СТАЊЕ У СТАРОЈ СРБИЈИ (ВАСОЈЕВИЋИМА) ПРЕД ПРВИ БАЛКАНСКИ РАТ И ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД ТУРСКОГ РОПСТВА И ПРИСЈЕДИЊЕЊЕ ДОЊИХ ВАСОЈЕВИЋА И МЕТОХИЈЕ ЦРНОЈ ГОРИ

Најпознатија и једна од првих разгледница старих Берана издата 1909. у Београду од издавача Ђурковић - Рајковић. Едиција се звала "Стара Србија" и обухватала је градове Србије (Старе Србије) који су још увијек били под турском окупацијом. На слици је задужбина Првослава Немањића, Немањиног синовца, манастир Ђурђеви Ступови из 1213. године и прва школа у нашем крају. Оригинална фотографија из приватне збирке Зорана Зечевића.

ПРИПРЕМЕ ЗА РАТ

Пут до остварења националних интереса баланских држава (Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке) подразумијевао је њихово међусобно зближавање, с обзиром на међународну ситуацију почетком XX вијека. Велике силе су подијељене у два табора (Антанту и блок централних сила), а на самом Балкану дешавали су се важни догађаји. Појачан је револуционарни покрет балканских народа - Илинденски устанак, а Турска је била неспособна да реформом побољша положај хришћанских поданика. Младотурска влада, послије изведене револуције, наставља политику денационализације и угњетавања хришћанског становништва, а Балкан је подручје гдје се сукобљавају интереси Аустро-Угарске и Русије. Анексијом Босне и Херцеговине Аустрија је показала своје експанзионистичке тежње на Балкану и према Блиском Истоку тежећи да се супротстави надирању Аустро-Угарске, Русија ради на међусобном зближавању балканских народа, а балканске монахрије увиђају да само заједничким споразумом могу остварити своје претензије у односу на Турску. Те су околности убрзале преговоре између балканских држава. Основна препрека савезу балканских држава биле су србско-бугарске супротности, јер су обје земље претендовале на Јужну Србију (Македонију), у којој су водиле националистичку пропаганду и убацивале оружане комитске чете. Идеал Бугарске је тзв. санстефанска Бугарска. Србија и Грчка желе подјелу Македоније. За рат против Турске био је неопходан споразум о подјели интересних сфера, на основу кога је, послије дужих преговора, закључен Србско-бугарски савез 13. марта 1912. године. У тајном дијелу споразума предвиђена је подјела интересних сфера у Јужној Србији (Македониј) тако што је Србија признала Бугарској будуће ослобођене територије источно од ријеке Струме и планине Родопа као неспорно бугарске, а Бугарска је као неспорно српске територије признала области сјеверно и западно од Шар-планине. Област између Родопа, Шар-планине и Егејског архипелага проглашена је за спорну зону која је, у случају да због било ког разлога не може да буде аутономна, требало да се подијели линијом Крива Паланка - Охридско језеро. Пошто је уговор о подјели био непрецизан, остављена је могућност да евентуално будуће спорове арбитражом ријеши руски цар, чијој ће се одлуци обје државе покорити. Послије закључења савеза, у мају 1912. године закључена је и Бугарско-србска војна конвенција, којом се предвиђала војна сарадња у будућем рату и којом се Србија обавезала да мобилише најмање 150 хиљада, а Бугарска најмање 200 хиљада војника. Бугарско-грчки уговор о савезу закључен је 29. маја 1912. а војна конвенција 5. октобра исте године. И Црна Гора је са Бугарском закључила усмени споразум, при чему се Бугарска обавезала на финансијске субвенције Црној Гори у току трајања ратних операција. Црна Гора и Србија су закључиле политичко-војну конвенцију 27. септембра 1912. године, којом је предвиђена војна сарадња у старој Србији и на Косову и Метохији. Тиме је коначно формиран Балкански савез чији је покровитељ била Русија и који је давао реалне изгледе за ослобађање православних хришћанских народа (Срба, Бугара, Грка), али и територијално проширење балканских држава (Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке). Почетком XX вијека Турска се налазила у веома тешком положају (Илинденски устанак, Албански устанак, Младотурска револуција, Италијанско-турски рат), који су балканске државе ријешиле да искористе за остварење својих националних циљева. Зато су почетком XX вијека све балканске државе наоружавале своје армије, убрзано се припремајући за рат који је почео послије формирања Балканског савеза у јесен 1912. године. Црна Гора је у рат ступила 18. октобра са намјером да привуче што више турских снага на своје ратиште, а када је пропао последњи покушај великих сила да спријече сукоб, оне су формално заузеле став неутралности. Фактички су биле веома ангажоване, на тај начин што су силе Атантне подржавале балканске савезнике, а централне силе Турску, због чега ће Први балкански рат добити карактер међународне кризе која ће још више заоштрити односе великих сила у предвечерје Првог свјетског рата.

У рат 17. октобра 1912. године, ступиле су Србија и Бугарска, а 18. октобра и Грчка. Савезничке земље су биле добро припремљене, а у народу и војсци владао је високи морал, јер је рат схваћен као завршетак борбе за национално ослобођење балканских народа. Војске балканских савезника брзо су напредовале. Србска војска потукла је Турску на Куманову, у познатој Кумановској бици, гдје је прва србска армија у току 23. и 24. октобра 1912. године, одлучно поразила турску Вардарску армију. Кумановска битка била је одлучујућа србска побједа, послије које је била ослобођења јужна Србија (Вардарска Македонија), док се турска војска повлачила у расулу са великим губицима у људству и ратном материјалу. Сљедећу велику побједу прва србска армија остварила је у Битољској бици, гдје је Вардарска турска армија покушала да поправи тежак положај послије изгубљене Кумановске битке. Тиме су српске трупе ослободиле вардарску Македонију и преко Албаније изашле на Јадранско море. Црногорска и србска војска ослободиле су стару Србију, Косово и Метохију, а највећи дио црногорске војске био је ангажован у опсади Скадра, главног турског упориша у Албанији. Успјешно су ратовале војске Бугарске и Грчке, тако да је на захтјев Турске, уз посредовање великих сила, закључено примирје 3. новембра 1912. године. Мировни преговори су вођени у Лондону, уз намјерно турско одуговлачење.

Доласком на власт у Турској ратоборног младотурског кабинета прекинути су преговори и 23. јануара 1913. обновљена су непријатељства, послије чега су борбе вођене око опсједнутих градова Скадра и Једрена. Србија је упутила помоћ Бугарској под Једреном и Црној Гори под Скадром. Операције су престале предајом посаде Скадра 22. априла 1913. године, који је, послије одлуке конференције амбасадора великих сила у Лондону да се створи албанска држава, припао Албанији. Мир је закључен 30. маја 1913. године. Завршени Први балкански рат био је за балканске државе и народе ослободилачки и праведан.

Иако је Црна Гора прва објавила рат Турској она није имала стајаћу војску, сем неколико батаљона за обуку младића стасалих за регрутацију. Није имала ни Генералштаб, нити разрађен план за случај каквог ратног сукоба. Такав план је прихваћен тек 3. октобра 1912. године, на сједници ратног савјета. Сердар Јанко је тада предложио а ратни савјет прихватио, да главне црногорске снаге нападају Скадар и даље кроз Албанију, а помоћне да штите границу у Васојевићима и старој Рашкој. Уколико, пак, прилике дозволе, требало је и помоћне снаге да пређу у напад.

Беране - уочи балканских ратова

Због тога што је Скадарско језеро дијелило оперативну зону према Скадру, главне црногорске снаге су подијељене на два одреда. Први је Зетски одред, у чијем су саставу Зетска, Мјешовита, Бјелопавлићка, Никшићка и Вучедолска бригада са укупно 15.000 војника и 40 артиљеријских оруђа. Одредом је командовао пријестолонасљедник књаз Данило Петровић, а начелник штаба био је командир Јово Бећир. Други је био Примоски одред, у чијем су саставу Катунска, Ријечко-љешанска и Црмничко-приморска бригада са укупно 8 000 војника и 34 топа. Комадант одреда био је бригадир Митар Мартиновић, иначе предсједник Владе, а начелник штаба командир Лука Гојнић. Источни одред (помоћне снаге) образовале су Васојевићка, Колашинска и Дурмиторска бригада, без Језеро-шаранског батаљона. Тај батаљон и један добровољачки, формиран од устаника са десне обале Таре, сачињавали су Прекотарски одред, који је био у саставу источног одреда. Њиме је командовао командир Машан Божовић. Поред тога у састав овога одреда ушло је и шест устаничких батаљона из околине Берана под командом бригадира војводе Лакића Војводића. Тако је Источни одред имао 12 600 војника и 32 топа. Одредом је командовао Јанко Вукотић, а начелник штаба био је командант Мило Матановић.

Турци нијесу имали офанзивних намјера према Црној Гори, за њих је посебно била важна одбрана Скадра. У жељи да заплаши балканске земље, Турска је још у септембру 1912. године објавила дјелимичну мобилизацију, а општу тек 2. октобра. Турци су имали око 13 600 војника и 96 топова и око 2 000 албанских добровољаца башибозлука. Корпусом турских трупа командовао је Хасан Риза-бег, врло способан официр, који је током кратке владавине Младотурака био генерал. У Метохији и Васојевићима и дијелу старе Рашке Турци су имали: 21. дивизију, по један пук из 11. и 20. дивизије и још неке мање јединице са око 14 000 војника, 17 митраљеза и 54 топа. У градовима било је: у Пећи 2 000 војника, Плаву 2 400 војника, Гусињу 2 400 војника, у Беранама 2 900, Бијелом Пољу 2 450 турских војника док у је Ругови било 1 200 припадника албанских добровољаца. Уз турске снаге дјеловале су и добровољачке шиптарске-башибозлучке јединице које су имале око 10 000 војника. У Пљевљима је било стационирано око 1 500 турских војника и нешто башибозлука. Свим снагама, оријентисаним према Црној Гори, командовао је генерал- потпуковник Махмут Хајрет-паша са сједиштем у Пећи.

РАТ ПРИЈЕ РАТА

Горњовасојевићка бригада односноњен Шекуларско-трепачки (неки га називају и Трепачко-шекуларски) батаљон налазио се стално на граници према Турској, до Балканских ратова, и како рече Марко Обрадовић на одру Милу Кењићу, „а као сусед крволочним Руговцима и Рожајцима, може се рећи да никада није био на миру, већ стално на опрезу и у приправности“. Често су Шекуларци имали размирице и крваве обрачуне са Руговцима, који су имали подршку пограничних турских јединица, око богатих пашњака и ливадâ на Мокри и Шекуларској ријеци. Поготово су они често и жестоко упадали на шекуларску територију, палили имовину, пљачкали, убијали немоћне, плијенили оно што је било највредније за опстанак народа, стоку. Сукоби су бивали жешћи и крвавији после доласка на власт Младо-Турака 1908. године.

За вријеме Беранско-мојковачке буне отпочеле су борбе око Пољâ Колашинских, Мојковца и у Беранској нахији и када су муслиманске нерегуларне јединице, подржане мјесним турским гарнизонима, удариле прије почетка Првог балканског рата и огњем и мачем попалиле сва србска села у турској граници око Пољâ, Мојковца и у Беранској нахији и немилосрдно убијале, клале онамошњу српску нејач, имовину уништавале и пљачкале, и уз муслимане из Берана и Рожаја, потпомогнуте злим Руговцима, подржани редовном турском војском ударили десном обалом Лима на села Доњу Ржаницу, Загорје, Дапсиће и Полицу, Мило Кењић није могао као Србин да остане равнодушан, већ је на своју руку са својим батаљоном прискочио у помоћ својој браћи у невољи.

Шекуларско-трепачки батаљон, предвођен Милом Кењићем, зауставио је и чак с тог подручја протјерао пљачкаше и убице дубоко иза турске границе. Искористивши такво стање, дефанзиву и конфузију, предузео је још један веома храбар потез: ударио је на турске карауле према Беранама, попалио их и порушио, заплијенивши при том и значајну количину оружја и опреме, која ће у наредним операцијама итекако бити од велике користи. Замало да није дошло до потпуног преласка границе и ступања у борбу обје бригаде Колашинске и Горњовасојевићке. „Срећом, дође министар војни Јанко Вукотић, те нареди да се војска одмакне од границе. Потом се Вукотић чуо са Џавид-пашом, турским изаслаником, те се успостави ред, а Турци свим устаницима плате одштету. И то богато“. Интересантно је да неки писци, пишући о овим догађајима, овај потез Мила Кењића и његовог батаљона помињу као да је ово само неважна епизода, што је још један игнорантски однос према племену Шекуларском, које има стару, славну и часну историју и која је за свако поштовање и уважавање.

Пред спомеником погинулим у ратовима против Турака
у Доњој Ржаници код Берана 12.10.2012.

Прије ових догађаја Црногорска Влада била је завела веома строг режим одржавања реда и мира на граници према од Турака окупираним територијама, плашећи се да је још и не окриве за нарушавање ионако крхког мира и изврше одмазду. Преко свог пограничног комесара затражи прецизан одговор о збивањима на граници. У писму, које је упутио Милу Кењићу, погранични комесар каже: ''Аферим ти, јуначе, када си без одобрења краља Господара објавио рат Турској.'' У писму наређује да му се достави извештај са тачним назначењем, гдје се налази батаљон? По куриру је одговорио да комесара усмено извијести о сљедећем: ''Пера, мастила и хартије немам, а када се куће пале и србска дјеца убијају, војници не траже дозволу да ли ће им поћи у помоћ?''

Знао је Мило Кењић да овакав одговор неће бити по комесаревој вољи и да може да буде позван на одговорност, али знао је и то да ће га његови наставници Јанко Вукотић, који је тада био министар војни, и особито Радомир Вешовић узети у заштиту. Како пише Милутин Ј. Фолић: ''Вешовић је веома строго поступао према свима који су кршили државне законе и изрицао је строге казне из своје надлежности.'' Вешовић је по наређењу министра војног Јанка Вукотића почео неупадљиве припреме за будући рат. Грађени су путеви и мостови. У Штаб Горњовасојевићке бригаде тајно су допремљена два далекометна топа са комплетним ратним прибором. То су биле правцате грдосије, до тада невиђене на овим просторима.

Mило Кењић

Шекуларско-трепачки батаљон је узео огромни удио у изградњи путева и мостова за допрему ратног материјала. Познати су тзв. ''Вешовићев пут'' према Рмушима и даље према Мокрој - пут преко Приједола до Сјекирице. Топови су 15. септембра допремљени на ту планину. За њих је грађен пут преко Сеоца, Бâља и Пишева, што се тада сматрало правим грађевинским подвигом, јер је изграђен за врло кратко вријеме и по веома неприступачном терену. Пут су градили они људи који су знали шта значи тај пут за будуће ратне операције за слободу, која треба да дође - не сâма, него борбом, радом, трпљењем, мучењем и уз много жртава. Војска је те топове допремила врлетним стазама тако трасираним правцем до врха Сјекирице.