Вашингтон је планирао ракетирање амбасаде НР Кине

Да ли је ракетирање амбасаде Кине у Београду била „фатална грешка“ пилота и стратега Пентагона?

- Ако је судити према објашњењима Пентагона, ракетирање кинеске амбасаде у Београду проузроковала је грешка. Штаб је, наводно, имао на располагању старе мапе Београда, по којима је планирао ову операцију. Али, као прво, зграда амбасаде НР Кине је 1999. године била једина зграда,- у околини није било ничег. Тако да на старим мапама овај објекат и није могао бити присутан. Све је то фантастична измишљотина америчких политичара. Као друго, на Новом Београду тада није било нити војних објеката, нити полицијских станица. Тако да сматрам, да је амбасада НР Кине била одабрана унапред и са дефинисаним намерама. Могли су да пођу од претпоставке да се тог тренутка у згради налази неко из руководства Србије. Али пре ће бити да је то била акција са предумишљајем, акција, која је требало да демонстрира свету моћ НАТО-а и САД. Планирана провокација, чији се смисао може разумети на следећи начин: нема шта кинеско руководство да се меша и да штити Србе. НР Кина исто тако може бити изложена серији удара, уколико кинеско руководство не буде послушно. Треба имати у виду, да свака амбасада у свету има дипломатски имунитет и да је у власништву земље, коју представља. Тако да је то било посебно упозорење Кинезима. Ову операцију највероватније је одобрила врхушка у Вашингтону.

Колико се дуго у Бриселу и Вашингтону спремао ваздушни рат против Србије и Црне Горе?

- Војни циљеви НАТО-а су били дефинисани на преговорима у Рамбујеу почетком 1999. године. Мадлен Олбрајт тада је покушавала да натера да се потпише документ о преласку Косова под контролу НАТО-а. Београд би био дужан да повуче своју војску и полицију са Косова на три године и да Албанцима пружи право да сами управљају Покрајином. Затим би они морали да спроведу референдум о изласку из састава Србије и да прогласе суверену државу.

Међутим делегација СРЈ у Рамбујеу је одбацила потписивање овог договора. Тада је почело бомбардовање у циљу што бржег онеспособљавања наше армије, посебно на Косову и Метохији. Затим је планирано да се уз помоћ Албанаца и ОВК изврши инвазија на Косово са стране Македоније и да се покрајина стави под њихову контролу. Циљ је био да се уништи што већи број наших војника и официра, зато су и коришћене касетне бомбе, осиромашени уранијум. Међутим наша војска је искусно одолевала овој агресији, војни губици су били мали, артиљерија, тенкови, авиони су незнатно страдали. Практично нису погађали циљеве у покрету. Они нису успевали да открију нашу војску, која је била на објектима ван касарни, у планинама, бункерима, тунелима. На Косову и Метохији било је дислоцирано 480 тенкова Југословенске армије, НАТО је уништиио 7, и још неколико БТР-а, 6 хаубица, неколико десетина минобацача. Тако да смо на Косову изгубили свега 2% наше борбене технике. Приштински корпус је изгубио 164 човека у бомбардовањима. Укупно у борбеним акцијама током копнене операције против терориста из ОВК изгубили смо преко 500 људи.

НАТО није постигао свој циљ. Борбена техника је остала, људски губици корпуса су били минимални, и он није дозволио ОВК да ступи на нашу територију са стране Албаније. Када смо нанели осетљиви удар албанским терористима, НАТО је предузео дипломатску иницијативу, почео преговоре са Милошевићем. Тада су у Београд стигли Ахтисари и Черномирдин.

Шта је за Вас лично представљала ова агресија НАТО-а на земљу, на коју је са ратом кренула готово сва Европа и САД?

- Што се лично мене тиче и моје породице, код нас је у души дубока рана, коју су натовци нанели нашој словенској души. Наши савезници из другог светског рата, са којима смо ратовали против Хитлера, су бомбардовали Србију само због тога, што је Србија штитила своју територију, свој суверенитет, борила се против тероризма. А САД, једна од најмоћнијих земаља света, која се по целом свету супроставља тероризму, овог пута управо пружа подршку тероризму. Разочарали су нас САД, НАТО, ЕУ. Бомбардовали су нас без санкција УН, и Србија је била жртва. Сматрам да је то злочин, који нема оправдања и не може се заборавити.

Константин Качалин,