Случај Грузије

Мислим да сам управо у овој рубрици већ писао о томе да политика једностраних чинова, која се темељи на процјенама да тренутно стање ситуације и односа снага омогућава одређене екстремне потезе, нема перспективе и да је кратког даха.
Мухамед-Филиповић

Исто тако, упозорио сам да они који гаје излузије да је обрана мира ствар силе, а не разума и да се он може обранити тако да једна сила, ма како била велика, контролише свијет и диктира понашања свих историјских, државних, цивилизацијских и културних субјеката, нема перспективе и да представља самообману.

Једнострани потези у политици уопће, а посебно у случајевима када велики играју своју игру преко малих, израз су глупости и занесености великих који мисле да могу све, а малих да могу то исто под скутом великих, тј. када озбиљно схваћају подршку која им се пружа, а не виде дубљу логику односа.

Стога сваки покушај малих као што се догађа у Грузији, да се ситуација напетости односа великих, НАТО-Русија, искористи да би се обавио неки домаћи посао, представља авантуризам и ништа више. У случају најновијег сукоба на Кавказу то ће морати да схвате и што је најгоре и горко искусе сами Грузијци.

Сваки једнострани потез у којем велики стоје иза амбиција малих је облик све дубљег упадања свијета малих земаља и држава у лабиринт односа сила и моћи, из којег нема логичног излаза и у којем су смао они колатерална жртва.

Тада настају ситуације из којих се излаз мора тражити у рушењу цијелог система односа, тј. лабиринта у који смо уведени.

Али за оне који нису конструирали тај лабиринт неће бити Аријадне и њеног клупка да им омогући безбједан излазак, него ће умјесто клупка нека будућа Аријадна употребити много ефикасније, наравно, разорно средство, да их изведе из лабиринта.

Грузијци су погрешно помислили да су, улазећи у блиске односе са западним силама постигли већу сигурност за себе и своје интересе.

Заборавили су да је комшија ближи од брата, тј. да њихова сигурност прије свега и највише овиси од добих односа са Русијом, у оквиру које су били више од двије стотине година. Американци им нуде савез, али савез који мирише на антируску работу, а такав дар нико паметан не прихвата.

Нису Грци узалуд рекли: "Timeo Danajos Dona Ferentes", или "Плаши се Грка и кад дарове доносе". За неке би то требало транскрибирати у изреку "плаши се америчких дарова, посебо кад су другима украдени".

Русија, вјерујем, није непријатељ Грузији, ако она не би подузимала кораке који се могу протумачити као дио обнове стратешког окружавања Русије од оних који свугдје у свијету сва питања рјешавају опружјем.

А да то није добро, Руси су искусилим у Авганистану и држе се тог искуства.

Покушаји Америке, након што је дуготрајном стратегијом унутарњег подривања, корупције и економско-финансијских притиска, а посебно инсистирајући на питању људских права и корисртећи очиту глупост и успаваност совјетских носилаца политике силе, оних који су годинама углавном силом владали бившим Совјетским Савезом, а сили памет никада није требала, она има моћ којом успијева остварити оно што жели, успјела срушити совјетски режим, да настави стратегију рушења позиције свјетске силе која је Русији припадала још од времена Ивана Грозног и поготово од Петра Великог, а не тек од времена настанка Стаљиновог режима, не могу успјети.

То би сви морали знати, јер Русија  је велика сила само из давне историје, од времена истјеривања Татара, затим Швеђана, па Наполеона и најзад Хитлера из превелике Русије, а да би је ико могао окупирати, него је она то у буквалном смислу и посебно од времена када је технолошки и научни развој, који се је у Русији одвијао и под најтежим околностима совјетског режима, донио Русији изједначавање са западним свијетом у погледу посједовања атомског оружја и средстава његовог транспорта на било коју тачку глобуса, тог апсолутног оружја које искључује могућност побједе над једном земљом са таквим атомским арсеналом, па се сви евентуални покушаји непоштовања стварних и реалних интереса те земље показују промашеним.

Русија је тако велика и тако дубоко уграђена у свијест и понашање њених грађана - Руса, да падови режима и њихове промјене не могу битније угрозити њено опше свјетско значење и количину моћи коју она посједује.

Не треба заборавити да није совјетски него руски патриотизам однио ону величанствену побједу над тада најснажнијом и технолошки најбоље опремљеном свјетском силом фашистичком Њемачком, онда када су сви паметњаковићи већ видјели Русију на кољенима.

Стаљин се, у позиву за обрану од непријатеља, који се налазио пред Москвом, није позивао на комунистичку него на руску националну свијет и патриотизам Руса и није понављао примјере побједе над интервентима у току грађанског рата, него величанствене побједе над Наполеоновом армијом, која је била заправо европска армија у покушају да сруши источног дива.

Тај патриотизам није пропао са пропашћу совјетскг режима и може бити да је сада још много јачи него што је био икада раније.

Због тога је оцјена Америке да је рушење совјетског система, те глупости политике једног Горбачова и неспособност Јељцина, основа и да може да се схвати као опши модел и критериј стања политчког мишљења и понашања Руса, дубоко погрешна.

Поготово што Америка нема ниједан разлог, ни морални, ни правни, а поготово војни, да се тако понаша.

Она покушава да изграђује обрамбени систем америчког тла на километар од руске границе, као што покушава да критикује Русију што помаже Осетију која је међународно-правно под легитимном заштитом Русије, мада Русија не проглашава једнострано, као Америка, независност Осетије, како је то Америка урадила у име својих националних интереса, у ствари, интереса глобализма који треба да буде под контролом Америке и западних демократија које су демократије као што је баба Јања из Медне код мог Кључа Грета Гарбо.

Америка је била упозоравана да се не бави грађењем обрамбеног зида уз саму руску границу, јер је то свакако чин агресије, будући да представља војно затварање Русије, а и као војна мјера је стратешки непотребно и глупо.

То је бесмислено, излишно и посебно опасно за народе којима се тиме обећава сигурност у односу на оног који их не угрожава, а који мисле да ће тиме бити заштићени.

Наиме, напротив, они су тиме само јаче изложени евентуалним несрећама, будући да би у случају било каквог сукоба између НАТО-а и Русије и Кине, према којима се овај бедем гради, управо они први били на удару и неизбјежно страдали, чак и у случају да опћи исход таквог сукоба не би био, као што и не би могао бити ни у чију корист, што је немогуће претпоставити у једном опћем нуклеарном рату у којем ће страдати сви учесници, а прије свега они мали и најизложенији, они који су немоћни, а налазе се близу линија разграничења.

Таква стратегија обране Запада би била свакако на штету и прије свих Финаца и цијеле Скандинавије, затим балтичких земаља, земаља средње и Јужне Еуропе, Југозападне Азије, земаља Блиског истока   и свих оних земаља које пристају на стратегију обране мира путем оружјем које је усмјерено према Русији и Кини, односно према онима којима је једина сила која шири зоне свог утјецаја одредила улогу негативног елемента свјетске ситуације.

Мир се може ефикасно бранити само упорним преговорима и одустајањем од логике силе у свим правцима њене примјене.

Нема демократске примјене силе, како то мисли Бусх и како излаже у логички најневјероватнијем и најконфузнијем говору којег сам икада чуо од неког свјетског лидера.

Демократска примјена силе и то у ограниченом обиму и трајању и уз крајње минималне тзв. колатералне жртве, а не у трајању од шест година и уз седам стотина хиљада цивилних жртава, као што је Бусхова и Блаирова демократска примјена силе у Ираку, може бити само она која настане заједничком одлуком ОУН и то његове Генералне скупштине како је то било у случају рата у Кореји, али никако да се под плаштом демократије проводи воље једне олигархије која жели контролу над свјетским изворима енергије.

Дакле, само развијањем нове и снажније улоге међународног фактора и права у рјешавању проблема у односима у свијету уопше може се остваривати демократски метод рјешавања свјетских проблема. Русија више није Совјетски Савез и не обухвата милом или силом, питање је како је све то уопше и када је било, друге земље и народе, осим оних који су добровољно пристали да буду чланови Руске Федерације.

Нема ту мјеста никаквој стратегији потискивања и опкољавања Русије, па је све то што су Амриканци, у оквирима апсолутно дискредитиране Бушове политике, свакако најгоре од свих америчких политика које је свијет до сада видио, предузимали морало водити ка сукобу, посебно у оним земљама које су трусне саме по себи, јер садрже елементе унутарње нестабилности.

Ако је грузијски предсједник Сакашвили мислио да ће га Амрика оружјем покривати да насилно измијени неко међународно-правно легално стање, тада се преварио, не само због тога што никакво насиље над било ким не води добру, него и због тога што су ти дијелови били под легитимном руском заштитом и свака ратна акција у њима мора бити протумачена као пријетња Русији.

Ако то Сакашвилију није било јасно тада не знам шта му је уопше јасно. Веома је лагано изазвати рат, за то је потребан само један без памети или без савјести, то су показали готово сви ратови у свијету задњих стотину година.

Да се изашло из настале ситуације нужна је сталоженост и прије свега памет, али је потребно и морално осјећање, а не пристраност и навијачки дух. Нажалост, историја задњих двадесетак и више година нам показује да је веома тешко на Западу начи политичаре који имају моралну легитимацију да уређују свијет.

Много су тога ружног такви несавјесни политчари као Буш и Блаир учинили и много неправде нанијели и још наносе по свијету, да би се могло вјеровати да су они миротворци. Довољно је видјети само то какав су нама мир донијели након што су нас помагали да се међусобно готово четири године убијамо.

Грузији би било најбоље да не шири непријатељство према Русији и Русима него да схвати да су јој они комшије, а не Американци и да сједне с њима за стол и преговара све док не нађу паметно рјешења за све своје проблеме.