СТАЊЕ У СТАРОЈ СРБИЈИ (ВАСОЈЕВИЋИМА) ПРЕД ПРВИ БАЛКАНСКИ РАТ И ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД ТУРСКОГ РОПСТВА И ПРИСЈЕДИЊЕЊЕ ДОЊИХ ВАСОЈЕВИЋА И МЕТОХИЈЕ ЦРНОЈ ГОРИ - други дио

Прелазак Црногорске војске и добровољаца 
преко Лима код Сеоца у близини Андријевице 1912. године

Почетком августа 1912. године дошло је до побуне у Доњој Ржаници и оружаних сукоба са турским јединицама. Народ и добровољци су тих дана извршили напад на турске карауле изнад Југовина, у Виницкој, на Навотини, Ржаној и другим мјестима, и том приликом ликвидирали низамске посаде, чиме је граница према Црној Гори била отворена. Ову акцију помагала је Црна Гора, послије чега су ради договора о даљим акцијама са првацима Доњих Васојевића, у Трепчу дошли Јанко Вукотић, војвода Лакић Војводић и ђенерал Радомир Вешовић. Доњовасојевичке прваке предводио је бригадир Авро Цемовић.

Топови Горњовасојевићке бригаде (Шекуларско-требачког батаљона) 
на планини Сјекирици изнад Шекулара код Берана октобра 1912. године приликом ослобођења Ругове и Метохије (дјелова Старе Србије)

Турске власти одмах су предузеле акције како би угушили побуне. Нихове јединице су упале у оближња села (Доњу Ржаницу, Пешца, Буче), чинећи страховити терор над православним србским становништвом, вршећи пљачку имовине и паљевину кућа. Истовремено су и Муслимани из Бихора и Рожаја и Шиптари из Метохије и Ругове напали катуне од Мокре до Турјака и на Полици. Уништавали су све што се могло уништити. Борбе су вођене два дана на подручју од Полице до Калудре. Непријатељске снаге су биле далеко надмоћније, те су устаници морали да се повуку на црногорску територију и планине са лијеве стране Лима. Том приликом Турци су попалили многа села (Бабино, Драгосаву, Горажде, Маште, Тмушиће, Будимљу, Пешца), па школу и манастирске конаке, а сам манастир Ђурђеве Ступове су опљачали. Турци су појачали своје снаге јединицама 21 низамске дивизије, којом је командовао Џавид-паша. Ове јединице наставиле су угушивање побуне. Овај догађај у народу је познат као Беранска буна. Стање није дуго остало мирно, јер ће исте године доћи до војне интервенције Балканских држава против Турске у Балканском рату. Као што је већ казано Балканске државе су склопиле савез за рат против Турске а тај савез је за православно хришћанско становништво у неослобођеним крајевима значио позив у борбу за коначан обрачун са турском тиранијом. Многи народни прваци који су због своје активности били присиљени да живе на територији Црне Горе, враћали су се у своја мјеста и предузимали иницијативу у организовању добровољачких чета за борбу против Турака. Црна Гора је почела отвореније да помаже народни покрет за ослобођење у Доњим Васојевићима дајући оружје и муницију устаницима. Из Берана ишле су бројне добровољачке групе и чете у Андријевицу, гдје им је црногорска команда давала пушке ''московке'', добијене из Русије, муницију и другу опрему. Тадашња црногорска влада преко Лакића Војводића приступила је у Доњим Васојевићима организовању добровољачких батаљона. Том приликом формирано је шест батаљона, њихови комаданти су били: Поличког - Вукота Пантовић, Будимског - Вуко Дабетић, Доњоржаничког - Симо Чукић, Бучичко-виницког - Мило Саичић, Лужачког - Маријан Вуковић и Горњосељског - Томаш Пешић. Батаљони су носили црногорске ратне заставе и барјаке. На дан објаве рата Турској батаљони су били на окупу и држали турски гарнизон у Беранама у опсади. Батаљони су одмах стављени под команду војводе Лакића Војводића, који је преко Авра Цемовића спроводио сва наређења на територији Беранске нахије и Доњих Васојевића. Још 1910. године на територији Црне Горе биле су формиране четири дивизије: Колашинска и Васојевићка бригада чиниле су Колашинску дивизију на чијем челу је био сердар Јанко Вукотић. Комадант Васојевићке бригаде био је ђенерал Радомир Вешовић. У њеном саставу било је шест батаљона: Љеворечки, Краљски, Андријевички, Велички, Полимски и Шекуларско-требачки, као и једна брдска батерија са четири топа и Коморски батаљон.

Заплијењени турски топови на Јасиковцу код Берана 16. октобра 1912-те приликом ослобођења овог града од Турака

УЛОГА ИСТОЧНОГ ОДРЕДА И ДОБРОВОЉАЦА У ОСЛОБОЂЕЊУ СТАРЕ СРБИЈЕ

Источним одредом је командовао Јанко Вукотић, сердар који је важио за једног од најспособнијих црногорских бригадира и официра. Он је имао прецизне податке о јачини турских снага и због тога је закључио да би офанзивним дејством свога одреда не само најбоље обезбиједио позадину главних снага на скадарском правцу него и ослободио неослобођени дио пљеваљског, сјеничког и пећког санџака и остварио спајање са србском војском на тим правцима. Стога је одлучио да са главнином одреда, Колашинском и Дурмиторском бригадом, крене према Мојковцу. Прекотарски одред се оријентисао на рушењу утврђења на Тари и нападу ка Пљевљима, док Васојевићки добровољачки батаљони блокирају Беране, а Горњовасојевићка бригада да посједне гранични фронт од Гребена и Виситора преко Чакора до планине Мокре. Главнина одреда Колашинске и Дурмиторске бригаде стигла је 9. октобра у Штитарицу, а сердар Јанко Вукотић позвао турског команданта Мојковца да се преда, гарантујући му да ће част и живот свих турских официра и војника бити осигурани. Турски командант није прихватио понуду, па је око 10 часова отпочео напад. Борбе су потрајале до предвече, када су се турске снаге повукле ка Бијелом Пољу, Јанко Вукотић је тада извијестио врховног комаданта да му се ''официри и трупе инзванредно понашају.''

Сјутрадан 10. октобра јединице су ослободиле Шаховиће и наставиле продор према Бијелом Пољу. На прилазима овом граду грађани су изашли да поздраве црногорске снаге и команданта Вукотића, гдје су му предали писмену понуду о предаји града. Вукотић је понуду прихватио, али је при том био веома обазрив. Био је потпуно у праву, јер када су сјутрадан предњи дјелови његових бригада пришли граду, на њих је отворена снажна ватра. Вукотић је тада наредио да бригаде пређу у напад. Три батаљона (Колашински, Доњоморачки и Дробњачки) прегазила су Лим, иако је вода војницима била до изнад појаса и пожурили уз шумовите обронке Оброва. Изненађени таквом брзином и одлучношћу црногорске војске, Турци су убрзо напустили то узвишење, које потпуно доминира градом.

Тиме је била ријешена судбина турске посаде и око 16 часова Бијело Поље је било ослобођено. Источни одред је потом имао повољне изгледе за шире захвате у пљеваљском и сјеничком Санџаку. Међутим, командант одреда Јанко Вукотић добио је наређење краља Николе: ''...мимо Бијелог Поља ни корак даље у Санџак'', макар све вароши слале депутације за предају. Иако је Прекотарски одред био порушио пограничне карауле на Тари и кренуо ка Пљевљима, наређење је било извршено и на заузетим положајима постављена су утврђења. Главнина Источног одреда задржала се у Бијелом Пољу неколико дана ради разоружавања муслимана, организовања власти и прикупљању добровољаца.

На простору Васојевића стање србског православног живља, као што је већ речено, уочи Првог балканског рата било је веома тешко. На свом овом простору долази до појачане активности хајдучких чета, а путеви од Пештера, Рожаја и Пећи ка Беранама постају све несигурнији за турске караване који су преносили робу. Србски народ Доњих Васојевића и цијеле Лимске долине одбијао је послушност и давање разних дажбина. Многи су прелазили црногорску границу и набављали оружје за последњи обрачун са Турцима. У таквој ситуацији Турска је појачавала своје гарнизоне у свим пограничним рејонима, па и у Беранама, као и низамске посаде по селима и граничним караулама. Истовремено, турске власти су упорно припремале муслиманско становништво из Бихора и Рожаја као и Шиптаре из Метохије да на сваки миг изврше напад на србска села у Доњим Васојевићима и свој Беранској нахији. 

Преглед операција српске и црногорске војске
при ослобођењу Старе Србије у Првом балканском рату 

Сви добровољачки батаљони из Беранске нахије ушли су у састав Источног одреда. Источни одред се у то ријеме налазио у Колашину и имао је задатак да уз помоћ Полимских устаника и добровољаца ослободи Пљевља, Бијело Поље, Беране, Плав и Гусиње. Одред је успјешно оперисао према Мојковцу и Бијелом Пољу. Да би спријечили продор Дурмиторске и Колашинске бригаде у Беране, Турци су појачали истурене положаје на Тифрану и Јејевици. Андријевичка бригада за то вријеме је чувала и затварала пролаз према Чакору, Плаву и Гусињу, док су добровољачки батаљони из Беранске нахије држали у блокади Беране, како Турци не би могли изаћи из града.

Прије него што су ове јединице стигле до Берана, добровољачки батаљони су покушали да освоје утврђена мјеста - Тифран и Јејевицу али безуспјешно, јер је беранским Турцима стигла помоћ из правца Рожаја и Ругове. То појачање од три хиљаде Шиптара било је далеко бројније од снага Поличког и Будимског добровољачког батаљона, који су на овом терену пружали отпор. Турци су успјели да продру у Беране, при чему су успутно спалили Дапсиће. На Вукашиновића локви, гдје су 13. октобра вођене борбе против Турака, погинуло је 10 Дапсићана, добровољаца из састава Будимског добровољачког батаљона.

Тифран и Јејевица су била главна турска утврђења, гдје се налазило пет батаљона турске војске са четири топа, док је на Јасиковцу било 12 топова. Укупне турске снаге у Беранама износиле су, према подацима које је објавио истраживач Митар Ђуришић, око шест хиљада војника.

Дјелови Источног одреда стигли су у непосредну близину Тифрана и Јејевице 15. октобра. Послије једночасовне борбе ова утврђења су освојена и турске снаге су се повукле према Јасиковцу. Истог дана увече грађани Берана су тражили од турске команде да преда град. Комадант је одбио предају. Међутим, видјевши да је свака даља борба узалудна, Турци су ноћу између 15. и 16. октобра почели да бјеже из града, преко Дапсића и Заграђа пут Рожаја. Устанички добровољачки батаљони са десне стране Лима напали су Турке и успјели да један дио њихових снага заробе. Том приликом је заплијењено много ратног материјала. Ипак, већи дио турских снага је успио да се извуче према Рожајама. Артиљеријско утврђење на Јасиковцу је било освојено 16. октобра, чиме је Беране коначно ослобођено од Турака. У ослобођени град дошао је комадант Јанко Вукотић.

Док је Источни одред водио борбе за ослобођење Бијелог Поља и Берана, Андријевичка бригада је запосјела истурене положаје према Пећи, Плаву и Гусињу. Овој бригади је пошло за руком да заузме утврђене висове: Гребен, Виситор и Мокру, чиме су створени врло повољни услови за даље борбе на том сектору. Пораз Турака у Беранама, на Виситору, Гребену и Мокропј указивао је да су снаге Источног одреда и Полимских устаника велике. Турцима су биле јасне намјере црногорске војске па су вршили даље концентрације својих jединица за одбрану Плава и Гусиња и Метохије.
Одмах послије ослобођења Берана, командант Источног одреда Јанко Вукотић упутио је као појачање Васојевићкој бригади Горњосељски и Бучичко-виницки добровољачки батаљон на Мокрој, а након два дана Горњоморачки и Планинско-пивски батаљон према Плаву. Наредбом комаданта Источног одреда од добровољачких батаљона формирана је 18. октобра Беранска бригада која је имала око 3 200 бораца. За комаданта бригаде постављен је бригадир Авро Цемовић. 
Источни одред затим наставља здружене операције према Метохији. Јединице су наступиле у три правца. Покрет јединица отпочео је увече 18. октобра. Правцем Беране-Рожаје-Пећ наступала је Беранска бригада, чије су јединице 26. октобра ослободиле Рожаје, а 28. октобра водиле борбу на Штедиму, гдје су имали бројне жртве. Код Штедима је у састав ове бригаде дошао Горњосељски батаљон. Правцем Беране-Морка-Ругова-Пећ наступа главнина Источног одреда. На том су правцу раније 16. октобра, Велички и Шекуларско-требачки батаљон послије жестоких борби освојили утврђене турске карауле. Јединице Васојевићке бригаде наступале су правцем Андријевица-Плав-Богићевица-Дечани. Уз жестоке борбе они су 19. октобра ослободили Плав, а 20. октобра Гусиње. 

Сердар Јанко Вукотић, 
командант Источног одреда црногорске војске и ослободилац Берана и дјелова Старе Србије

ГОРЊОВАСОЈЕВИЋКА БРИГАДА У ПРВОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ

Горњовасојевичком бригадом командовао је командир Радомир Вешовић. Она је, као што је већ казано, имала шест батаљона и њен задатак је био да запосједне гранични фронт од Гребена и Виситора преко Чакора до планине Мокре и тако затвори правце којима би Турци могли да угрозе Андријевицу и унутрашњост Црне Горе. Деветог октобра отпочело је пушкарање на читавом фронту према Плаву. Виситор је нападнут и Васојевићка бригада је тиме добила сигуран ослонац у обезбјеђењу Андријевице. 12. октобра Турци су направили испад у правцу Мурине, али су противнападом одбијени. Наредног дана, око 11 часова, главнина Васојевићке бригаде је од Мурине прешла у напад. Три и по часа је вођена борба у рејону Пепића, док није заузета и посљедња турска караула. Снаге ове бригаде надирале су према Плаву и ломиле отпор једне по једне турске карауле. Овладавши Гребеном и Виситором Васојевићка бригада је знатно скратила свој фронт и запосјела објекте, који су могли да послуже као ослонац за одбрану Црне Горе на том правцу. 15. октобра црногорске снаге избиле су на Сјекирицу, а турске снаге су тога дана продужиле нападе ка Приједолу и Шекулару. Стога је покрет васојевићких батаљона настављен без задржавања. Рано изјутра 16. октобра предузет је напад на планину Мокру. Турци су ту имали јаке отпорне тачке око граничних караула на Кукаљском врху, Планиници, Ваганици и још неким узвишењима. 16. октобра су црногорске снаге потиснуле Турке ка Брезојевици, коју су претходног дана Турци спалили. Пошто су Беране ослобођене 16. октобра Турци су страховали да ће након пада Берана црногорске снаге угрозити Метохију. 18. октобра Васојевићка бригада је овладала и новим турским положајима натјеравши непријатеља да се повуче у Плав. Пошто су закључили да не могу више бранити ни Плав, Турци су се 18. октобра увече повукли преко Бабиног поља ка планини Богићевици. Васојевићка бригада је тако ушла у варошицу без борбе.

Убрзо затим код команданта бригаде стигла је делегација Гусињана и извијестила га да се Гусиње неће бранити. 20. октобра дјелови Васојевићке бригаде ушли су и у ову варошицу. Тако је бригада коначно овладала и линијом Гусиње-Плав-Чакор-Мокра планина и отворила пут ка Пећи и Метохији. Комадант Источног одреда Јанко Вукотић је честитао команданту бригаде Радомиру Вешовићу на постигнутом успјеху, а краљ Никола извијестио да су се Васојевићка бригада и њен командант Вешовић у дотадашњим борбама држали тако да се ''храбрије могло није.'' Радомир Вешовић је, по наређењу министра војног Јанка Вукотића, почео неупадљиве припреме за будући рат. Грађени су путеви и мостови. Да поновимо још једном: у Штаб Горњовасојевићке бригаде потајно су допремљена два далекометна топа са комплетним ратним прибором. То су биле правцате грдосије, до тада невиђене на овим просторима.

Први пут топови са Сјекирице су дејствовали када је турска војска надирала према Шекулару преко Барица. О том догађају у својим биљешкама командант једног од батаљона у саставу Горњовасојевићке бригаде Мило Кењић пише: ''Турци су напали Велички батаљон 2. 10. рано ујутру који су посиједали положај: Ваганицу, Планиницу и Нишавин Гроб и одбацили га на Штитску Главу и Приједолску Ћафу. У исто вријеме Турци су са утврђених положаја и караула на Мокри пл. предузели напад и покрет за Шекулар палећи сијена шекуларска низ Барице у правцу с. Рмуша. На излазу шуме у штитске ливаде зора је свићала. Командант бригаде наредио је те батаљон Шекуларско-трепачки топове за вучу уступи Краљском, а овај се прикључио батаљону Величком за напад. Наређено је шестој Радмужичкој чети Шекуларско-трепачког батаљона, под командом по-ручника Вукашина Лекића, те је пошла за Шекулар најпречим беспутним тереном са трком војника прескачући литице и гудуре Приједолске Главе, Приједолом, пространом шумом пл. Брајеницом, прешавши простор обичним ходом више од три часа. Чета се за непуна пола часа нашла пред улазом у с. Рмушима, отворила брзу паљбу на наступајућег непријатеља уз подршку наше далекометне артиљерије са Сјекирице под командом арт. поручника Вукашина Лекића. Непријатељ је сузбијен и повраћен на полазне положаје уз знатне губитке''.

Ови топови су дејствовали у борби против Турака и приликом ослобађања Плава и Гусиња и висова на Чакору. Својим разорним дејством у Првом балканском рату били су ударна снага Горњовасојевићке бригаде.