Коза као државни непријатељ

У долини Праче, надомак Пала, међу Граовиштем, Сријетежом и Рудим брдом – Подграб. Варошица од давнина знана. Не под данашњим именом пошто је све до Другог светског рата Подграб био Сјетлина. Митар Короман записа како је у Подграбу, његовом родном месту, италијанска фирма Ђузепеа Фелтринелија, још 1912, саградила велику пилану са 14 гатера и са више хиљада запослених углавном сељака романијско-јахоринског краја али и оних из Крајине, Лике и Далмације. Долазе потом и Немци и Словенци који у Подграбу раде „риже”, односно клизишта којима су се трупци допремали до пилана. Стасава пролетеријат радничког Подграба који тридесетих година прошлог века организује прве штарјкове. Јер „уз дневницу од 14 до 16 динара није се могло опстати пошто је килограм хлеба био два, а масти осам динара”. У вароши је живота сваким даном све више баш као и прича уз спомен-комплекс са петокраком и крстом понад стотине имена убијених током прошлих тешких, крвавих и злих времена. И све то у порти храма Вазнесења Господњег. На спомен-плочи, под петокраком исклесана имена стотину Титових партизана и двестапедесет жртава фашистичког терора, а под крстом четрдесет и три солунска добровољца и још толико српских бораца погинулих током посљедњег Отаџбинског рата. Мало где је, међутим, антагонизам и непријатељство, а заправо усуд и српског народа овог дела прачанског краја током Другог светског рата био толико изражен као у Подграбу. Поред четника и партизана овде је била и добровољачка војска. Заправо, народ Подграба који је, ни крив ни дужан највише испаштао. – Десет година после рата овде је трајало зло. По шумама су се скривали недужни сељани, проглашени четницима, а у месту марширали удбаши. Догађало се да дете у приземљу сеоске школе сриче прва слова, док му оца понад те учионице туку и муче пропадници Удбе. И тако десет поратних година... Четри века робовали смо Турцима, четрдесет Аустроугарима, мало мање Титовом режиму... У Подграбу се увек било ближе плачу него ли радостима, прича Мојсије Ђерковић, професор и хроничар прачанске долине. Уз све ово је и прича о кози. Кози која је, за не тако давни систем била државни непријатељ број један. А као таква морала је нестати. Морало јој је бити забрањено да одлази у шуму и да храни неке, за тај систем и политику у њему, недобре људе. – Ко је држао козу био је непријатељ и државе и система. Држати козу значило је држати хајдука у кући. Коза, хранитељица чељади и оних који су се скривали у шуми, морала је нестати. Тако је и било. Наредба уткана у један од безброј декрета морала се без поговора поштовати, наставља Мојсије. У Николићима само једном од педесетак села и подграпских заселака, прича се и о Трифку Грабежу чији је отац, свештеник, овде службовао... Прича се о Ради Јовановићу композитору народних песама те о оном неимару Николи који је погинуо градећи мост преко Спрече... Прича се и о Титу и безброј других познатих који су ходили овим крајем. У Николићима данас причају и о ботаничкој башти, Васовој чесми, капели на сеоском гробљу коју подиже Саво Живковић те посебно о Спомен-музеју који носи име Титовог пролетера и хероја Павла Јакшића који је народ Подграба задужио када му је било најтеже... У Подграбу је и прича о сину оног Ђузепеа Фелтринелија. – Млађани и дрчни момак био је пилот Мусолинијеве војске. Први ратни задатак био му је бомбардовање Средњег поља, бившег имања његовог оца. Успео је бацити само једну бомбу, али ни та једна није експлодирала. Бог је ваљда запамтио Ђузепеове грехе који је годинама експлоатисао несрећне паоре у шумска богатства која су им припадала, исприча на крају Мојсије Ђерковић.