ВОЈНЕ ОПЕРАЦИЈЕ У ПОЛИМЉУ И ВЕЛИЦИ ЗА ВРИЈЕМЕ БАЛКАНСКИХ РАТОВА И КОМИТСКОГ ПОКРЕТА 1916-1918. ГОДИНЕ - 1. дио

 

 

Горње Полимље је регија на сјевероистоку Црне Горе. Добило је име по томе што захвата слив горњег тока Лима. Пружа се смјером југ-сјевер. Чини га композитна долина Лима и планине са потпланинским жупама, источно и западно од ње. Горње Полимље пружа се између 42° 25' 0" с.г.ш. и 17° 40' 0" (по Гриничу). Најјужнија тачка је на Бјеличу, најсјевернија на Градини, најисточнија на Богићевици, а најзападнија на Кључу. Најнижа тачка је у Тифранској клисури, 650 мнм. Највисочија је на Бјеличу (Зла Колата 2.528 м) који је највисочији врх Црне Горе, па је релативна разлика између најниже и највисочије тачке 1878 метара. 

Предмет нашег разматрања је ужи дио Горњег Полимља и Велика као географски, а донекле и историјски издвојене цјелине које су у средњем вијеку припадале средњовјековној жупи Плав, односно Дечанском властелинству. За вријеме владавине Турака припадали су Гусињској нахији, односно Скадарском Санџаку. Полимље обухвата простор уз Лим, од клисуре Сућеска више Андријевице до цркве (манастира Свете Тројице под брдом Градац у Брезојевице) и ушћа Величке ријеке у Лим на међи атара села Горња Ржаница – Велика – Новшиће. На овом простору постоји пет великих села. На лијевој страни Лима су: Луге, Улотина и Мурина са Пепићем, а на десној страни су села Машница, Грачаница (највеће село у Полимљу) и Горња Ржаница. Лијеву страну Полимља са западне стране затварају планине: Виситор, Зелетин и Катуниште, са сјевера Превија и Јериња глава, а са истока Сјекирица. Док се Велика (село познато из Дечанских хрисовуља као метох манастира Високи Дечани) протеже с обје стране Величке ријеке и њене притоке Лијеве ријеке. Почиње с десне стране ријеке Лима између Новшића (од брда Кодра) и Горње Ржанице (такође села које се помиње у Дечанским хрисовуљама) од брда Куњ до испод планинског превоја Чакор са источне стране до обала ријеке Бистрице испод топонима Бјелуха.

Неки географи овај дио Горњег Полимља називају и Мурински дио Горњег Полимља који се пружа од најстаријих плавских морена („Главица“) до клисуре Сућеске у дужини од 12 км и ширине до 1,5 км.

Наше истраживање мотивисала је бурна историјска прошлост овог подручја, а нарочито борба за ослобођење од Турака у деветнаестом и почетком двадесетог вијека. Тада су по војно-политичкој организацији Црне Горе Полимље и Велика биле капетаније и у војној организацији имале Полимски и Велички батаљон народне војске, који су дјеловали у саставу Источног одреда, односно Горњовасојевичке бригаде црногорске народне војске. Операције које су водили Полимски и Велички батаљон у Првом и Другом балканском рату и Првом свјетском рату вођене су у саставу Горњовасојевичке бригаде којом је командовао бригадир Радомир Вешовић, а све у склопу Источног одреда којим је командовао Јанко Вукотић.

До рата 1876-1878. године у Црној Гори се изнад сељачких маса уздизао само владајући главарски слој с књазом на челу. Велички и Полимски батаљон од свог оснивања водили су немилосрдну борбу са Руговцима који су хтјели да загосподаре огромним пашњацима на Мокри, Ваганици, Чакору и Бјелухи и са плаво-гусињским агама и беговима који су хтјели по сваку цијену да сачувају своје читлуке у долини Лима. Сем тога, оба батаљона су учествовала у пуном саставу које је против отоманске империје водила Црна Гора. То своје учешће и Полимљани и Величани су скупо платили. Села су паљена, љетина уништавана, младе жене – невјесте и дјевојке одвођене у ропство и продаване на пазарима у Плаву, Гусињу, Пећи, Ђаковици и Скадру. Стока пљачкана и народ довођен на рубу пропасти. Од двора са Цетиња народ је и локални главари имао мало помоћи, а и сва Црна Гора је била сиромашна патријархална земља која се у својој спољној политици углавном ослањала на Русију, а у мањем обиму на Италију, Француску и Аустрију, што је у одређеним ратним и другим приликама доводило до затезања политичких односа са овим земљама. На сјевероисточној граници Црне Горе било се формирало неколико округа које је Турска сматрала себи потчињеним, иако су се они осјећали потпуно слободним. Такви окрузи су били у Васојевићима (Горњим и Доњим, Полимљу, Велици и Шекулару). Живјело се на нож и пушку, поготову у Велици и Шекулару и полимским селима Машници и Горњој Ржаници, која су фактички свакодневно крварила са Климентима из Ругове и Пљанчора с Новшићем. Посебно је био буран деветнаести вијек. Непрестани бојеви, устанци и буне, у континуитету су потресали Османлијску царевину на Балкану, сламали њену моћ и силу и утирали пут ка њеном нестанку с Балкана и стварању независних држава на Балкану.

Величани и Полимљани су у том периоду давали велики допринос ослободилачкој борби од Турског окупатора и повампирених Арнаута и њихових банди. Зато су ослободилачке Балканске ратове спремно дочекалии нијесу се двоумили како и колико дати од себе ослободилачкој борби. Имали су огромне материјалне и људске жртве. Али и велике побједе које су им донијеле мир и толико дуго чекану жељену слободу. О сукобима Величана и Полимљана писала је ондашња београдска штампа, посебно Политика из чијих се чланака види тежак живот Величана и Полимљана послије Берлинског конгреса, али и велика жеља да се Турци протјерају с Балкана, што им се и остварила вјековна жеља Првим балканским ратом, јер је коначно стигла слобода.

 

 

Рад на стварању балканског савеза у борби против Турске почео у јесен 1911. године. Било је доста разлога за то. Живот православног становништва у плаво-гусињском крају, а посебно у његовом сјеверном дијелу био је веома тежак нарочито у Велици, Метеху, Горњој Ржаници и Шекулару, гдје се стално пушкарало против плавогусињских ага и бегова и крвожедних Руговаца, нарочито због родних ливада и пашњака на планини Мокри и Бјелухи. Младотурски режим подвргавао је хришћанско становништво у том дијелу, а и на простору Доњих Васојевића и рожајском крају терору и истребљењу, што Црна Гора и Србија, а и друге балканске државе нијесу могле гледати скрштених руку па су почеле преговоре о склапању савеза за борбу против Турака. Идеја о балканском савезу све је више сазријевала.

Црна Гора није имала стајаћу војску, сем неколико батаљона за обуку младића стасалих за регрутацију. Припадници Полимског и Величког батаљона били су кући са својим скромним наоружањем, и били су у обавези да се у случају потребе јављају на зборно мјесто, оружање и муницију да чувају и правилно одржавају. Преко командира батаљона и чете били су информисани о значајним дешавањима и догађајима како у Црној Гори тако и у окружењу на подручју рашке области и Метохије. Црна Гора није имала ни генералштаб ни разрађен план за било какву ратну операцију или ратни сукоб. Такав ратни план тек је прихваћен 3. октобра 1912. године на сједници Ратног савјета. Сердар Јанко Вукотић који је сматран једним од најспособнијих црногорских бригадира тада је предложио ратни план, а Ратни савјет га прихватио.

По Ратном плану као помоћни, формиран је Источни одред као помоћне снаге главнини црногорске војске. Источни одред су чињиле сљедеће бригаде: Васојевићка, Колашинска и Дурмиторска бригада без Језерско шаранског батаљона. Тај батаљон и један добровољачки батаљон, формиран од устаника с десне обале Таре сачињавали су Прекотарски одред који је формацијски био у саставу Источног одреда којим је командовао Јанко Вукотић. Прекотарским одредом командовао је Машан Божовић. Поред тога у састав Источног одреда ушло је и шест устаничких батаљона из околине Берана под командом бригадира војводе Лакића Војводића. Начелник штаба Источног одреда био је Мило Матановић. Полимски и Велички батаљон били су у саставу Горњовасојевићке бригаде којом је командовао бригадир Радомир Вешовић.

Црногорска војска, а посебно Полимски, Велички и Шекуларско-трепачки батаљон били су у погледу наоружања и обуке далеко испод просјечног нивоа ондашњих европских армија. Међутим, највреднији у бригади био је њен морал и храброст њених припадника, што је произилазило из свијести о дужности да се за слободу земље боре и под најтежим условима. Горњовасојевичка бригада концентрисала се у реону Андријевице. Њен командант бригадир Радомир Вешовић био је надарени официр, строг али правичан. У Андријевици је бригада мобилисала нове борце. А у свом саставу је имала шест батаљона: Љеворечки, командант В. Томовић, Краљски, командант Р. Маријановић, Трепачко-шекуларски, командант мајор Констадин Микић и Андријевички, командант С. Драговић. Та бригада имала је и батерију од четири брдска спорометна топа калибра 75 мм, италијанског поријекла на дрвеним лафетима. Постојао је и коморски седми батаљон. У почетку рата бригада је ојачана једном пољском и једном брдском батеријом. Горњовасојевићка бригада била једеснокрилна на источном фронту, а истовремено левокрилна на фронту према Скадру.  Према историјским документима Турци, како пише Митар Ђуришић, нијесуимали офанзивних намјера према Црној Гори. За њих је посебно била значајна одбрана Скадра, јер је из рејона овог града требало штитити бок и позадину турских снага, које би, евентуално, биле принуђене да се из Македоније повуку у Албанију. У жељи да заплаши балканске земље, Турска је још у септембру 1912. године објавила дјелимичну мобилизацију, а општу тек 2. октобра. Мобилизација је текла споро, јер је одзив обавезника био слаб. Због тога до почетка рата нијесу формиране све јединице.

У Метохији и Васојевићима на домету дјеловања Величког и Полимског батаљона, а тиме и Горњовасојевичке бригаде Турци су имали 21 дивизију, по један пук из 2. и 20. дивизије и још неке мање јединице са око 14.000 војника, 17 митраљеза и 54 топа према наводима два официра из Скадарског Корпуса, касније генерала турске војске Нафиза и Кираметина. Они су навели да је у Пећи било 2000, у Ругови 1200, у Плаву 2400, у Гусињу 2400, у Беранама 2900 и у Бијелом Пољу 2450 турских војника. Уз турске снаге дејствовале су ишиптарско бажибозучке јединице. Оне су повремено биле веома бројне, чак и до десет хиљада војника. Но, њихова борбена вриједност није била велика. При судару са црногорским јединицама оне би се обично распршавале. Свим снагама оријентисаним према Црној Гори командовао је генерал потпуковник Махмут-Хајет паша са сједиштем у Пећи. 

Васојевићка бригада Радомира Вешовића, као десно крило источног фронта од планине Гребена (219 м) и Виситора (2210) а лијеве обале Лима, па даље преко Чакора (1849) до Мокре планине (кота 1909 до 2002) имала је први задатак: Спријечити евентуални покушај продора непријатеља из рејона Гусиња, Плава и Чакора према Андријевици и даље у дубину црногорске територије. Најистуренији према Ругови били су Велички и Шекуларско-трепачки батаљон. Команданти Величког, Шекуларско-трепачког и Полимског батаљона добили су наређење од бригадира Вешовића да помно прате кретање турских снага из Ругове, Плава и Гусиња према црногорској територији, а ту је посебно имала улогу извиђачка чета потпоручника Бошка Ђуричанина и машничка чета потпоручника Милоње-Баја Крџића, које су даноноћно пратиле кретање турских снага према црногорској територији. Руговци су имали више чарки са Величанима и Шекуларцима на просторима Мокре и Бјелухе.

Командант Источног одреда Јанко Вукотић издао је бригадиру Радомиру Вешовићу наредбу да са два батаљона затвори границу према Гребену Виситора, са два према Мокрој планини, а два да држи у резерви и да први не отвара ватру, осим ако Турци њега нападну. Вукотић је сугерисао Вешовићу да по могућности сломи турске куле на Мокрој, Чакору и Планиници, а и куле на Пепиће, Брезојевичкој коси и брезојевичку раван. Вешовић је осмог октобра 1912. године са својом бригадом извршио покрет из Андријевице и запосјео положаје и правце који воде ка Мурини и Андријевици. Главнина турских снага била је у рејону Плава, Гусиња и Ругове, док су на Гребену, Виситору, Чакору и Мокрој планини ојачане посаде граничних караула. То су били најважнији положаји које је требало да запосједне Горњовасојевичка бригада. Пред фронтом те бригаде турске снаге су у почетку бројале 6.000 војника не рачунајући бажибозук. Полимски и Велички батаљон, нарочито због близине концентрације турских снага имали су сложен и деликатан задатак, а и Горњовасојевићка бригада у цјелини, јер су пред собом имали јаке непријатељске снаге које је требало савладати. Требало је да затвори широки фронт, на коме је непријатељ два пута већим снагама, заузимао положаје. Уз то, непријатељ је очекивао појачање из Пећи и Ђаковице. Вешовић је себи поставио задатак да најприје уништи турске снаге на положајима западно од Плава, јер су одатле Турци могли лако продирати према Андријевици. То би Вешовићу према његовој оцјени, омогућило да пребаци дио својих снага на десну обалу Лима, нападне непријатеља у десни бок и овлада положајима на Мокрој планини, чиме би својој бригади обезбиједио боље и повољније одбрамбене положаје. Упоредо с тим, Вешовић је одлучио да поједине турске утврђене тачке постепено заузима, групишући у том циљу јаче снаге на изабраним одсјецима напада.

Као главну препреку у напредовању Вешовић је видио планину Гребен. То је био најистуренији положај, одакле су Турци могли продирати к Андријевици. Према Вешовићевој оцјени заузимањем Гребена у рејону коте 1862, који се повезује са гребеном Виситора била би уклоњена најозбиљнија препрека за продор према Гусињу и олакшао би се начин освајања Виситора. На Гребену су се налазиле јаке карауле као ватрене турске таке у борби против Васојевићке бригаде. Вешовић је распоредио своје снаге овако: Андријевичким батаљоном, брдском батеријом, водом извиђача и митраљеским одјељењем извршити напад на Гребен, Полимским, Требачко-шекуларским и Величким батаљоном од Гребена до Лима, с посебним задатком Величком батаљону да држи положај од Лима до Мокре планине. Краљски и Љеворечки батаљон задржани су у резерви у рејону села Кути, један вод пољских топова био је распоређен иза полимског вода Полимског батаљона, а један иза Требачко-шекуларског батаљона. Један број топова преко Баља и Пишева, Батлака постављен је на најистакнутијем мјесту на планини Сјекирици и имао је задатак да туче циљеве дуж ријеке Лима, а по могућности и крауле на Мокрој планини. Вешовић је имао поуздане податке о снагама непријатеља на Гребену па је к њему упутио само Андријевички батаљон, а за сваки случај оставио два батаљона у резерви за тај правац. Дошао је тренутак да Вешовићеве организационе и војно-стручне способности дођу до изражаја не само теоретски него и у пракси. Горњовасојевичка бригада под његовом командом отпочела је напад деветог октобра у саму зору на цјелокупном терену од Гребена до Мокре планине. Топови са Сјекирице и других кота давали су пуну подршку пјешадији. С почетка борби Вешовић је схватио да су турске снаге јаке и зато у правцу Гребена уводи и Љеворечки батаљон из резерве на десно крило Андријевичког батаљона и са оба наставља напад на Липовицу и Гребен. Између осмог и деветог октобра 1912. године употребљавајући у одсудном тренутку и Краљски батаљон из резерве успијева да овлада Липовицом и Гребеном. То је била главна стратегијска тачка коју су Турци изгубили. Сви њихови покушаји да поврате овај положај остали су без успјеха.

Турци су 2. октобра појачали офанзивна дејства према Мокри планини и напали Велички батаљон под командом Костадина Микића у рејону Приједола. Величани су се храбро супротставили надмоћнијим турским снагама и потиснули их назад. Велички батаљон на почетку Балканских ратова сачињавале су три чете Величана: Све три чете имале су шест нижих и једног вишег официра. Виши официр командант батаљона, три нижа командири чета и три на располагању. Све три чете са официрима крајем августа 1912. године имале су триста бораца. Велички батаљон је дејствовао од ушћа Величке ријеке у Лим до планине Мокра. Турци су 2. октобра појачали офанзивна дејства на Мокрој у рејону Приједола, напали Велички батаљон, снажним против-ударом натјерани су у повлачење, али су концентрисали своје снаге и 14. октобра са јачим снагама напали Велички батаљон, па су неки његови дјелови били приморани да се повуку према Сјекирици. Велички и Требачко-шекуларски батаљон су 15. октобра уз подршку артиљерије са Сјекирице напали на Приједо и Нишавин гроб, гдје су турске снаге савладане и натјеране у повлачење према Мокри планини. Топови на Сјекирици, до тад невиђени у овим крајевима још 15. септембра извучени су на Сјекирицу по наређењу министарства војног за Црну Гору. Њих су изнијели борци Горњовасојевичке бригаде по врлетима голом снагом Краљског и Полимског батаљона одакле су у Првом балканском рату одиграли значајну улогу у пружању ватрене подршке Горњовасојевичкој бригади. Напад на Мокру планину извршен је 16. октобра у раним јутарњим сатима. Цијелог дана вођена је борба за освајање отпорних тачака око пограничних караула на Кукаљском врху, Планиници, Ваганици и другим узвишењима, да би тек око деветнаест сати била заузета кула на Кукаљском врху, односно и последња караула на Мокри планини. Непријатељ се повукао у правцу Ругове и Чакора. У овим борбама погинуло је 19 бораца из Краљског и Величког батаљона, дио њих је сахрањен на приједолској Ћафи. Међу погинулим је и командир Ваганичке чете Величког батаљона потпоручник Милован Гојковић. У одбрани Велике погинуо је и стари ратник и командир Чакорске чете Бацо Јокић, официр народне војске. Бацо Јокић, командир Чакорске чете, погинуо је 1. октобра 1912. године у Велици. Величким батаљоном, који је имао три чете, командовао је Костадин Микић, син прослављеног ратника Рада Микића, Чакорском четог до погибије командовао је Бацо Јокић, а послије његове погибије потпоручник Милић Милованов Радуловић, командир Иванопољске чете био је потпоручник Радосав Вучетић, а командир Ваганичке чете Милован Арсенијев Гојковић. до погибије 2. октобра 1912. на Мокри планини. Послије погибије замијенио га потпоручник Михаило Павићев Јанковић. Батаљонски барјактар био је Радуле Радоњин Гојковић, четни барјактари били су у Ваганичкој чети Милован Јевтов Микић, у Чакорској чети Филип Вучков Кнежевић, а у Иванопољској Зарија Ђуканов Радевић. Ове податке је записао Костадин Микић, командант батаљона, а публиковао их је Милош Гојковић, генерал-мајор ЈНА-ВЈ у књизи „Велика кроз историју“. 

Полимски батаљон под командом Вукајла-Зеља Лабана дејствовао је из правца Зелетина и Мурине према Татарији и Запаренику, уз ток Муринске ријеке, а затим Ненове и Досове ријеке и Пепићког потома, према Виситору и штитио остале батаљоне да не би им турске снаге пришле за леђима. Виситор је био главна мета којом је требало овладати. Тај вис се налазио између Лима, Муринске ријеке, Пепићког потока и Мартиновићког потока. Турци су уочи дванаестог октобра направили испад у правцу Мурине, али су противнападом одбијени. Наредног дана око једанаест часова главнина Горњовасојевичке бригаде око Мурине прешла је у напад, са два батаљона у првом реду и једним у резерви. Три и по сата вођена је борба у рејону Пепића, док није заузета и последња турска караула. Напад је затим настављен шумовитим падинама Виситора. Покрети тим странама били су веома напорни. Ипак су извршени у потпуном реду. Турци су се бранили бројним засједама које су најчешће савлађиване блиском борбом. Нарочито јак отпор пружили су на Малом Виситору. Али и када је и тај отпор око шеснаест сати савладан било је разбијено јако турско гнијездо, односно лијево крило. Даљи напад су подржавали Полимски и Андријевички батаљон, па су тако добро организовани садејством батаљони Васојевичке бригаде, ломили отпор једне по једне карауле, док око седамнаест часова нијесу овладали читавим Виситором.

Овладавањем Гребеном и Виситором Васојевићка бригада је скратила свој фронт и посјела објекте који су могли да послуже као сигуран ослонац за одбрану државне територије. Један Грк, иначе турски војник, извијестио је Јанка Вукотића да турска команда шање појачање турским снагама у Плаву, али је бригадир Вешовић већ био овладао висинским котама на Гребену и Виситору и могао је дочекати турску силу и до десет хиљада војника. Вукотић је то знао, али га ипак обавијестио и упозорио да се утврди и да води рачуна о тој чињеници. И поред упозорења Вешовић се није пасивизирао и није био задовољан постигнутим успјесима, поготово што је непријатељ био активан на његовом лијевом крилу. Вешовић је стога на Гребен оставио Андријевички батаљон, а на Виситору Полимски и двије чете љеворечког батаљона да би спријечили сваки покушај турских снага да поврате та узвишења. Краљски, Трепачко-шекуларски и главнину Љеворечког батаљона са двије батерије и митраљеским одјељењем повео је од Мурине преко Штита и Приједола ка Мокрој планини. Тим тешким тереном марш је био веома напоран. Топове су мјестимично морали преносити војници. Ипак, 15. октобра колона је избила на Сјекирици. Главне турске снаге испред његових (Вешовићевих) јединица држале су вододјелницу Пећке Бистрице и Лима. Вешовић је одлучио да главнину својих снага упути баш том вододјелницом, а једним батаљоном обухвати турско крило на Чакору. Напад је почео 17. октобра. Знатно јаче турске снаге упорно су се браниле више од пола дана. Али појава Бучичко-винићког батаљона на њиховом десном боку, док су остали батаљони вршили јак фронтални напад. Прво је деморалисан бажибозук, а ускоро и друге турске снаге, па су иза подне сви почели да одустају и одступају према Дјевојачком кршу, Дијелу и Јечмишту. Јанко Вукотић је сматрао да се Васојевићка бригада сувише излаже ризику. Због тога је упозорио Вешовића и препоручио му да сачека долазак главнине одреда. Вешовић је био сигуран да напад може да настави. Послије низа јуриша 18. октобра Васојевићка бригада је савладала и новим турским положајима, натјеравши непријатеља да се повуче у Плав. Поред осталог зачлијенила је и два топа. Пошто су оцијенили да не могу бранити Плав, Турци су се 18. октобра увече повукли преко Бабиног Поља ка планини Богићевици. Васојевићка бригада је ушла у Плав без борби. Убрзо затим је код команданта мјеста, односно бригаде и извијестила да се Гусињани предају и неће се бранити. Двадесетог октобра дјелови Васојевићке бригаде ушли су у Гусиње. Тако је Вешовић са својом бригадом овладао линијом Гусиње-Плав-Чакор-Мокра планина. Отворен је пут према Пећи и Метохији. То је био велики успјех који је знатно превазилазио првобитни задатак ове јединице.

Осамнаестог октобра 1912. године главнина Источног одреда кренула је из Берана да би се наредни дан прикупила Дурмиторска бригада у рејону Кукаљског врха, а Колашинска у рејону Приједола. Јанко Вукотић им је наредио да организују извиђање према Ругови, а сам се упутио за Гусиње да обиђе Васојевићку бригаду. Избијањем Источног одреда на Чакор и Мокру планину, и Треће српске армије у рејону Приштине турске снаге у Пећи биле су јако угрожене. У тако неповољној ситуацији Џевад паша се одлучио за противнапад према снагама Источног одреда. Главнина турске војске, под командом команданта 21. низамске дивизије усмјерена је ка Ругови, док су помоћне снаге упућене уз долину Дечанске Бистрице ка Бабином Пољу и Плаву. Њихов циљ је био да обухватним дејствима према крилима Источног одреда одбаци црногорске снаге с Мокре планине и Чакора.

Противнапад турске војске отпочео је 22. октобра на фронту од Смиљевице до Бабиног Поља. У борбама са мањим предстражама дјеловима Дурмиторске, Колашинске и Васојевићке бригаде Турци су успјели за кратко да овладају планином Смиљевицом, Глођијом, Катунима, Ваљковим брдом, Ваганицом и Планиницом и источним дијелом Бабиног Поља и озбиљно угрозе раније заузете положаје Кукаљски врх на Мокрој планини, Чакор и Дјевојачки крш. Командант Колашинске бригаде упутио је Доњоморачки батаљон на Чакор, Ровачки батаљон на Ваганицу. Дјевојачки крш је запосјео Велички батаљон. Јанко Вукотић је одлучио да са својим јединицама пређе у напад с намјером да разбије непријатеља и одбаци га низ Ругову. Турски противнапад није успио, извршен је контраудар снага Источног одреда и уздрман је и онако слаб морал турске војске. Отпор непријатеља у Ругови је био незнатан, али је Вукотић командантима бригада наредио да успоре дејства ради веће сигурности због заостајања крилних бокова у самој клисури. У том периоду Велички батаљон се налазио на релацији Старац-Бјелуха. А Вукотић је наредио команданту Величког батаљона да се помјери у висини Јеленка. Уједно је Вукотић преко Костадина Микића упозорио Вешовића да се у рејону Дечана концентришу јаке турске снаге.

Док се главнина Источног одреда кретала кроз Ругову, Васојевићка бригада је разоружавала албанско становништво у рејону Плава и Гусиња, а њен Полимски батаљон дјеловао је правцем Ђуричка ријеча-Враница(1633)-Череме-Валбона, са задатком да разбије и разоружа непријатељске снаге.  Албанци су пружали слабији отпор а у селу Черене нијесу никог ни нашли, јер су се слабе шиптарске снаге повукле к Валбони. Док су Полимски и Љеворечки батаљон вршили акције у Сјеверној Албанији у међувремену су дјелови Требачко-шекуларског батаљона и борци Андријевичког батаљона разоружавали шиптарско становништво у селима Хоти и Вусањи. Пошто су на тај начин разбили остатке непријатеља на подручју Плава и Гусиња 28. октобра се Васојевићка бригада прикупила у Плаву. Вешовић је одржао говор борцима и предочио им нове задатке и правац покрета који је почео у 14 сати у правцу Бабиног Поља. У претходници је био формиран нови батаљон добровољачки, Плаво-гусињски батаљон, који је успут савлађивао слаби отпор заосталих непријатељских снага. Бригада је преноћила у рејону Бабиног Поља. Вешовић је провјерио да ли има снага бажибозука и локалног становништва у предјелу Богићевице и Бабиног Поља. Пошто је сазнао да се такве снаге крију у шумама Богићевице, он није хтио да их из предострожности остави за леђима, открио је распоред тих снага и ријешио да их разбије и тако оствари несметано кретање према Метохији јединица Источног одреда.

Краљ Никола је настојао да црногорска војска хитно настави освајање Метохије, а то се није могло без Васојевићке бригаде коју је Вешовић водио преко Богићевице у правцу Дечана. Тамо су биле концентрисане јаке турске снаге које је требало савладати. У вези са тим, 29. октобра обављена је припрема за напад на Богићевицу. Вешовић је постепено нападао, а у његовим редовима између осталог су били борци Величког и Полимског батаљона, који су у овим операцијама показали велику храброст и пожртвовање. Наредног дана је бригада потиснула све непријатељске снаге. Напад његових снага је подржавала артиљерија. Непријатељ је знао да му положај на Богићевици пружају последњу могућност за одбрану Метохије с тог правца са топографских врло јаких положаја. Отпор непријатеља је био веома жилав, а у јуришу свих батаљона Вешовић је неустрашиво ишао на челу својих јединица. У борбама на Богићевици Васојевићка бригада се задржала до првог новембра. Било је веома важно овладати Ђеравицом и стреочким планинама као важним статегијским тачкама за постизање главног циља. Вешовић није знао да је главнина снага Источног одреда већ 30. октобра ушла у Пећ и ослободила Пећ. Првог новембра је почео његов покрет према Метохији. Рачунао је да ће непријатељ пружити јак отпор у рејону Дечана. Због тога је одлучио да покрет бригаде изврши из три правца. Први, десни одред бригаде јачине два батаљона, једна батерија је митраљеско одјељење кретало се у правцу Белајине рупе-Ђеравица у чијем се саставу кретао и штаб бригаде са Вешовићем на челу. Остала два дијела бригаде кретала су се десном и лијевом страном Дечанске Бистрице. Тога дана су дјелови бригаде стигли на линију Ђеравица-Стреочке планине и ту преноћиле. Покрет је настављен другог новембра. Непријатељ је покушао да онемогући напредовање Горњовасојевићке бригаде, али је силином јуриша њених батаљона разбијен у рејону крша Мегес што је бригади успјело да другог новембра, око 16 сати, ослободи манастир Високи Дечани, тај највећи монумент српске прошлости, славе и величине, а краљ Никола га телеграфски унапређује у чин бригадира (генерал мајора). Архимандрит манастира Дечани са манастирском братијом га с правом назвао ослободиоцем Дечана.

Велика улога Радомира Вешовића је у ослобођењу Ђаковице. У Ђаковицу су ушли 4. новембра дјелови Горњовасојевичке бригаде и дјелови српске Дринске дивизије другог позива. Чим је Вешовић ушао у ђаковицу успоставио је власт, поставио за обласног управитеља Јеврема Бакића, а за предсједника општине Павла Пауновића, команданта Дринске дивизије, другог позива.

Васојевићка бригада из Метохије се кренула према Скадру, опет преко Богићевице. У својим Мемоарима Вешовић пише да је према Скадру пошао уочи нове српске године (по старом календару, 1. јануара 1913. године). У Ђаковици је оставио два батаљона Васојевићке бригаде да уз помоћ организованих мјештана Пећанаца и Васојевићке бригаде одржавају ред у Пећи, Плаву и Гусињу. У операцијама борби за заузеће Скадра учествовали су Велички и Полимски батаљон. Вешовић је као и увијек и овај задатак Врховне команде схватио озбиљно и одговорно. Свим војницима којима је Радомир Вешовић командовао била је велика част да буду у јединици способног команданта. У опсади Скадра Васојевићка бригада је дјеловала на Бардањолту, а касније је додијељена саставу Зетског одреда. Полимски батаљон је био на предстражи, а Велички батаљон је пратио артиљерију. Сви батаљони Васојевићке бригаде имали су велике губитке. Но, упркос свим тешкоћама, бригада је постигла запажене резултате. Косијерима, маказама и сјекирама кидана су жичана утврђења и она су била пробијена уз велике жртве. Користећи се саобраћајницама предњи дјелови Васојевићке бригаде су извршили продор у дубини непријатељске отпорне тачке на коти 274, гдје су Васојевићи јуришали и на ушанченог непријатеља и потпуно га савладали. У таквој ситуацији Турци су почели да се повлаче.

Улога Радомира Вешовића за освајање Скадра била је велика. У борбама за Скадар из Величког батаљона погинуло је два официра и 41 подофицир и војник, умрло 6 подофицира, док је у Плимском батаљону погинуло 44 подофицира. Свега погинулих и умрлих у Полимском батаљону било је 133, а у Величком 92. То су били велики губици ових батаљона, али и бригаде у цјелини. 

Но и поред свих жртава под притиском великих сила црногорска војска се морала повући из Скадра. Велички и Полимски батаљон учествовао је и у Другом балканском рату 1913. године. Команданти батаљона били су исти Вукајло лабан и Костадин Микић. У састав Четврте бригаде Дечанског одреда ушла су два комбинована васојевићка батаљона, Љеворечко-краљски и Трепачко-шекуларски као и Андријевичко-Полимски и Велички батаљон. Јединице су се прикупиле у Пећи 20. јуна, и послије одмора су 24. јуна отпочеле покрет према Витомирици, па преко Бање, Рудника и Клине за Косовску Митровицу у коју су стигле наредног дана у пет сати послије подне. Одатле су по наређењу Српске врховне команде пошле к Скопљу. У исто вријеме Врховна команда је одлучила да се Дечански одред преименује у Црногорску дивизију и да уђе у састав Прве српске армије и да се из Скопља пребаци у Куманово. Рад Величког и Полимског батаљона у извођењу борбених дејстава на брегалничком фронту уско је везан са радом четврте бригаде.

У току Првог свјетског рата учествовали су Полимски и Велички батаљон. Горњовасојевичка бригада имала је два батаљона. Полимски, којим је командовао Вукајло-Зељо Лабан и Велички, којим је командовао Михаило Јанковић. Бригадом је командовао Костадин Микић. Он је за команданта постављен 1. маја 1913. године и истог дана за команданта Величког батаљона постављен је Михаило Јанковић и 1914. године унапријеђен је у чин капетана.

Србска врховна команда издала је 25. новембра 1915. године наредбу за повлачење Српске војске преко Црне Горе и Албаније на Јадранско приморје на линији Драч-Скадар, гдје ће се војска уз помоћ савезника опоравити и поново организовати. Четвртог децембра 1915. године формиране су метохијске трупе са командантом Блажом Божовићем. Оне су биле састављене од Полимског и Величког Батаљона и Плаво-гусињског батаљона. Истовремено је формиран Плавски одред јачине 2200 војника који је држао положаје код Гусиња и Плава. Ове снаге су се успјешно супротставиле на чакорском фронту аустроугарској деветој брдској бригади. Велички и Полимски батаљон налазили су се крајем 1915. године у рејону Чакора и штитили повлачење српске војске. Послије капитулације Црногорске војске у јануару 1916. године настало је расуло и приступило се разоружању исте. Први пут од свога постојања Полимски батаљон је положио своје оружје у Улотини.  Окупационе снаге су разоружале и припаднике Величког батаљона. Црногорска влада је упозорена 24. фебруара 1916. године да се „код становништва Андријевице, Шекулара, Велике, Васојевића и Зете налази још много стотина пушака, па се од Владе захтијева да саопшти да ли је вољна у року од 48 сати то оружје предати аустроугарским трупама у Подгорици, Андријевици, Плаву и Гусињу. Било је отпора од стране Полимског и Величког батаљона да не предајуоружје, док им се не гарантује безбједност од Арнаута. Неки припадници Величког и Полимског батаљона нијесу предали оружје, већ су се организовали у Комитске чете и супротстављају се непријатељима.

 

 

Поручници Милоња-Бајо Крџић и поручник Бошко Ђуричанин, те капетан Црногорске народне војске Симо Николетић нијесу предали оружје, већ су организовали комитску чету са око 50 бораца и изводили герилске акције на подручју Полимља, Велике и Шекулара, дејствовали су по Ругови и плаво-гусињском крају, некад заједно, некад у мањим групама и наносили ударе швапским полицијским постајама и јединицама. Са њима је било комита из села Горња Ржаница, Мурина, Пепиће, Улотина, Луге, Ђуричка ријека, Шекулар, Брезојевице, Велика и са подручја Васојевића. Комитима је било посебно значајно што се њима придружио поручник Бошко Ђуричанин обавјештајно извиђачки официр који је потицао из приграничног села Ђуричка Ријека код Плава. Комити са њим су се слагали по свим питањима, а посебно по питању уједињења са Србијом. Вешовић није био против уједињења, али је више волио самосталну Црну Гору, волио је краља Николу, али ништа ружно није рекао ни за династију Карађорђевића, посебно за краља Петра, а волио је и регента Александра, нарочито у првим данима комитовања.