СПОМЕНИЦИ КОЈЕ ЈЕ ПОДИГЛО УДРУЖЕЊЕ САМОСТАЛНО И У САРАДЊИ СА ПОТОМЦИМА И ПОШТОВАОЦИМА ДОБРОВОЉАЦА ДО 1918.

Удружење је у протеклом периоду оправдало своје постојање, јер је уз помоћ шире друштвене заједнице и многих добротвора и поштовалаца обновило и подигло велики број споменика и спомен обиљежја:

1. 1997. године подигнут је споменик погинулим борцима Васојевићке бригаде који су на Штедиму 1912-те сахрањени. Њихови земни остаци сахрањени су код манастира Ђурђеви Ступови;
2. 1998. године подигнут је споменик Поличким устаницима и војницима Друге Српске армије, који су умрли приликом повлачења 1915. године, а споменик је подигнут код цркве Свете Тројице на Полици;
3. 2003. године подигнут је споменик борцима Рудешке битке, у којој су устаници Васојевићâ на челу са војводом Миљаном Вуковим Вешовићем поразили турску војску предвођену Селим-пашом. У бици је погинуло око 2 000 Турака, међу којима и Селим-паша и његов син Ибрахим-бег (Селим-пашу је посјекао Стефан Ћорац из Дапсића). У борби је погинуло и 300 устаника;
4. 2005. године подигнут је споменик над гробом јунака и стотинаша Или-Петра Стијовића у сарадњи са мјештанима села Црвско и Ђаловићи. Или–Петар Стијовић је погинуо 1861-ве у пробоју 300 Васојевића према Србији, а наш Одбор једном годишње посјећује његов гроб, који одржава мјештанин села Црвско Славко Маслак;
5. 2006. године обновљен је споменик Краљу Александру Првом Карађорђевићу (1888-1934) у Тифранској клисури, код Доњег Заостра, на старом путу Беране-Бијело Поље. Краљ Александар Први Карађорђевић је пут урадио 1929-те и србски народ Васојевићâ му је у знак захвалности 1929. године подигао споменик;
6. 2008. године подигнут је споменик учесницима Доњоржаничке буне, као и свим погинулим у ратовима против Турака са подручја Доње Ржанице, Калудре, Загорја, Роваца и Доњих Луга. Споменик је подигнут на Доњоржаничком гробљу;
7.  2011. године подигнут је споменик попу Јосифу Поповићу Михајловићу (1810-1865), племенском капетану Доњих Васојевића. Споменик је подигнут код цркве Свете Тројице на Полици у сарадњи са Црквеним одбором - Полица;
8. 2011. године подигнут је споменик Калударској буни из 1912. године код Основне школе у Калудри, заједно са мјештанима Калудре;
9.  2000. године подигнут је споменик погинулим борцима Васојевићке бригаде, који су на Штедиму 1912-те покопани. Њихови земни остаци пренесени су и сахрањени 1998-ме код манастира Ђурђеви Ступови у Беранама;

 Споменик погинулим борцима Васојевићке бригаде  код манастира Ђурђеви Ступови у Беранама

 На споменику су уклесане сљедеће ријечи:

''Ратници 1912. г. који су погинули на Штедиму
Виницка: Вукићевић А. Јован, Дабетић Н. Вукајло, Дабетић Н. Вуксан, Зечевић З. Милета, Зечевић М. Никодин, Зечевић В. Веко, Ивановић П. Радун, Лалић Л. Иван, Саичић Г. Мирко, Ћеранић П. Раде, Џикнић Ф. Величко, Џикнић М. Веко; Буче:Голубовић М. Александар-Леко; Пешца: Недић Т. Јеврем; Петњик: Барјактаровић П. Лакић, Барјактаровић М. Ристо, Барјактаровић А. Ново, Барјактаровић Ј. Миро, Барјактаровић И. Љубомир, Бабовић О. Милоња, Бабовић М. Радота; Будимља: Бабовић Милета; Полица: Обадовић Л. Петар; Калудра: Ралевић Обрад Споменик подигоше њихови потомци 12. јула 2000.''

Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије је тим поводом, одобравајући подизање споменика изнад манастира Ђурђеви Ступови, написао: ''Овдје почива 30 србских ратника. Заклеше се Богу и причестише се у храму Ђурђеви Ступови и положише животе за своју вјеру и отачаство на Штедиму 28. октобра 1912. године. Пренијеше их у манастир Ђурђеви Ступови и спомен подигоше њихови благодарни потомци''.

Дана 1. марта 1997-ме, а на сједници Удружења, изабрана је Комисија за његовање балканских добровољачких ратних традиција у саставу: Драгомир Мијатовић, предсједник и чланови проф. др Драгомир Кићовић, Божидар Зоњић, Милош Барјактаровић и Душко Шекуларац. На сједници је донесена одлука да се обиђу гробови погинулих србских војника и других добровољаца, а подржан је и предлог потомака погинулих на Штедиму из Виницке и Петњика да се њихови преци сахране код манастира Ђурђеви Ступови. 

Прва редовна сједница комисије за његовање ратних добровољачких традиција за Андријевицу и Беране одржана је 9. маја 1997. Разговарало се о изградњи спомен обиљежја погинулим добровољцима на превоју Штедим (кота 2272 м), који су погинули приликом ослобађања Метохије, октобра 1912. године, а донесена је и одлука о обиласку споменикâ, спомен обиљежјâ и гробова погинулих ратника.
Потом је на иницијативу грађана Виницке и Петњика одржан састанак којем су присуствовали потомци погинулих бораца на планини Штедим 1912. године и формиран је одбор у саставу: Вујадин Мујо Џикнић, предсједник и чланови Никола Ивановић, Јован Зечевић, Радун Барјактаровић, Милош Барјактаровић, Бошко Барјактаровић и Војислав Бабовић.

 Штедим, Лаз, 12.07.1997.

 Делегације Удружења из Војводе Степе и Берана посјетили су заједно
манастирско гробље, гдје се налазе споменици војводи Гавру Вуковићу (лијево),
Трифуну Милошевом Вуковићу, јунаку из Ђулића код Андријевице (у средини) и 
стотинашу Дмитру Јованчевићу и капетану Радулу Јоксимовићу, који су подигли
њихови потомци (десно). На манастирскм гробљу налази се и Споменик погинулим
борцима Васојевићке бригаде код манастира Ђурђеви Ступови у Беранама

Тадашња црногорска влада преко Лакића Војводића приступила је у Доњим
Васојевићима организовању добровољачких батаљона. Том приликом формирано је шест
батаљона, њихови комаданти су били: Поличког – Вукота Пантовић, Будимског - Вуко Дабетић, Доњоржаничког – Симо Чукић, Бучичко-виничког – Мило Саичић, Лужачког - Маријан Вуковић и Горњосељског – Томаш Пешић. 
Батаљони су носили црногорске ратне заставе и барјаке. На дан објаве рата Турској батаљони су били на окупу и држали турски гарнизон у Беранама у опсади. Батаљони су одмах стављени под команду војводе Лакића Војводића, који је преко Авра Цемовића спроводио сва наређења на територији Беранске нахије и Доњих Васојевића.
Сви добровољачки батаљони из Беранске нахије ушли су у састав Источног одреда, одмах послије ослобођења Берана, командант Источног одреда Јанко Вукотић је својом наредбом од добровољачких батаљона формирао 18. октобра 1912. Беранску бригаду, која је имала око 3 200 бораца. За комаданта бригаде постављен је бригадир Авро Цемовић. 
Источни одред затим наставља здружене операције према Метохији. Јединице су наступиле у три правца. Покрет јединица отпочео је увече 18. октобра. Правцем Беране-Рожаје-Пећ наступала је Беранска бригада, чије су јединице 26. октобра ослободиле Рожаје, а 28. октобра водиле борбу на Штедиму, гдје су имали бројне жртве. Код Штедима је у састав ове бригаде дошао Горњосељски батаљон. Правцем Беране-Морка-Ругова-Пећ наступа главнина Источног одреда. На том су правцу раније 16. октобра, Велички и Шекуларско-требачки батаљон послије жестоких борби освојили утврђене турске карауле.
О овим догађајима писо је и Митар Ђуришић који каже: ''Кад је Беранска бригада пристигла на Турјак, три батаљона су упућена ка Рожају, а три ка Горњем Бихору да би разоружали мјесно становништво. Батаљони упућени ка Рожају задржани су на око пет километара од насеља. Није било јасно каквим снагама непријатељ ту располаже, па је комадант бригаде тражио од комаданта одреда да један батаљон из главнине упути ка Штедиму, како би бригада могла да рашчисти ситуацију у Рожају. Међутим, бојазан од јачег отпора код Рожаја показала се непотребном пошто су се турске снаге 24. октобра послије краће борбе повукле. А на инсистирање да му се пошаље појачање ка Штедиму, комадант одреда је одговорио да је бригада довољно јака да свој задатак сама изврши. При том је изразио наду да ће она 28. октобра избити на Штедим. Такође је нагласио да јединице не треба да се задржавају по селима око Рожаја, јер ће се стање тамо лако регулисати кад падне Пећ. Комадант бригаде тада је упутио дио својих снага ка Жабљаку и Подгору и дио ка Штедиму. Бучичко-винички батаљон се неопрезно кретао и на Штедиму је наишао на засједу, од чије је изненадне ватре претрпио знатне губитке. Ипак, ангажовањем осталих снага бригаде непријатељ је брзо отјеран. Тако је бригада 29. октобра избила у рејон села Цни Врх. У то вријеме су и бригаде из главнине одреда стигле на линију Липље - Пеклен, па је одред тако заузео доминантне положаје сјеверно и сјеверноисточно од Пећи.''

 Чланови Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Беране
са потомцима јунака погинулих на Штедиму 28.10. 1912. код њихових гробова на Штедиму

На фотографији су: Ћеранић Миливоје-Муро, Џикнић Вујадин-Мујо, Мијатовић Драгомир-Драго, Вујовић Миленко, Вукићевић Миомир-Цаго, Зечевић Миомир, Богавац Драган, Барјактаровић Ново, Вукићевић Мирослав-Мико, Барјактаровић Милош, Губеринић П. Радомир, Барјактаровић Станко, Барјактаровић Вукашин, Барјактаровић Милан-Мило, 
Барјактаровић Драгић, и други ...

Међутим широј јавности није познато гдје се налази планина Штедим. 
О томе Миодраг-Баго Барјактаровић, члан Удружења од оснивања, у књизи ''Људске судбине'', Беране, 2009., пише: 
''Штедим се налази на средокраћи између Рожаја и Пећи. На Штедиму у боју против Турака и Арнаута, 28. октобра 1912. погинуло је 30 добровољаца (Доњовасојевићке) Беранске бригаде. Након петочасовне борбе непријатељ је сломљен и протјеран према Пећи''. 
Он описује како су пренесене кости са планине Штедим и сахрањене у манастирском гробљу код Ђурђевих ступова: ''Након 85 година од боја на Штедиму први пут организовано и масовно нас 29 потомака и поштовалаца ратних добровољаца, 12.1997. јула- на Петровдан, са седам теренских путничких возила упутисмо се из Берана преко Рожаја на Штедим. Водич нам је био Рустем Љајић, из Калуђерског лаза. Веома непогодним путем, преко бројних потока, стигли смо на обронке и пашњаке Штедима.'' 
Он описује овако планину Штедим. ''Штедим је висораван, просјечне надморске висине око 1880м, пречника око 3 км, испресијецана благим долиницама, са мноштвом бистрих извора и поточића.'' 
Како Барјактаровић описује стање арнаутских-шиптарских, а како добовољачких гробова? ''Шиптарски гробови окренути према југу, ограђени су и његовани од њиховог становништва. Мрамори добровољаца црногорске војске су повађени давно, а хумке скоро зарасле са травом и земљом у истој равни...''
Преношење костију погинулих добровољаца на Штедиму организовано је 12. јула 1997. У име Удружења присуствовали су Радомир П. Губеринић, Драгомир Мијатовић, Миодраг Барјактаровић Баго и други чланови.. Учесници у овој акцији били су потомци погинулих добровољаца и уз помоћ Удружења посмртни остаци су сахрањени на узвишењу изнад манастира Ђурђеви Ступови 12. јула 1997. године, гдје им је подигнут споменик и исписана имена погинулих ратника. Споменик је открио предсједник Општине Свето Митровић, који је бираним ријечима евоцирао успомене на ратни пут бригаде. 
Ово је, како пише Радомир Губеринић, била прва акција подизања споменика на територији општине Беране, у организацији Удружења.

2. 1998. године подигнут је споменик Поличким устаницима и ратницима погинулим до 1918. године и ратницима Прве Српске армије, умрлим на Полици 1915/16 године. Споменик је подигнут код цркве Свете Тројице на Полици;

Споменик Поличким устаницима и војницима Прве Српске армије, који су умрли приликом повлачења 1915. године

Дана 13.јула 1998., у организацији Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Беране и секције Полица, подигнут је споменик Поличким устаницима и војницима Прве Српске армије, који су умрли приликом повлачења 1915. годоне, а споменик је подигнут код цркве Свете Тројице на Полици. Земни остаци петорице србских војника су ексхумирани и сахрањени у заједничкој спомен-костурници. Скуп на Горажду је одржан на платоу код цркве Свете Тројице на Полици. Присутне грађане, свештенство и монаштво манастира Ђурђеви Ступови, чланове Удружење ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца, поздравио је у име организатора Драгомир Драго Мијатовић, професор историје и Дмитар Стијовић, ранији предсједник општине Беране, а споменик је открио Љубомир Бабић,103-годишњи стари ратник из села Калудре. Потом је професор Душан Вулетић, књижевник и публициста, говорио о вјековној борби Поличана за слободу.

Oдбору за прославу су стигли бројни телеграми, међу којима издвајамо поздравни телеграм групе Поличана из Београда, на челу са некадашњим предсједником општине Беране Миленком Пантовићем, који гласи:

''Удружењу ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Беране

Ко слави своје претке и сâм заслужује да не буде заборављен.
Вама из Удружења припада велика захвалност.
На најљепшем мјесту спојени су човјек и камен, црква и писмо, знамење за 
незаборав и срећна будућност.
Нека вам је са срећом потомци славних предака.''

На споменику је натпис који гласи:

''Поличким устаницима и ратницима погинулим до 1918. године и ратницима I Српске армије умрлим на Полици 1915/.16. године.''

На крају је изведен културно-умјетнички програм уз струне гусала и народно весеље.

Чланови Удружења и представници Поличана 5. јула 1998. присуствују ексхумацији земних остатака србских војника, који су сахрањени у заједничкој спомен-костурници, гдје им је споменик подигнут код цркве Свете Тројице на Полици.

3. 2003. године подигнут је споменик борцима Рудешке битке из 1862., у којој су устаници из Васојевића, на челу са војводом Миљаном Вуковим Вешовићем, поразили турску војску предвођену Селим-пашом. У бици је погинуло око 2 000 Турака, међу којима и Селим-паша и његов син Ибрахим-бег. Селим-пашу је посјекао Стефан Ћорац из Дапсића. У борби је погинуло и 300 устаника.

 Споменик јунацима Рудешке битке, које је подигло Удружење 2003.

О Рудешкој бици писали су многи, а ми овдје преносимо оно што је о њој написао примаријус доктор Миленко Вујовић.

150 ГОДИНА РУДЕШКЕ БИТКЕ
(Бојеви на Полимљу, Превији, Рудешу и Полици.
План Омер-паше о угушењу устанка у Васојевићима)

Кризу у Херцеговачком устанку највећим дијелом је изазвала Аустрија, а продубила је ту кризу и свађа књаза Николе и Мирка Петровића са вођом устанка Луком Вукаловићем. Међутим, када су званични кругови са Цетиња видјели да Херцеговачки устанак упада у критичну фазу, у фебруару 1962-ге је донесена одлука да се устаницима пружи знатно већа помоћ. Отпочеле су чарке које су прерастале у све веће сукобе. У Крњицима у Скадарској крајини почетком прољећа 1862. године пораз Турака био је потпун: 1 200 Турака избачених из строја, међу којима и 514 заробљених. Послије тога „није било више силе која би Турску спријечила да Црну Гору нападне“. Устанак у Горњем Полимљу је остао без унутрашњих криза. Устаници Доњих Васојевића били су организовани по узору на црногорску војску. Они су чињели већи дио васојевићког одреда, под командом војводе Миљана Вукова, чији је задатак, поред осталог, био и да подстрекава устанак у Новопазарском санџаку и успоставља директне контакте са Србијом. Омер-паша је уочио велики стратегијски значај Васојевића за Црну Гору и њене ослободилачке планове у Старој Србији, па је предузео мјере да устанике војнички заокружи.

Са откривања споменика на Рудешу које је подигло Удружење 2003.С лијева на десно:др Драгомир Кићовић,Реља Јованчевић,тадашњи предсједник општине Беране,књижевник Влајко Ћулафић,епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије,књижевник Миодраг Милошевић,Радојица Живковић,тадашњи потпредсједник општине Беране,Милош Бојовић,савезни посланик у скупштини СРЈ и Милан Рајовић.

Ласкавим писмом децембра 1861. године обратио се Васојевићима. По Омер-паши, Васојевићи су без премца „у цијелом свијету“ учинили толико зла Турцима у „једно вријеме“, али он их је, и поред тога, поштедио напада и три мјесеца чекао да им „памет дође“, да се, најзад, поклоне и захвале „за велику милост свијетлом и честитом Цару“. Обећавајући им амнестију позивао их је да се окану „садашњег злог стања'', да се покоре султану и избјегну своју пропаст. Запријетио је да због непослушности и непокорности слиједи напад са „силном војском“.
Доњовасојевићи су и овај Омер-пашин апел одбацили. Овај генерал, потурчењак са великим искуством, припремао је напад на херцеговачке и васојевичке устанике. За операцију против Васојевићâ прикупљао је јаку војску, а за њеног команданта изабрао је дивизијског генерала Хусеин Авни-пашу.
Генерал Хусеин Авни-паша је 21. марта 1862. године дошао у Скадар, гдје је преузео команду над трупама које су се прикупљале у Гусињу и Плаву. Поред два батаљона низâма прикупило се и „око осам хиљада башибозлука“. Европска дипломатија је била забринута развојем догађаја на црногорској граници. Русија је вршила на Порту дипломатски притисак да призна независност Црне Горе и њено прâво на територијално проширење, а заузврат књаз би се ангажовао на спровођењу мјера из Омер-пашине прокламације. Порта је одбила предлоге руске владе.
Порта је, дакле, као први ултиматум тражила да се Црна Гора повуче из Доњих Васојевића и да се писмено обавеже да убудуће неће помагати устанички покрет у Долини Лима. Књаз се у одговору на ултиматум посебно задржао на Доње Васојевиће. Категорички је одбио оптужбе из ултиматума о помоћи Васојевићима. Тврдио је да су Доњи Васојевићи устали у борби без утицаја Црне Горе. Што се тиче оптужбе да се у Васојевићима боре црногорске чете, одговорио је да тамо таквих чета нема. Како у Херцеговини, тако ни на Лиму.
Омер-паша је пожуривао Порту да не одуговлачи са одлуком за напад на Црну Гору. Почетком 1862. године Омер-паша је разрадио план за уништење Црне Горе. Према том плану је требало напасти Црну Гору са три стране: из долине Зете, Мораче и Скадарског језера, из Херцеговине и из долине Лима. Турским снагама, чији је задатак био да сатру Васојевиће, командовао је дивизијски генерал Хусеин Авни-паша. Укупно је Омер паша имао 60 000 војника са штабом у Скадру.

Хусеин пашине снаге су биле концентрисане у Гусињу и Плаву, у реону Бијелог Поља и Рожаја. ''Лимски корпус'' је представљао бочну структуру Омер-пашине армије. Задатак му је био да заузме устаничку територију Горњег Полимља, разбије одред војводе Миљана Вукова, уништи устаничка села, а затим да продужи напад на црногорску територију правцем Андријевица-Колашин-Лијева Ријека-Биоче-Подгорица-Спуж, да би се састала са главнином Омер-пашине армије, као и са трупама херцеговачког корпуса Дервиш–паше, како би удружене кренуле у даље освајање Црне Горе према Цетињу. Трупе генерала Хусеин-паше чинили су у почетку три батаљона низâма, док су остале јединице биле састављене од арнаутског башибозлука. Књаз Никола каже да су Хусеин-пашине снаге бројале на почетку 10 000 људи. Други дио ''Лимског корпуса'', од шест табора и једног одјељења коњице, довео је Селим-пашу са Косова из околине Новог Пазара и Рожаја, на сјеверну границу Васојевића. Овој војсци придружио се и башибозук из Бихора и Бијелог Поља. Сасвим је сигурно да је у априлу 1862. године Хусеин Авни-паша пошао на Васојевиће са корпусом од осам табора регуларне војске и око 10 000 башибозлука из околних крајева. Насупрут петоструко бројнијим и добро наоружаним турским трупама, стајао је одред војводе Миљана Вукова од 3 500 до 4 000 бораца. За случај потребе, Васојевићком одреду имао је помоћи и одред војводе Новице Церовића од 1 000 војника, чије је задатак био да црногорску границу на Тари чува од турског продора из правца Пљеваља, али и да координира операције са војводом Миљаном Вуковим.

Делегације Удружења из Војводе Степе и Берана посјетиле су споменик на Рудешу

Врховни заповједник турске војске журио је да покори Васојевиће, прије него што би им Црна Гора пружила помоћ. Војвода Миљан Вуков је направио ратни распоред да дочека оба крила ''Лимског корпуса''. Устаничка војска из бучичке и поличко-будимске капетаније добила је задатак да затвори правац од Бијелог Поља, Бихора и Рожаја, устаници Горњих Села остали су да мотре на евентуални покрет турске војске од Колашина, војска шекуларске капетаније, заједно са војском из Роваца и Калудре, да спријечи евентуални продор снага из Ругове и Пећи, Требачко-трешњевска капетанија је била у резерви за појачање устаничких снага у беранском крају. Војвода Миљан Вуков са војском из четири горњовасојевићке капетаније (Љеворечка, Коњушка, Краљска и Забрдска), устаницима из полимских села и 200 Величана, заузео је положај према Плаву са снагама из Горњих Васојевића и четом Братоножићâ на челу са сердаром Вуком Милошевим, који су му били додијељени. Војвода Миљан Вуков запосјео је Јерињу Главу, Превију и источне падине Зелетина изнад Андријевице и села Луга и Улотине, а устанике из Полимксе капетаније и двије чете Величана истурио је према Плаву. Војвода Ми-љан Вуков, као искусан ратник, није допустио да буде изненађен. Знајући надмоћ-ност турских снага у људству и наоружању запосјео је све важније стратегијске тачке из правца Плава и Гусиња, са циљем да послије првих сукоба навуче непријатеља на главну одбрамбену линију, гдје му је требало наметнути борбу изблиза.
Претходно је евакуисано становништво са десне стране Лима од Полице до Шеку-лара и пребачено у Горње Васојевиће. Глад и хладноћа пратила је и збјегове и војску. Турска војска је 16. априла упала у села Велику, Машницу, Мурину, Грачаницу и Улотину, предајући их огњу. Устаници су пружили жесток отпор, повлачећи се уз борбу према главним положајима на доминирајућим висовима. Турцима није успјело да потисну снаге војводе Миљана Вукова са добро брањених планинских положаја. Преко ноћи је пао велики снијег, па је турска војска ту претрпјела (иако бројно далеко јача) пораз, али је и поред тога поново кренула у напад. Војвода Миљан Вуков их је на Превији и Јерињој Глави изненадио, наметнувши им борбу изблиза, ножевима, што је изазвало забуну, нарочито код регуларних јединица, обучених за стрељачки начин ратовања. „Јунаци су тргли ножеве“ – пише Гавро Вуковић, то најбоље и најстрашније црногорско оружје, па су Турке „ћерали низ брдо и сјекли до равног Полимља“.

У току борби на Полимљу и Превији у помоћ војводи Миљану Вукову пристигла је чета Братоножићâ од око 80 бораца. Чета се у току борби на Полимљу веома храбро борила, претрпјевши осјетне губитке. Веома је значајно било присуство ове чете, јер се у војсци генерала Хусеин-паше пронијела вијест да је Васојевићима из Црне Горе пристигло у помоћ велико појачање, што је на Турке застрашујуће дјеловало. У тродневним борбама, од 16. до 18. априла, башибозук Али-бега Гусињског и два табора редовне турске војске били су разбијени на Превији и Полимљу и уз велике губитке су се повукли ка Плаву и Гусињу, не извршивши свој задатак.
Хусеин Авни паша је послао из Плава курира са писмом – наредбом Селим-паши у његов логор у Будимљи, у којем га обавјештава о поразу у Полимљу и на Превији и наређује му да одмах крене у офанзивну акцију уз Лимску долину. Шекуларске устаничке страже су заробили курира, спровели га у штаб војводе Миљана Вукова. Из писма је сазнао да неће бити поновљен напад Авни-паше из Гусиња, па је наредио капетанима да хитно пребаце војску с Превије у село Трепчу, а полимске и величке устанике са Милетом Кривановићем и Ђолем Лабаном оста-вио да чувају стражу према Плаву. На Трепчи је војвода Миљан одржао савјетовање горњовасојевичким и доњовасојевичким капетанима. Одлучено је да логор Селим-паше изненада нападне и у налету разбије. Застрашујуће је турској војсци дјеловало и то што је по наређењу војводе Миљана критичне ноћи запаљено много огњева на околним брдима и планинама – сваки војник је требао да запали двије до три ватре. Сазнањем за пораз Авни-паше уз вијест да је стигла војна помоћ од Црне Горе, наступила је велика паника код турске војске, јер су схватили да су у клопци, па је Селим-паша наредио у току ноћи одступање своје војске правцем Гроц-Полица-Бихор-Рожаје. То су први примијетили одреди капетана Попа Јосифа, Радула Јоксимовића, Василија Поповића (Шекуларци), па је одмах нападнут турски логор. Истовремено у борбу улази и војска из Горњих Васојевића. Турци су нападнути са сјевера, југа и запада. Било им је пресјечено оступање у правцу сјеверо-истока, према Рожајама. У мрклој ноћи завладала је у турској војсци таква паника да је и сам Селим-паша изгубио орјентацију. Један дио његове војске успио је да се, уз велике губитке, пробије правцем Гроц-Полица према Бихору и Рожајама. Међутим, устаници су ову колону стално гонили и 20. априла прије подне нанијели јој тешке губитке. Други турски одред је, одступајући преко Полице, ушао у тјеснац Бијелог Потока, ка ријеци Љешници, гдје су га устаници пристигли испред зоре и нанијели му катастрофалан пораз. Остатак турске војске спасао се паничним бјекством преко Љешнице у правцу Бихора. Гоњење ове колоне обустављено је наредбном војводе Миљана. Селим-паша је покушао да се са трећом колоном пробије источно од Будимље преко Дапсића. Њега су примјетили стари сељаци Иван Ћорац и Стефан Ћорац. Иван га је снажно ударио млатачом по глави, а Стефан Ћорац му је одсјекао главу. Сабља, хат и глава су предати Миру Дедовићу, да би их он касније уступио Миљану Вукову. Поред Селим-паше на Рудешу је поги-нуо велики број турских официра, а међу њима и Селимов син, пуковник Ибрахим-бег. Турски губици су били огромни. Према неким извјештајима од 2 000 до 2 500 убијених, а заробљени су два топа, велики број коњâ и ратног материјала.

Поводом 150-годишњице од бојева на Полимљу, Превији, Рудешу и Полици 19.04.2012. на Полици одржана је свечана академија, које су организовала три удружењa: Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца из Берана, Удружење Србских књижевника у отаџбини и расејању из Андријевице и Србско историјско-културно друштво ''Никола Васојевић'' из Берана као и црквени одбор Полице. Учествовали су многи историчари, публицисти, пјесници, народни гуслари и пјевачко друштво народног стваралаштва ''Ђурђеви Ступови'' из Берана.

4. 2005. године подигнут је споменик над гробом јунака и стотинаша Или-Петра Стијовића у сарадњи са мјештанима села Црвско и Ђаловићи. Или–Петра Стијовић је погинуо 1861. у пробоју 300 Васојевића према Србији, а наш Одбор једном годишње посјећује његов гроб, који одржава Славко Маслак;

  Мјештанин из села Црвско Славко Маслак брине се о споменику стотинашу Или-Петри Стијовићу.

 О експедицији 300 Васојевића у Србију 1861. коју су предводили племенски капетани: Милун Новов Вешовић из Лијеве Ријеке, Зарија Бакић и Шујо Драговић из Горњих Васојевића и капетан Радуле Јоксимовић и стотинаш Или-Петра Стијовић из Доњих Васојевића. О тим догађајима су писали многи.
На дан откривања и освећења спомен-обиљежје Или-Петру Стијовићу, на пештерској висоравни 17. новембра 2005. пригодну бесједу одржао је примаријус доктор Миленко Вујовић, потпредсједник Удружења. Преносимо у цјелости његов говор:

''Драга наша браћо,
Данас смо овдје са вама, по вашем позиву, да присуствујемо овој заједничкој свечаности, па користимо прилику да вас срдачно братски поздравимо, уз захвалност за дужну љубав коју исказујете према нашим заједничким мученичким прецима - посебно на оваком достојанственом подизању спомен обиљежја нашем заједничком претку знаменитом јунаку и стотинашу Или-Петри Стијовићу.
Иако нам је свима познато како је до сада текла ствар по овом питању, неће бити сувишно да се ретроспективно и овом приликом осврнемо како је дошло до покретања данашњег патриотског чинодејствија.
11. септембра ,на дан Усековања главе Светог Јована Крститеља, на иницијативу првог предсједника регионалне организације и садашњег члана ГО Удружења Радомира Губеринића и члана Беранаског регионалног одбора др Данила-Даћа Стијовића, директног потомка Или-Петре Стијовића, који су у друштву са Бојаном Ђаловићем, Душком Рајевићем, Вучићем-Милом Маслаком и другим члановима секције Ђаловићи-Црвско посјетили хумку и мјесто усековања главе јунака Или-Петре Стијовића, знаменитог ратника, стотинаша и једног од вођа експедиције 300 Васојевића, који 1861. пројездише преко царске турске територије у братску Србију не питајући ни цара ни ћесара. Toга дана, послије пуних 144 године посјетише тај свијетли гроб уз кратко евоцирање успомене на Или-Петру Стијовића и јуначки поход експедиције 300 Васојевића,1861.године.
Дана 19. септембра 2005. на дан Чуда Светог Архангела Михаила, а на основу договора од 11. септембра, позвали сте нас да присуствујемо оснивању секције за подручје Ђаловићи-Црвско. Но, иако је оснивање секције на дан Чуда Светог Архангела Михаила, иако се секција простире на територији обје српске републике Црне Горе и Србије, дакле, с обје стране те чудне вјештачке ''границе'', и што попут светих ратника ни поменута експедиција није признавала никакве међусрпске границе нити било какве граничне линије. Ко то, било гдје, па и овдје, може да дијели Србе на Србе и несрбе!
Тога дана,19.септембра, основали сте речену секцију и изабрали Одбор чији су чланови тога дана донијели одлуку да ће се убрзо подићи спомен обиљежја нашем заједничком претку, знаменитом јунаку и стотинашу Или-Петри Стијовићу. И наравно знајући непоколебљивост у његовању славних слободарских традиција добровољачког пократа, слоге, развијања патриотских осјећања, чување духовних вриједности и културних добара србског народа. Такође смо вјеровали у чврстину дате ријечи које његујете попут вашег земљака Војина Поповића - Војводе Вука, који је симбол нашег Удружења, имајући све речено у виду, нијесмо изненађени овако брзом извршењу датих обећања и донесених одлука о подизању овог солидног спомен обиљежја нашем заједничком претку знаменитом јунаку и стотинашу Или-Петри Стијовићу, светом ратном добровољцу из србских Васојевића. О његовом јунаштву и славној погибији у овом крају настале су лијепе десетерачке пјесме, које су се у овим крајевима Пештерске висоравни преносиле са кољена на кољено. Пјесме о јунаштву Или-Петре Стијовића се и данас знају у овом крају па смо их чули и записали од: седамдесетогодишњака Миленка Маслака и осадесетогодишњакиње Стане Маслак Балшић, а и други стрији Пештерци знају за ове пјесме, које радо пјевају уз гусле.
И ево нас данас, 17.новембра 2005., након непуна два мјесеца од прве посјете гробу Или-Петре Стијовића, на други дана Обновљења храма Свето Георгија, захваљујући вашем, кроз вјекове доказаном патриотизму и ево данас присуствујемо освећењу обновљеног овог свијетлог гроба нашем заједничком претку знаменитом јунаку и стотинашу Или-Петри Стијовићу, светом ратном добровољцу из србских Васојевића, са српске Полице, који је прије 144 године, тачније 17. јула 1861. овдје јуначки погину од турског окупатора извршавајући добровољно задатак, који је поставио црногорски књаз Никола Први Петровић и васојевићки војвода Миљан Вуков Вешовић.
Хвала вам, драга браћо Пештерци-Срби, што већ пет пâсова његујете успомене на ову јуначку експедицију 300 Васојевићâ и што чувате гроб Или-Петре Стијовића од заборава и што пјевате пјесме о његовом јунаштву. Овиме сте задужили његово братство Стијовићâ, Васојевиће и србски род. Нека ово чинодејство буде срећно и нека послужи као примјер и другима како у оснивању оваквих ванполитичких и патриотских организација Удружења ратних добровољаца, које ће се старати о његовању ослободилачких традиција и поштовању наших јуначких предака-мученика!