Три сата апокалипсе

АМЕРИЧКО-руски односи, упркос томе што Џорџ Буш и Владимир Путин засад успевају да сачувају бар привид «личног пријатељства», дошли су до тачке са које се и неким веома озбиљним људима већ месецима привиђају нова трка у наоружању и нови «хладни рат».
Како и да буде друкчије кад су ствари дошле дотле да амерички државни секретар, Кондолиза Рајс, у Потсдаму изјави да су «напросто смешне тврдње да десет (америчких) антиракета у Пољској и једна радарска станица у Чешкој могу девалвирати руски стратешки потенцијал» и да «и сами Руси знају да је то смешно», а да јој Путинов шеф дипломатије, Сергеј Лавров, одмах контрира тоном каквог између Кремља и Беле куће није било током бар две протекле деценије.
Заиста, како да буде, кад руски министар при том, дословно, изговори и ово: «Сви професионалци предобро знају да у том проблему нема ничег смешног, да се свет суочава са веома озбиљном претњом обнављања трке у наоружању зато што глобална противракетна одбрана, на којој САДраде од 2001. године, подрива стратешку стабилност. И још се сегменти те глобалне ПРО, случајно или не, размештају баш дуж граница Русије. За Русију такво стање ствари није нимало «смешно». Ми бисмо волели да на процене и зазирања својих професионалаца добијемо једнако професионалне и конкретне одговоре, а нама и даље говоре: «Не, не, не бојте се, наша ПРО није уперена против вас». А наше анализе показују: да је управо то, благо речено, смешно».

НИМАЛО СМЕШНО
Хоће ли нове руске балистичке ракете РС-24 и «искандери» отерати америчке антиракете из Пољске – пре него што су у њу и стигле – показаће месеци који следе. Независно од тога, чињеница је да у Москви, попут злог квасца, нарастају подозрења: да су амерички антиракетни штит у Пољској и радари у Чешкој у функцији тајних припрема САД да једним изненадним ударом – без последица по себе – заувек униште руске стратешке арсенале.
Руси на америчку ПРО у близини својих граница гледају очима свог великог писца Антона Чехова: пушка која виси на зиду у првом чину, ту је да би пуцала у трећем. А како се из Москве види могући кошмарни «трећи чин» - за који се још увек тврдо верује да ником нормалном не пада на памет јер би значио планетарну апокалипсу - управо је обзнанио војни експерт Михаил Волженски.
Понављајући чувене речи великог немачког државника Ота Бизмарка – да се у војно-стратешким проценама «не узимају у обзир намере него потенцијали» - он је упозорио да су се САД, са модернизованим (супербрзим, готово неуништивим) крстарећим ракетама «томахавк» чији је домет 2004. повећан до 3.500 километара, први пут нашле у позицији да истовременим моћним плотуном свих својих атомских подморница и ракетно-торпедних разарача из Северног леденог и Тихог океана покушају да униште све руске балистичке ракете, све виталне објекте и саму руску државност.
Штавише, да су Белој кући и Пентагону - за такав могући блиц-криг какав није виђен у светској историји - управо и потребне антиракете у Пољској и Јапану и радари у Чешкој и на Тајвану.

АМЕРИЧКИ БЛИЦ-КРИГ
Према тврдњи Волженског, Американци процењују да првим ударом ипак не би могли уништити баш све руске и да би «преживеле» биле у стању да на највеће градове САД сруче бар 200 нуклеарних бомби. Ради уништавања и тих последњих 200 ракета – подозрева он – Вашингтону и јесте потребан тзв. трећи ешелон ПРО.
Како Волженски и неки други војни стручњаци замишљају помињани «први удар» и могући америчко-руски нуклеарни рат, при помињању којег и сами одмах изговарају: «Не дао Бог»?
Напад би био изведен истовременом паљбом три до четири групе (у свакој по пет) ударних ракетно-торпедних разарача класе «Мак Кемпбел» из Северног леденог океана, са 10-15 таквих разарача из Беринговог и Јапанског мора и са три-четири групе ударних подморница типа «Вирџинија» и «Охајо» из вода Карског мора. Из Баренцовог и Балитичког мора Русија би се нашла на «нишанима» по једне ударне групе разарача. А пошто америчка флота већ располаже са 6.000 лансирних рампи за «томахавке» и друге ракете – Волженски и његови истомишљеници процењују да ватрена моћ те армаде «омогућава САД да одједном гађају све стратешке циљеве на територији Русије».
ПРВИ УДАР
У те «све стратешке циљеве» спадају: све три армије руских Ракетних стратешких јединица, подморнице, стратешка авијација, систем ПВО, командни пунктови, аеродроми и ратне луке...Други удар, за који би Американци користили своју палубну и стратешку авијацију, био би усмерен против руских копнених снага и војних фабрика и инфраструктуре.
Уколико до овакве лудости икада уопште дође, независни војни стручњаци процењују да би успех америчког првог удара пресудно зависио од тајности припрема (изненадности напада), од успешности подморничког напада из Карског мора (јер би одатле испаљене ракете до циљева летеле 2,5-3 сата) и од будућих радара у Чешкој и Јапану чији једини задатак ће бити да «гледају» неколико првих секунди лета руских балистичких ракета. Због свега, како би Русија узвратила и да ли би стигла да то учини?
По Путиновој тајној наредби, Русија од 2001. – фактички од момента када су се САД одлучиле за глобалну ПРО – прави интегрисани државни систем «војног надводно-подводног мониторинга». Стога су Волженски и остали који хипотетички допуштају амерички «први удар» - међу њима и професор московске Академије војних наука Вадим Козјуљин – убеђени да Американци не би могли да за њега обезбеде ни тајност «опкољавања» Русије таквим бројем ратних бродова и подморница, ни изненадност «пресудног плотуна».

ПРЕСУДНИ ПЛУТУН
Руска армија би – како прогнозирају – већ током првих 15-20 минута од почетка напада ударом десетак балистичких или оперативно-тактичких ракета уништила сву америчку ПРО у Европи. Укључујући и радаре у Чешкој. Вероватно атомским бомбама, да би успех био гарантован. Истовремено би били гађани елементи ПРО на помињаним ракетно-торпедним разарачима у Балитчком, Норвешком, Беринговом и Јапанском мору. Не само крстарећим ракетама «гранит» које носе (свака по 24) атомске подморнице класе «Антеј». А руске Космичке јединице имале би задатак: да за најкраће могуће време униште све америчке војне сателите.
Уколико би се све ово догодило, «цртачи» првог нуклеарног рата у историји предвиђају да би Кремљ – чим би му било рапортовано да су прва три задатка извршена – затражио од Беле куће и Пентагона да «томахавцима» и осталим својим ракетама дају команду за самоликвидацију. Са ултиматумом: у супротном, започињемо нуклеарни напад на САД.
У тим тренуцима би ракетама испаљеним из Карског мора било остало да до циљева у централном Сибиру лете још 1,5-2 сата. Шта би се даље догађало (после ултиматума) – не усуђују се, међутим, да замисле ни «цртачи» планетарне катаклизме.

КОСМИчКА ПОЛИТИКА

Документом «Национална космичка политика»из 2006. године, САД су своје војне сателите прогласиле «главним националним приоритетом». Агенерал Џејмс Армор, директор Управе за националну безбедност у космосу, предочио је америчким конгресменима: «Наши потенцијални противници морају знати да САД за себе резервишу право на самоодбрану и у космосу, као и да ће њих, буде ли потребно, лишити могућности доступа космосу. Сваки покушај напада насвој сателит сматраћемо – непријатељским актом».