ВОЈНЕ ОПЕРАЦИЈЕ У ПОЛИМЉУ И ВЕЛИЦИ ЗА ВРИЈЕМЕ БАЛКАНСКИХ РАТОВА И КОМИТСКОГ ПОКРЕТА 1916-1918. ГОДИНЕ - други дио

Комитске чете су биле формиране од комита из својих племена. Најдуже су се комити задржали на подручју Полимља, база им је била прво у планини Пишево, затим код станова Крџића у Амачима, а онда у Пећину у којој се крио ђенерал Вешовић у планини Голеш изнад Мурине.Чете су имали поручник Саво Оровић, поручник Милоња Бајо Крџић, поручник Бошко Ђуричанин, ђенерал Вешовић са браћом, предсједник суда Зако Вуковић, министар Милосав Раичевић. У својим сјећањима Бошко Ђуричанин наводи: „било је доста кућа које су врло радо прихватале комите, скривали их и хранили, а било је и таквих који су их издавали окупатору“. Таква једна клопка спремљена је комитском вођи Бају Крџићу и он је са својим саборцем поднаредником Ником Јокићем у ноћи 6. јуна 1917. године погинуо на лимском мосту између атара села Горња Ржаница и Машница на домаку родне куће, док је Стефан Јокић рањен скочио у набујали Лим и спасио се погибије. Комити су покушали да преко Албаније пређу у Грчку и придруже се србској војсци, али због сурових зимских услова нијесу успјели да се пребаце у Грчку. Поново су се вратили на терен Гусиња и раздвојили се у мање групе. Убрзо је под притиском угледних личности из Васојевића, страдања и интернације становништва дошло до предаје једног броја комита швапским властима, међу којима је био и ђенерал Вешовић, министар Раичевић, Божо Ћулафић, Зако Вуковић, Симо Николетић. Доследна комитској борби остала је мања група комита на челу са Бошком Ђуричанином. Они су дочекали ослобођење и на истом мјесту гдје је разоружан Полимски батаљон 1916. године. Та група комита на челу са Бошком Ђуричанином разоружала је швапски батаљон од 800 војника, наоружала локално становништво и ослободила Андријевицу и ту разоружала швапску јединицу од 600 припадника. Бошко Ђуричанин се са комитима и наоружаним борцима вратио на подручје Плава и Гусиња, разоружао арнаутске банде, завео власт у Плаву и Гусињу, организовао нове јединице и са припадницима србских војних формација пошао према Врмоши и даље Подгорици, гонећи припаднике аустроугарских јединица који су у нереду без икакве војне организације бјежали пред србским јединицама и одредима Косте Пећанца. За сваку похвалу је пожртвованост Бошка Ђуричанина и његове комитске чете у отпору комита швабама и укупном ослободилачкој борби коју је патриотски веома успјешно водио.

Упркос свим слабостима које је имао комитски покрет он је опстајао и био стална пријетња аустроугарској власти на подручју Црне Горе. Уз све тешкоће које су комите пратиле од јуна 1916. до коначног ослобођења од швапских власти комити на подручју Полимља и Велике нијесу губили повјерење народа. И поред бројних репресалија од стране аустроугарских власти комите је народ крио, хранио, обавјештавао колико је било могуће о кретању швапских потјера. Аустроугарским властима највише муке су задавали два бивша министра ђенерал Радомир Вешовић и министар Милосав Раичевић, који су заједно били у комитима од јуна 1916. до предаје швапским властима. Обећана је била награда од 50.000 круна за хватање ђенерала Вешовића. Откривен је био Вешовићев логор код Мурине и према народу су предузете репресије до тада невиђене у овим крајевима. Пошто је аустроугарска власт убила поручника Милоњу Крџића, нашли су код њега блок из кога су сазнали гдје је локација Вешовићевог склоништа. Вешовић је у Крџића полагао велику наду и његова смрт га је тешко погодила, али швапске потјере нијесу га забрињавале. Аустроугарске власти су у почетку сматрале да је предајом ђенерала Вешовића постигнут велики успјех. Међутим преварили су се. Њихов циљ је био да предају ђенерала Вешовића искористе у пропагандне сврхе, јер су били увјерени да ће то утицати и на остале комите да се предају. Вешовићева улога била је веома незахвална. Мисија генерала Вешовића показала је окупаторским снагама да се народна нада у ослобођење не може поколебати и да је немогуће сузбити комитски покрет у Црној Гори. Случај генерала Вешовића је доказ да ће свака личност, без обзира на заслуге, изгубити свој углед и утицај у широким народним масама ако послужи интересима окупатора.

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

 

На основу бројних историјских докумената, историографских и публицистичких књига, записника, ратних дневника и мемоарске грађе може се закључити да су у оба балканска и Првом свјетском рату Полимски и Велички батаљон који су дејствовали у саставу Васојевичке бригаде приликом ослобођења Берана, Плава и Гусиња, операција вођених на планини Мокра, ослобођењу Пећи, Дечана и Ђаковице, увођењу реда и поретка у тим крајевима дали и поред бројних тешкоћа достојан допринос и борби са народом Полимља и Велике иако су живјели у тешким условима. Оба батаљона имали су у ратним условима великих губитака, а приликом капитулације Црне Горе велики број православаца је интерниран у логорима Жуте Монархије од којих се неки нијесу никад вратили. Но и поред свега тога народ Полимља и Велике прихватио је комите као отпор швапској сили, а из Америке и западне Европе вратило се на Солунски фронт неколико десетина ратних добровољаца Полимљана и Величана, од којих су десетак погинули у пробоју Солунског фронта и операција за ослобођење Србије и Црне Горе.

Укупној ослободилачкој броби допринос Величана и Полимљана је огроман, али се у слободи народу Полимља није ниједна власт одужила. Зато је овај крај данас најсиромашнији у Црној Гори ако је у свим ратовима дао велики допринос у борбама.

 

 

- Милош Гојковић, Велика кроз историју, Београд 2011. године, пишчево издање,

- Милутин Ј. Фолић, Необични генерал Радомир Вешовић, Епархијска радионица, Земун 2007. године,

- Бранислав Оташевић, Велика и Полимље, Културно просвјетна заједница Србије, књига И, Београд 2002. године,

- Бранислав Оташевић, Комитски покрет у Полимљу и Велици, Издавачка кућа КОМОВИ, Андријевица 2010. године,

- Миодраг С. Јоксимовић, Народна војска Васојевића (1858-1918), Издавачка кућа СТУПОВИ, Андријевица 1997. године,

- Славољуб Т. Ђукић, Васојевићи свој на своме – навијек и амин, Краљево 2011, пишчево издање,

- Митар Ђуришић, Ђенерал Радомир Вешовић у ратовима за слободу, Андријевица 2005. године ИК „Комови“,

- Митар Ђуришић, Први балкански рат 1912-1913, књига 3, (Операција црногорске војске), Београд 1960,

- Павле Милошевић, Операција Источног одреда црногорске војске у Санџаку, Горњем Полимљу и Метохији 1912. године, Историјски записи, св. 3-4, 1972. год.,

- Др Новица Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914-1918. године, Цетиње 1969. године,

- Радомир Вешовић, Мемоари, Унирекс, Подгорица 2005. године,

- Радован Бакић, Горње Полимље, Никшић 2005. године,

- Др Радослав-Јагош Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево 1935. године,

- Благоје Шарић, Историјске стазе Шекулара, Пегаз, Бијело Поље 2005. године,

- Богдан К. Зоговић, Комска вила, Лесковац 1929. године, Епске пјесме.

- Благоје Шарић, Горан Киковић, Мило Кењић у борби за ослобођење и уједињење србског народа, Подгорица 2011. године.

 

БИЉЕШКА О ПИСЦУ
 

Бранислав Оташевић рођен је 1948. године у Горњој Ржаници, општина Плав.

Школовао се у Мурини, Подгорици и Београду. Завршио је Средњу техничку машинску школу у Подгорици, ондашњем Титограду, Програмирано машинство на Институту Машинског факултета у Београду и Новинарску школу на Југословенском институту за новинарство-Београд. Радио је у „Хемпру“ Београд, „Бентонит“-у-Петровац на Мору, ШИК-у „Бор“ Плав, „Плављанка (и) Плав. Био је одборник и предсједник Вијећа Удруженог рада СО-е Плав (1974-1978), делегат вијећа Удруженог рада Скупштине Црне Горе (1974-1978) и (1978-1982), потпредсједник и в.д. предсједник Општине Плав (1978-1982), делегат и члан Извршног одбора Самоуправне интересне заједнице здравственог осигурања радника и земљорадника Црне Горе 1982-1986. године, предсједник Извршног одбора Самоуправне заједнице здравства СФРЈ (1982-1986), члан Скупштине и предсједник Извршног одбора Осигурања „Ловћен“ Подгорица (1982-1986), предсједник Скуппштине осигурања „Ловћен“, филијала Беране (1986-1990), предсједник ОК СК Плав у периоду јун 1990-јун 1991., предсједник ОО ДПС Црне Горе – Плав 1991-1997. У исто вријеме члан ГО ДПС Црне Горе, посланик у Скупштини Црне Горе 1990-1992., и посланик у Скупштини Црне Горе у периоду 1992-1996.год., предсједник Општине Плав у периоду новембар 1996. до децембра 1997. године, предсједник општинског одбора СНП Црне Горе од 1998. до 2003. године и члан ГО СНП Црне Горе, два мандата, секретар Извршног одбора ОО СНП Црне Горе – Плав на којој се дужности и сад налази. Биран је у органе управљања у предузећима гдје је радио. Један је од оснивача и организатора „Плавских свечаности културе до 1990. године. Био је савезни посланик 2000-2003. године. Новинарством се бави од 1967. године. Први новинарски текст је објавио у листу „Борба“ Београд 1967. године, Сарађивао је улистовима: „Слобода“, Беране, „Свевиђе“, Беране, „Омладински покрет“ и „Покрет“, Подгорица, „Просвјетни рад“, Подгорица, „Побједа“, Подгорица, „Дан“, Подгорица, „Глас Црногорца“, Подгорица, „Комунист“, издање за Црну Гору, „Ловћен“, лист осигурања „Ловћен“, Титоград, „Гласник привредне коморе Црне Горе – стручно информативно гласило, „Гласник“, Самоуправних интересних заједница Црне Горе, „Политика“, Београд, „Вечерње новости“, Београд, „Политика експрес“, Београд, „4. јул“, Београд, „Наша штампа“, Београд, „Задругар“, Нови Сад, „Ослобођење“, Сарајево, „Арена“, Загреб, ТНП Љубљана, „Јединство“, Приштина, Радио Метохија-Пећ, Радио Приштина, Радио Беране, Радио Андријевица, Радио Црне Горе, Радио Београд, ТВ Титоград, ТВ Београд, ТВ Нови Сад, ТВ Приштина, „Пензионер“ Беране.

Објавио је преко 3000 новинарских, радио и ТВ прилога различитих жанрова, 14 фељтона у листовима „Дан“ 11 и „Слобода“ три. Објавио је више радова у часописима: Токови, Беране, Времекази Андријевица, Милешевски записи, Пријепоље, Добровољачки гласник, Београд, Књижевност, Београд, Записи, Београд, Пракса, Титоград.

Био је члан редакције листа „Слобода“ (Иванград“ Беране, члан издавачког савјета часописа „Мостови“ Пљевља, члан издавачког савјета „Гласник“-а СИЗ-ова СРЦГ од 1982-1986.године. Члан редакције „Гласник-а“ – Информативног гласила СИЗ-ва Црне Горе.

Објавио је 50 научно-популарних и стручних радова, преко 40 стручних чланака у часописима и листовима, 12 рецензија књига, 12 приказа књига, отворио седам изложби слика у Плаву, Београду, Подгорици, Чазми, Пећи, Мурини и Беранама. Промовисао преко 22 књиге у Мурини, Плаву, Андријевици, Беранама, Подгорици, Пећи, Орашцу, Тополи и Београду. Учествовао на пет научних скупова (по једном у Плаву, Мурини и Новом Пазару, два у Пријепољу). У Зборницима са тих скупвоа објављени су му радови. Учествовао је на бројним књижевним сусретима и манифестацијама.

Објавио је десет књига:

1. Школство Полимља и Велике, издање Основне школе „Петар Дедовић“, Мурина, 1986.године,

2. „Од Ниша до мора подно Чакора“, (информативни центар Беране 1995.године),

3. Савине стопе, Издавачка кућа „Ступови“, Андријевица 1996,

4. Мурина –историја и вријеме, ИК „Комови“, Андријевица, 2000.године, заједно са Вуком Марсенићем – коауторство,

5. Проклетијски заљубеник, ИК „Комови“ и „Покрет“ Подгорица 2001.године,

6. Велика и Полимље, књига I, Београд-Културно-просвјетна заједница Србије и ИК „Комови“, Андријевица 2002.године и одбор за проучавање села САНУ Београд,

7. Вилин извор – легенде и приче, ИК „Комови“, Андријевица 2006.године,

8. Горки укус времена, (о прози Вељка Мијовића), ИК „Комови“, Андријевица, 2006.године,

9. Раскућници-роман, ИК „Комови“, Андријевица, 2007.године.

10. Комитски покрет у Полимљу и Велици 2010 „Комови“ Андријевица.

Добитник је Повеље Међурепубличке заједнице за културно-просвјетну дјелатност из Пљеваља.

Живи и ствара у родном мјесту Горња Ржаница. Бави се књижевношћу и публицистиком. Члан је Удружења новинара Црне Горе, Удружења србских књижевника у отаџбини и расејању, Београд и предсједник огранка за Црну Гору. Члан је Клуба завичајних стваралаца Плав, члан је Књижевног клуба „Михаило Лалић“ Андријевица. У завичају је организовао бројне књижевне манифестације, изложбе књижевне вечери и промоције књига. Ушао је у књиге „Ко је ко у Црној Гори“ и „Ко је ко у парламентаризму Црне Горе“. Заступљен је у Библиографији Васојевића и Библиографији „Просвјетног рада“. Члан је књижевне заједнице Југославије.