Декларација за Радована Караџића и против Хашког трибунала

ДЕКЛАРАЦИЈА ПРВЕ СЕДНИЦЕ ОДБОРА ЗА ЗАШТИТУ СРБА ОД ХАШКОГ ТРИБУНАЛА

27.септембар 1997.
«Оптужнице које је Међународни суд за ратне злочине у Хагу подигао против председника Републике Српске др Радована Караџића и команданта Главног штаба ВојскеРепублике Српске генерал-пуковника Ратка Младића, српски народ је примио као саставни дио игре оних међународних кругова, који су од почетка рата мешањем узрока и последица, виновника и жртава настојали да преко узвишених персонификација српског отпора, кривицу за грађански рат 1991-1995. године пребаце на српски народ.

Верујући да представљамо савест и морално достојанство огромне већине Срба Србије, Црне Горе, Републике Српске и Републике Српске Крајине, желимо да међународној заједници ставимо до знања оне чињенице које хашке оптужнице дискредитују на нивоу целокупног нововековног процеса:

   1.

      Да јој ставимо до знања да је грађански рат 1991-1995. био наставак Другог светског рата, јер претходни рат није био завршен онако како се завршавају ратови – јасним одређењем узрока и последица, виновника и жртава и кажњавањем злочинаца. Завршен је био захваљујући Титовој игри са површним западним демократијама и распамећеном Русијом, са гњилим компромисом, који је поравнао виновнике и жртве и потом омогућио неутрализацију српског народа. Омогућио је да синови злочинаца добију шансе да продуже недела својих отаца, односно, да изврше разбијање југословенске државе.
   2.

      Желимо да и Западу и Истоку ставимо на знање да је српски народ био узнемирен и чак доведен и до панике тек онда када су десетине хиљада његових сународника биле натеране на егзодус са Косова и Метохије. Да се прихватио оружја тек онда када су нови властодршци ударили још теже намете на оне који вековима живе у Северној Далмацији, на Кордуну, у Банији, Лици, Славонији, Барањи, Западном Срему, потом у Босни и Херцеговини, када су предузете мере, које су их уставно и законодавно ставиле у подређен положај, када су на перфидан начин биле нагнане у бекство стотине хиљада Срба из федералне Хрватске још пре рата. Срби су пружили отпор тек онда када су их нови босанско-херцеговачки клерикалистички представници, помоћу коалиције са локалним Хрватима покушали да референдумски ставе под своју команду. Прихватили су се оружја тек онда када је против њих у Крајинама и у Босни и Херцеговини било подигнуто оружје и када су пале прве жртве.
   3.

      Српски народ наведених области је у симболима Туђманове Хрватске и Изетбеговићеве Босне и Херцеговине препознао исте оне симболе под којима је у другом светском рату доживљавао геноцидно сатирање; када је у безбројним јамама, логорима и на стратиштима нашло мученичку смрт више од милион и по Срба, неколико десетина хиљада Јевреја и родољуба из редова других народа. Ако хашки суд и његов председник Голдстон уважава ову узрочно-последичну логику, ону логику која одликује напредну светску јавност и оно узвишено правосуђе које је утемељено на римском праву, он мора да дође до сазнања да су све српске позиције у грађанском рату 1991-1995. као и у претходном рату, биле самоодбрамбене и да може санкционисати само она недела која су патолошке природе, односно, она која излазе из тог оквира односа.

Председник Републике Српске др Радован Караџић и командант Главног штаба Војске Републике Српске генерал Ратко Младић били су и остали предводници угроженог народа у његовој борби за опстанак. Подигнуте оптужнице, ако се сагледавају у конкретном контексту националних односа, показују и непринципијелност, чак и заверенички антисрпски карактер. Главни виновници актуелне југословенске ратне драме су: Титов антисрпски и антијугословенски режим, који је припремио распад Југославије, те његови «деривати» - хрватски, муслимански, и словеначки разбијачи Југославије (Туђман, Изетбеговић, Кучан и њихови најближи сарадници); напокон, инострани закулисни покровитељи разбијача, у првом реду немачки министар иностраних послова Ханс Дитрих Геншер и његов аустријски колега Алојз Мок.

Очекујемо од хашког суда да одреди историјски морални ред односа у југословенској драми и да казни праве кривце. Од овог суда очекујемо да развеје пропагандистичке маглуштине, које су се свиле око недужног српског народа и да омогући да и овај народ обасја светлост истине и достојанства.» Тако је гласила Декларација Одбора за заштиту права од хашког суда, прочитана на отвореној седници овог тела, састављеног иглавном од најистакнутијих интелектуалаца из Србије, Црне Горе, Републике Српске и Републике Српске Крајине. Седница је одржана у препуној дворани Дома синдиката и Београду 3.фебруара 1996.године, а на иницијативу угледног научника проф.др Смиље Аврамов.

У радном председништву су седели, осим др Смиље Аврамов, Момо Капор, Бојана Исаковић, Драгош Калајић, Вељко Губерина, др Веселин Ђуретић и Милић од Мачве. Говорили су академици Владо Стругар и Милорад Екмечић, др Љубомир Тадић, генерал Андрија Биорчевић, др Растислав Петровић, др Петар Опачић, сви чланови председништва и други.

Имајући у виду:

Декларацију о обустављању поступка Хашког трибунала против др Радована Караџића донету јуна 1996, њен одјек у јавности, као и многа друга реаговања;

да је прошло више од годину дана од њеног објављивања и да се Хашки трибунал за све то време понашао искључиво као инструмент за прогон Срба;

да је од свог нелегалног оснивања до данас Хашки трибунал деловао једнострано, проглашавајући Србе јединим кривцем за рат на простору бивше Југославије;

да маневри Хашког трибунала у последње време не могу сакрити гнусне злочине које су извршили муслимани и Хрвати над Србима;

да је очигледно основни циљ Хашког трибунала да се Срби што више компромитују, демонизују и понизе, а др Радован Караџић прогласи главним кривцем, и то унапред, за рат у којем су учествовале три стране;

да је новим притисцима уочи избора у Републици Српској, променом мандата снага СФОР-а и претварањем мировне мисије у окупациону силу, прављењем тајних спискова и правим ловом на Србе, осуђене пре суђења, Хашки трибунал прекршио међународно право и Повељу УН, ми долепотписани српски интелектуалци доносимо:


ДРУГУ ДЕКЛАРАЦИЈУ О ОБУСТАВЉАЊУ ПОСТУПКА ХАШКОГ ТРИБУНАЛА ПРОТИВ ДР РАДОВАНА КАРАЏИЋА

Данас је већ јасно да притисак који врши међународна заједница на др Радована Караџића није правно утемељен и заиста нема никакве везе са међународним правом и са функционисањем судства у свету. Притисак на др Радована Караџића у ствари је притисак на читав српски народ. Светски моћници настоје да парализују сваку политичку и друштвену активност српског народа покушајем потпуне изолације др Караџића и сталним претњама његовим хапшењем.

Апсурдно је да се они који свакодневно тај притисак појачавају, истовремено представљају као браниоци људских права и заштитници демократије и слободе. Српски народ је угрожен, а његов развој је без перспективе у следећих неколико деценија.

Поставља се логично питање одакле потиче толики степен мржње према личности др Радована Караџића? Тај незапамћени притисак сведочи да су и непријатељи Срба уочили изванредне способности и ауторитет др Караџића, као бескомпромисног заштитника свог народа.

Повезаност др Караџића са интересима и судбином српског народа својеврсни је аргумент да је пут који је изабрао – прави пут. Српским непријатељима нарочито смета дубока веза између др Караџића и српског народа, посебно повезаност са врсним интелектуалцима – Србима и њиховим пријатељима у свету. Др Караџић успео је да све напоре усмери против шовинизма, локал-патриотизма, али и лажних заштитника Срба и других грађана који живе на овим просторима.

Зато је др Караџић трн у оку свих непријатеља српског народа и свих покретача оптужби против њега, а које су у суштини противправне. Довољно је подсетити да су рат на просторима бивше Југославије, у име светих центара моћи, започели Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман.

О томе сведочи обимна документација коју непријатељи Срба брижљиво чувају у својим тајним архивима.

Није могуће предочити сву бескрупулозност оних који су усмерили своје нападе на уништење др Радована Караџића с крајњим циљем кажњавања целог српског народа. Међутим, сваког дана све већи број је оних који увиђају и препознају намере српских непријатеља. Расте број људи који ће помоћи да се обелодани истина и неоснованост оптужби против др Радована Караџића.

Хајка на др Радована Караџића и притисци који се свакодневно појачавају, немају никаквог ослонца у стварним чињеницама. Фалсификати се користе као документи да се импресионира јавно мнење, да се изопачи истина, а на њено место манипулацијом постави лаж. И домаћа и светска јавност пост фестум су упознате да за догађаје на Маркалама нису криви Срби, нити др Радован Караџић. Разоткривени су инжењери ових лажи – Изетбеговић и његови сарадници.

Питамо се зашто то упозорење није било довољно да се предузму кораци не само у правцу рехабилитације неправедно оптужених за туђе злочине него и у циљу признања др Караџићу и читавом српском народу за стојичко трпљење и постојаност.

Као фарса звуче сва обећања да ће сутра ситуација за српски народ бити боља, лака и подношљивија на просторима које су окупирали хрватски бојовници и Изетбеговићеви исламски фанатици. Наша Декларација о обустави поступка Хашког трибунала против др Радована Карџића има за циљ упознавање домаће и светске јавности са истином, очување међународног правног поретка и уважавање српског народа као равноправног чиниоца међународне заједнице.

Почетком 1996. године више од милион српских избеглица из РСК и БиХ тумарало је без дома, хрватски и муслимански бојовници побили су на десетине хиљада српских цивила, међу њима велики број жена и деце, а међународна заједница то није окарактерисала као етничко чишћење. Оптужбе за етничко чишћење изгледа да су резервисане само за Србе.

Санкције су делимично укинуте и није дошло ни до каквих промена у трагичном положају Срба. Напротив, у постсанкцијском периоду притисци постају још већи и испољавају се на разне начине – економски притисак, манипулације правним актима итд.

У условима задржавања спољашњег зида санкција у тешком положају налазе се не само грађани Републике Српске него и целе Југославије, на чију територију је пристигло преко 600.000 избеглица. Изгледи да ће се ситуација изменити су мали и не пружају наду да ће људима који пате бити боље. Судбина др Радована Караџића данас јесте судбина читавог српског народа. Ово наглашавамо још једном како сутра не би било касно. Последњи је час да се представници међународне заједнице замисле над беспримерном медијском кампањом против др Караџића и српског народа. Оно што долази, уколико се не исправе неистине и неправде које се тендециозно шире против др Караџића и српског народа, може да се одрази на оне који данас изгледају недодирљиви и неприкосновени.

Ово управо и јесте разлог који нас је мотивисао да још једном дигнемо глас против нечовештва на прагу новог миленијума.

Потписници:

Декларацију је благословио и потписао Његова Светост патријарх српски господин Павле.
1. Академик Миодраг Јовичић
2. Академик Василије Крестић
3. Слободан Ракитић, књижевник
4. Академик Никша Стипчевић
5. Проф. др Драгољуб Петровић
6. Проф. др Драган Недељковић
7. Академик Павле Илић
8. Проф. др Жарко Ружић
9. Проф. др Вера Бојић
10. Проф. Миодраг Вартабедијан
11. Драгиша Савић, диригент
12. Др Марко Радуловић
13. Проф. др Коста Чавошки
14. Академик Војислав Кораћ
15. Др Данило Томић
16. Проф. др Раде Михаљчић
17. Академик Љубомир Тадић
18. Академик Милорад Екмечић
19. Проф. др Радован Пејановић
20. Академик Драгослав Михаиловић
21. Војислав Лубарда, књижевник
22. Проф. др Зорка Закић
23. Академик Боко Петровић
24. Академик Славко Гавриловић
25. Милан Вујин, адвокат
26. Др Славенко Терзић
27. Прим. др Богдан Јамеџија
28. Академик Владо Стругар
29. Проф. др Мило Благојевић
30. Проф. Бранко Плеша
31. Миша Милошевић
32. Мр Данило Пеић
33. Проф.др Смиља Аврамов
34. Предраг Драгић Кијук, књижевник
35. Проф. др Михаило Павловић
36. Академик Чедомир Попов
37. Проф. др Јован Букелић
38. Мр Љубивоје Првуловић
39. Проф. др Божидар Ковачек
40. Проф. др Сава Живанов
41. Ненад Грујичић, књижевник
42. Др Тадија Ивановић
43. Др Вук Милатовић
44. Проф. др Мирољуб Јевтић
45. Др Добривоје Благојевић
46. Проф. др Мирослав Егерић
47. Проф. др Драгољуб Симоновић
48. Проф. др Миодраг Радовић
49. Мр Боривоје Б. Лавица
50. Др Зоран Ђерковић
51. Академик Славко Леовац
52. Проф. др Новица Петковић
53. Данко Поповић, књижевник
54. Проф. др Предраг Каличанин
55. Академик Енрико Јосиф
56. Др Бошко Бојовић
57. Танасије Младеновић, књижевник
58. Драгољуб Којичић
59. Ђорђе Вуковић, књижевник
60. Жарко Команин, књижевник

Београд,
на Крстовдан (27. септембра) 1997. године