да произведе... о војном потенцијалу да и не говоримо. Зато јој је данас веома тешко нанети штету. Али то не значи да Русија не жели сарадњу са светом. Напротив, њој је веома стало до те сарадње. Једини услов је – равноправност и уважавање њених интереса, тврди руски председник.