Две Кореје се умориле од конфронтације

Лидер Северне Кореје Ким Џонг Ун јавно је означио својој армији први јужнокрејски циљ у случају продубљивања конфликта – острво Пенендо. Ипак експерти сумњају у то да ће ратна реторика са обе стране 38. паралеле прерасти у прави рат.

Млади руководилац је поручио севернокорејским борцима да снимају непријатељске трупе захваћене пламеном за време битке и пошаљу их врховној команди. Ако је веровати званичним саопштењима, Корејци свих професија и узраста добровољно изражавају жељу да збришу са лица земље провокаторе које представљају амерички империјалисти и њихови савезници, укључујући јужнокорејски марионетски режим. Северњаци од 11. марта анулирали су споразум о примирју, потписан крајем Корејског рата 1950-53. године. Све то је одговор на велике заједничке маневре јужњака и САД под називом Млади орао који ће трајати до 30. априла. Паралелно су започели маневри Кључна одлучност на основу компјутерског модела. При томе Вашингтон подвлачи да годишњи маневри имају одбрамбени карактер.

Између осталог не верују сви експерти у америчку мирољубивост. Према мишљењу водећег научног сарадника Центра за корејска истраживања Института за Далеки Исток РАН Јевгенија Кима.

- Заоштравање ситуације у региону где су присутне америчке трупе даје одличну могућност Пентагону да сачува војни буџет. То је једна страна питања. Друга је да сваки пут када на власт долази нови лидер Јужне или Северне Кореје, друга страна има жељу да га провери на стабилност и дешава се захлађење односа. Мислим да сви имају довољно разума да не доводе ствар до директних војних дејстава. Наравно, свака случајност у таквој ситуацији може да прерасте у пушкарање, али рата неће бити. Мислим да Американцима није до ратних дејстава на Корејском полуострву. Они имају довољно бриге у другим регионима земаљске кугле. И Русија са Кином категорично се противи против увећања напетости у том региону.

Треба признати да за сада Американци демонстрирају одлучност. Како је изјавио помоћник председника САД за националну безбедност Томас Донилон, нико не треба да има сумње у то да САД примењују читав спектар својих могућности за заштиту од опасности које Северна Кореја представља за нас и наше савезнике. Северњаци међутим упорно спроводе своју линију, бранећи право на сопствено нуклеарно оружје. Оно служи владајућем севернокорејском режиму као бар нека гаранција од покушаја смењивања споља. Посебна паника не постоји и зато што се иза леђа Пјонгјанга доборо види Пекинг. Политиколог, експерт за Исток Станислав Тарасов сматра.

- У азијском региону такав гигант као Кина постаје не само лидер азијског света, већ и глобалне економије. Центар силе и политике почиње да се помера у азијском правцу. Обама је у другом мандату означио овај правац као галвни вектор спољне политике САД. Наравно, Американци ће почети да јачају тамо своје војно присуство. Покушаће да направе паралелни економски центар. На Корејском полуострву појављује се у минијатури комплекс проблема између САД и Кине.

Овог лета полуострво ће обележити 60 година од завршетка Корејског рата. Од тада у две Кореје променило се неколико генерација лидера, и свака наредна је била талац претходне. Актуелна криза је само показала да је реални мир још врло далеко. Како истиче Станислав Тарасов,

- Раздвојене нације ће се пре или касније објединити. Али за Кореју то ће бити вло тешко. Без обзира на то што етнички то је један исти народ, то су сасвим различити људи. Дуготрајни боравак у разним системима формира сасвим другачији лик. Процес уједињења ће бити врло дугорочан.

Упоредо са тим остаје нада да се мир ипак може постићи. 30-годишњи Ким Чен Ун мада и изражава приврженост очевом делу, ипак се одлучио за низ минималних олакшица. Актуални јужнокорејски председник пак Кин Хе користи у погледу Северне Кореје јаке изразе, али чини то пре по дужности него из убеђења. Корејци су се несумњиво уморили од сукоба. Тим пре од сукоба највероватније су уморне и локалне елите. Значи ако не деца, онда унуци актуални лидера Корејског полуострва ће вероватно бити сведоци револуционарних помака у међукорејском дијалогу.

Сергеј Дуз,