Српски тим у Монте Карлу

Екипа Црвеног крста Србије бринула о публици и возачима „Формуле 1”. – Најстарији модел „фиће” најновије интересовање богатих житеља Монака.

Први пут за 65 година, откако се одржава „Формула 1” у Монте Карлу, у екипи која обезбеђује и пружа прву медицинску помоћ учесницима трке и публици, био је и тим с Балкана и то из – Црвеног крста Србије. Раме уз раме са активистима обученим за пружање прве помоћи из Велике Британије, Италије, Француске, Немачке, стајали су и Јована Додош (20), Здравко Нерац (22), Иван Дубовац (20) и Никола Јовановић (26).
Они су, иначе, део осмочлане екипе која је прошле године победила на Европском првенству у пружању прве помоћи, и коју су организатори „Формуле 1” ове године позвали да буде део тима овог светског спектакла. Њих четворо су, како кажу, били баш ти срећници који су отпутовали, јер позив није био упућен комплетној екипи. Зато су се договорили да извлаче папириће са именима и да тако одлуче ко ће се придружити великој породици „Формуле 1”.

– Потпуно смо фасцинирани. Тек када сте тамо схватате шта у ствари у правом смислу значи џет-сет, а не као ово код нас. Сви су опуштени, насмејани и природни. Нема јурњаве за славнима и тражења аутограма и сликања, јер су скоро сви славни. Староседеоци су се потпуно навикли на звезде, јер је уобичајено да у кафићу, на јутарњој кафи, поред вас седи неко славан. Нико на то не обраћа пажњу. Ми смо вероватно били једини који су у чуду и без даха гледали Шумахера за суседним столом. Човек нас је неколико пута погледао вероватно збуњен због чега непрестано буљимо у њега – објашњава уз смех Здравко Нерац.

Жена која је староседелац Монте Карла, додаје он, причала је да су сви славни житељи тог града и веома добре комшије, а председник Црвеног Крста Монте Карла објашњавао им је да има кућу поред Филипа Цептера и да му је добар комшија. Али, признао је, добросуседске односе квари клима-уређај који капље у његово двориште, тако да ће, уколико Цептер то не среди, комшија морати да га тужи.

Остали се смеју и додају да је и све остало било за њих откровење. Земља у којој живи највећи број славних персона из света спорта, у којој је све ослобођено пореза, земља је у којој све функционише тако да не можете да одолите и једноставно морате да трошите новац. Ако га имате, наравно.

„Да смо који дан дуже остали вероватно бисмо и кожу с леђа потрошили”, додају кроз смех и настављају причу:

– Осим што смо обезбеђивали централну трибину, једног дана смо били дежурни и у ВИП трибини, тачније јахтама, које су око дела за трке. Нема „бродића” који има мање од четири спрата. Када сте ту дежурни не смете да се пењете на јахту, једино ако вас обезбеђење позове да се попнете и то у случају да некога треба да транспортујете до Хитне помоћи или болнице у Монте Карлу, али то се ретко дешава. Док смо ми били дежурни тако нешто није се догодило.

Монте Карло дању као да спава и одмара се, једино су трке важне. Ноћу је све отворено. У центру је велика коцкарница око које је мноштво кафића, ресторана, дискотека, све је пуно и одзвања музика на све стране. Све екипе праве журке – објашњава Никола Јовановић.

Највећи утисак на њих је оставио, како кажу, принц од Монака Алберт, који је и председник Црвеног крста Монака.

Првог дана када смо стигли имали смо смотру свих екипа и замислите, објашњава Јована Додош, стојите мирно када се појављује десет „бесних” лимузина. И тамо негде из осме излази принц Алберт, да би се поздравио са свима и захвалио што смо дошли да помогнемо да се трка одвија без проблема.

Заједнички утисак им је да су и житељи Монте Карла рели возачи, јер тако возе у свакодневном саобраћају. Прво чујете брујање, затим осетите подрхтавање тла и док сте окренули главу поред вас је пројездио неки бесан аутомобил. На улицама не можете да видите аутомобил јефтинији од 20.000-30.000 евра. Међутим, посебно је интересантно што је најновији хит богаташа да возе најстарији модел „фиће”, наравно максимално сређен.

– У том аутомобилском рају и луксузу тако смо видели и старог доброг „фићу”. Посао смо обављали са лакоћом, то нам је био практично одмор. Дневно смо имали око пет интервенција. Најтежа повреда била је поломљена потколеница даме из публике, која је због вишка алкохола прескочила неколико степеника. Наша прва помоћ је далеко испред њихове. Јер шта је за нас – који смо обезбеђивали јавне прославе, концерте, штрајкове у Србији, бринули о десет хиљада пијаних на дочецима нових година – губитак свести госпође из публике која није доручковала – објашњава Иван Дубовац.

Кажу ови млади људи да су сви били одушевљени лакоћом којом је екипа из Србије испуњавала дневна задужења и да се надају да ће и наредне године наш тим бити на лицу места.