Муслимански покушаји да уведу друге у рат

13.08.2008. год.

Након што је Венс-Овенов план пропао муслиманска војска је 1994. године покренула операције: "Прољеће 1994." и "Побједа 1994 - наводи Биљна Плавшић у књизи "Сведочим"

"Покушавали су пробој на свим линијама фронта. Памтим оне ударе код Брчког, Горажда, на Мајевици и код Бихаћа. На свим овим локацијама увек се понавља исто, што је било типично за муслиманске борце: не могу да одрже интензитет започетког напада и тада траже помоћ од других.

Редовно очекују да ће се Америка НАТО, укључити на њиховој страни" - пише она и подсјећа:

"После потписивања Вашингтонског споразума тражили су помоћ хрватске војске, а ови су се укључивали само ако су имали својих интереса. Муслимани су за остварење своје војне стратегије користили заштићене зоне УН (Сребреница, Горажде, Бихаћ) јер су били сигурни да ће им Савет безбедности то опростити или да `неће приметити`.

Свих ратних година покушавали су да изврше пробој на Требевић и да, по Орићевом рецепту, како је он чинио у источној БиХ, униште српска села око Сарајева. Ни у једном случају нису били у стању да се задрже. Увек су тражили помоћ других иако су у својим редовима имали хиљаде фанатизованих муџахедина".

Плавшићева наводи да је о тим карактеристикама муслиманског ратовања тадашњи генерални секретар УН Бутрос Гали извјестио Савјет безбједности сљедећим ријечима:

"Муслимани злоупотребљавају заштићене зоне у Босни, у којима цвјетају криминал и проституција, нападају српске положаје у жељи да испровоцирају одмазду".

Друга карактеристика муслиманске војне стратегије, пише Плавшићева, биле су подментуте експлозије међу цивилним становништвом. "Камере су увек унапред припремљене. Тако су се догодиле експлозије познате као `Ред за хлеб`, Маркале 1 и Маркале 2" - објашњава она.

Према њеним наводима, ови догађаји не спадају у категорију провокација за Србе.

"То је рађено да се Срби оптуже и казне од стране међународне заједнице. Али и у једном и у другом случају (провокације и кажњавање Срба) циљ је да се страни фактор увуче у рат у БиХ и да други заврше посао за муслимане" - пише Биљана Плавшић и објашњава:

"Наравно да се ово није дешавало без неких обећања у смислу: `Ви урадите то и то а ми ћемо помоћи`. Па Изетбеговић на седници Председништва БиХ обавештава да га Клинтон, председник САД, у априлу 1993. наговара да пусти `четнике да уђу у Сребреницу јер би то био добар повод да дође до међународне интервенције (Сефер Халиловић: "Лукава стратегија, стр. 132 - оп аутора)".

"Управо због ових и случних сугестија и планова, Изетбеговић, поред огромног зла које је починио, није никада био кандидат за Хаг, јер би у судници отворено рекао ко га је охрабривао на ужасна злодела која је починио свом народу а и другима" - закључуеј Биана Плавшић.