Етничко чишћење у Скакавцу

Сарајево – Село Скакавац, које је од центра Сарајева удаљено дванаестак километара и у којем су све до потписивања Дејтонског мировног споразума живели искључиво Срби, типичан је пример легализације мирнодопског етничког чишћења српских села. Власти Кантона Сарајево су, наиме, пре шест година прогласиле подручје „Водопад Скакавац” спомеником природе чиме су, индиректно, поручили Србима да се не враћају на своја предратна огњишта. До данас нико се није вратио.

Представник грађана Скакавца Лука Петровић каже да је „препрека повратку, управо, одлука кантоналних власти, јер је конципирана тако да не дозвољава повратницима да се врате и обнове своју имовину”. Ова одлука, тврди он, „не забрањује само извођење било каквих грађевинских радова на новозаштићеном подручју, него чак и прикупљање лековитог биља”.

„Нећемо се тако лако одрећи своје дедовине, поготово не на начин који су осмислили властодршци у Кантону Сарајево.Истрајаћемо све дотле док нам се не омогући повратак и обнова имовине која је уништена након потписивања Дејтона, јер на подручју Скакавца није ни било ратних дејстава – наглашава Петровић и поручује кантоналном премијеру Самиру Силајџићу и његовим министрима „да су у заблуди ако мисле да је њихова одлука, у случају Скакавца, тачка на „и” .

„На овом подручју је после Дејтона уништена сва српска имовина, опљачкано је и спаљено око 2.000 српских кућа. Сарајевски челници, опседнути безочном отимачином и ригидним мирнодопским етничким чишћењем Срба са ових простора, негирају овај податак и „подмећу кривотворене катастарске чињенице, према којимасе на заштићеном подручју налази само осам српских кућа”.

Петровић напомиње да су неуспешно завршили сви досадашњи покушаји власника имања у заштићеном подручју „Водопад Скакавац” да се настали проблеми реше у разговору са челницима Кантона Сарајево. Нису, додаје он, пристајали на разговор што је, ништа друго, до доказ више да је „безочна отимачина српске имовине у Федерацији БиХ смишљен и планиран пројекат”.

Због вишегодишње опструкције кантоналних власти у Сарајеву са проблемом се суочава око 5.000 људи, директних или индиректних власника имања на готово целокупном заштићеном подручју. Они се не противе планском уређењу подручја на којем су власници имовине, али под условом „да их то планско уређење не тера са дедовине”, као што је то у конкретном случају. Спорна одлука о проглашењу подручја „Водопад Скакавац” донесена је без јавне расправе са власницима имања, Срби су заобиђени, није им било омогућено да на понуђени планскидокумент упуте било какав приговор. Тако је, кажу, „можда и добра идеја о заштити несвакидашњег природног блага претворена у пример угрожавања елементарних права избеглих и расељених сарајевских Срба”.

„Нећемо више трпети понижења од оних који су, евидентно, осмислили како да нам отму имовину и који се, у својој намери, служе и лажима. Обратићемо се начелницима четири сарајевске општине( Центар,Вогошћа, Илијаш и Стари град) којима припада заштићена зона и од њих тражити да „ коначно спроведу Анекс 7 Дејтонског мировног споразума и тако омогуће Србима да се врате и обнове своју имовину – тврди Петровић и понавља да „ни под каквим условима Срби неће одустати од повратка на своја предратна огњишта”.

Отимање српске имовине

Уз помоћ безочних лажи сарајевске власти покушавају да, по истом сценарију, отму српску имовину у заштићеној зони на подручју Скакавца и у Улици Александра Пушкина у Месној заједници Пионирска долина. Упорно негирају катастарску чињеницу да је око 90 одсто подручја новопроглашеног споменика природе власништво Срба – каже Лука Петровић