ПОВРАТАК ИСЛАМИЗИРАНИХ СРБА У ПРАВОСЛАВЉЕ 1912-13. ГОДИНЕ

 

Процес исељавања Срба муслимана у Турску као и њихово враћање у православну вјеру на силу су онемогућавале двије проевропске (масонске) династије које су тада владале србским земљама, Петровићи и Карађорђевићи, заједно са својим владама.

 

У години у којој прославњамо деведссет година ослобођења од турског ропства осврћемо се на тему како се на хиљаде исламизираних Срба, послије доласка слободе у њихове крајеве (Метохија, Васојевићи, бјелопољска и плавско-гусињска област) 1912. и наредних година, вратило у своју прађедовску, истинску, православну вјеру.

 

Познато је да је становништво које је 1912. године ослободила Црна Гора било србско. Већину становништва у овим областима чинили су Срби православне вјере уз одређен број Срба муслимана као и Арбанаса досељених у Метохију и Гусиње у вријеме турске окупације Србије.

 

Убрзо послије успостављања српске власти у новоослобођеним крајевима, већ у децембру 1912. године, појединци (муслимани и Арнаути) из Берана, Плава, Гусиња, Андријевице, Пећи, Ђаковице и Рожаја, изражавају жељу да се врате у православље.

 

Тако је, на примјер, Министарству унутрашњих дјела достављена молба из Гусиња 14. јануара 1913. Бећа Османовог Оташевића за покрштавање. Авро Цемовић из Берана шаље извјештај Министарству војном о покрштавању четири Ђукића и једног Адровића.

 

Локалне власти су у почетку показивале обазривост, па и резервисаност према тим појавама. Молбе су одбијане, а обласне управе се у почетку нијесу усуђивале на превођење у православље без потребне процедуре, а посебно док не добију одговор са Цетиња. Министарство унутрашњих дјела на Цетињу је обавјештено од обласних управа из Берана, Гусиња и Пећи о жељама једног броја припадника исламске вјероисповјести да се са породицама врате у православље. Министарство унутрашњих дјела се обратило Министарству просвјете и црквених послова да се ово предочи Митрополији те да изда хитно наређење црквеним властима да их покрсте. Министарство просвјете се у вези са овнм обратило Митрополији на Цетињу, а ова је свештенству одобрила превођење, под условом да се то обави по црквеннм законима.

 

Прва појединачна превођења у православље извршена су у јануару 1913. године, и то у Гусињу и Беранама, а нешто касније у Пећи, Рожајама и Андријевици. Покрштавања на основу молби, уз вођење записника, извршио би свештеник у присуству локалних власти и муфтије. Неколико десетина исламизираних Срба вратило се у православље у Беранама и Андријевици почетком марта 1913. године. По извјештајима обласних управа то је било добровољно покрштавање уз претходно писмено изражену жељу за повратак у православље. Многи су чак унапријед купили црногорске капе и носили их као први знак враћања у православље.

 

У рожајској области су нам позната два случаја. Дакле, прелазак - повратак у православље карактеристичан је за плавско -гусињску област, за Беране и Ђаковицу.