БОРБЕ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ НОВОГ ПАЗАРА 1912.ГОДИНЕ

 

АПСТРАКТ: Последња деценија турско-османске владавине на простору Старе Србије је била карактеристична по анархији без преседана. На целој територији харале су муслиманске одметничке групе и појединци тероришући, пљачкајући, уцењивајући па и убијајући богатије и виђеније хришћане. Турска власт се  правила невешта или је чак и одобравала неке такве појаве. Често је централна власт била и немоћна. Срби хришћани су морали да се сами организују и штите својим комитама. Тадашње балканске државе су склопиле савез како би се коначно Турци потиснули са тог простора. У сваком случају ближио се крај Османске империје. Србија је објавила рат Турској 18. октобра 1912.године. Ибарска војска под командом генерала Михаила Живковића је добила задата да ослободи Нови Пазар. Она је то успешно обавила од 19. до 23.октобра 1912.године.

 

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Турска, Србија, Нови Пазар, Турци, Срби, муслимани, одметници, анархија, злочини, војска, аскер, борбе.

  

                 Младотурска револуција, која је изведена 1908.године, није скоро ништа учинила у спречавању анархије у Старој Србији, заправо у Косовском вилајету, као и на практичном спровођењу потребних и прокламованих реформи у области националних и политичких права и слобода, већ се, напротив, отпочело са потпуном османизацијом свих њених грађана без обзира на верску и националну припадност. У том циљу је, између осталог, младотурска власт 1910.године затварала српске основне школе па чак и хапсила учитеље и свештенике, а из заједничког просветног фонда (мераф сандук)није се ништа давало за српске школе вршећи и на тај начин притисак да се прихвати османизација србских школа.  Приликом избора за вилајетске скупштине и турски парламенат вршене су разне смицалице и подвале, а било је и изборног терора како неби прошли они кандидати за посланике који од народа добију највише гласова. Тако се , на пример, и могло десити да у Новом Пазару прође за посланика кандидат муслиман са 12, а не прође кандидат Србин са 500 гласова.  За време избора за турски парламенат 1912.године Србима је због тога и било свеједно да ли ће бити изабран за посланика кандидат младотурака или старотурака. Чак ни муслимани нису добили свог већ са стране наметнутог посланика. Пљачке, уцене и убиства најугледнијих људи и представника народа постале су редовна појава. Исељавање и право бежање србског православног народа из Новопазарске, Сјеничке и Нововарошке казе преко граничних прелаза на Јавору и у Рашкој у Србију, а из Пријепоља у Црну Гору, била је једна суморна свакодневница.

                 Европске силе и балканске државе су захтевале од Турске да предузме одговарајуће мере и спречи анархију, насиље, уцене и убиства и да спроведе прокламоване реформе које су се тицале политичких права и слобода хришћанских поданика на Балкану, а посебно у Косовском вилајету. Турска влада није имала снаге да се супротстави веома снажном отпору у спровођењу тих реформи од стране фанатизоване и полуписмене улеме, већ одавно преживелог, конзервативног и уображеног слоја ага, бегова, инертног и корумпираног чиновништва у Косовском вилајету.  И муслиманско становништво се бунило због све већих државних намета и самовоље осионих ага и бегова, корупције и злоупотреба локалних власти. Неке буне муслимана је крваво угушио Шемси-паша Бишевац (Чоловић)  који је био пореклом из Бишева, села између Тутина и Рожаја.  

               Младотурци нису показивали ни вољу ни жељу да спроводе неке битније друштвено-политичке и економске реформе што је посебно погађало хришћанско становништво. И она права која су централне власти и пре хуријета давале хришћанима домаћи муслимани и локалне власти су то на разне начине изигравали и онемогућавали. Индикативан је овај у безброј и других примера. Још 1903.године 17 Срба из Новог Пазара требало је да се упише у заптије (полицајце), али се није пријавио нико, јер су им домаћи муслимани саветовали, а више претили, да то не чине.  У тој последњој деценији турско-османске власти по Старој Рашкој, па и у новопазарској кази, крстарило је на стотине муслиманских одметника који су терорисали, уцењивали па и убијали најугледније људе. Да би се колико толико заштитили и Срби су морали да организују своје  комите који су се обрачунавали са муслиманским одметницима и вршили освете.  Зато је новопазарски кајмакам (срески начелник) 1904.године са пуно разлога  послао телеграм султану следеће садржине: „ Срез Нови Пазар дошао је до једног стања које је за жаљење“.  

               Због свеукупног тешког стања  и неспремности Османског царства да среди унутрашње прилике у европском делу Царства тадашње независне балканске државе Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка су склопиле војно-политички завез ради коначног потискивања Османлија са Балканског полуострва како би  ослободиле своје сународнике и довршиле стварање својих националних држава на принципу „Балкан балканским народима“. 

               Србија је већ у пролеће 1912.године почела материјално-техничке припреме за рат, а почетком септембра извршила је и одговарајућу мобилизацију. За ратна дејства против турских снага у некадашњем Новопазарском санџаку србска Врховна команда је одредила две војне формације: Ибарску војску под командом генерала Михаила Живковића и Јаворску бригаду под командом потпуковника Миливоја Анђелковића Кајафе. Ова бригада је концентрацију својих јединица завршила у Кушићима и на Јавору код Ивањице. Јаворска бригада у јачини од око 12.000 војника је одређена да дејствује на операцијском правцу Јавор- Кладница-Сјеница одакле ће своја борбена дејства продужи до Пријепоља и Пљеваља и тако ослободити западни део Рашке области.  Ибарска војска је добила задатак да са својих 17500 војника са пет хаубичних и једном посадном батеријом дејствује на операцијском правцу Рашка-Нови Пазар-Митровица-Пећ-Ђаковица чиме би се завршило ослобођење источног дела Рашке области, делова Косова и Метохије и обезбедило десно крило српске војске која је водила ратне операције у деловима Косова и Метохије, Вардарској Македонији и северној Албанији. Ибарска војска је своју коначну концентрацију и потребне припреме за ратна дејства завршила на простору од  Баљевца па до варошице Рашке. Обе ове српске војне формације требале су и да обезбеде бок 3.србској армији за случај аустроугарске војне интервенције. У борбама за ослобођење Новог Пазара учествале су и познате ибарске комите под командом војводе Марка Чупића.  Такође, велики број добровољаца из новопазарских и суседних села је учествовало у борбама за ослобођење Новог Пазара 1912.године.

               Турци су такође отпочели припреме за рат, а мобилизацију су почели постепено спроводити већ у августу 1912.године позивајући обвезнике првог и другог позива. Највећи број тих обвезника је тада упућен у Сјеницу. Муслиманско становништво и у граду и на селима је највећим делом располагало пушкама мартинкама и брзометкама.  У току самих борби велики број грађана је до оружија и муниције дошао када су провалили турски војни магацин у граду. Према сећањима и казивањима Омера Коничанина, који је тада радио као турски чиновник у градској управи Новог Пазара, турске војне припреме за рат биле су слабе, а одзив на мобилизацију лош. У граду је била једна чета жандармерије, и нешто мобилисаних обвезника из редова грађана, тзв.башибозук (на турском дословно покварена глава).  За одбрану овог дела Рашке области Турци су у реону Новог Пазара ангажовали око 6000, Сјенице 3000 и Нове Вароши 500 војника, а у тзв.групи Кладница 400 граничара и домаћих кордуна. Према другом извору Турци су за одбрану Новог пазара прикупили снаге од око 10000 војника.  Од артиљерије су имали брзометну и пољску артиљерију, а и крупове брзометне топове.  Према подацима које наводи Ејуп Мушовић отпор србској војсци у Новом Пазару пружали су један низамски пук, три батерије артиљерије и један добровољачки одред од 1500 људи који је био састављен од домаћих муслимана и Албанаца.  Осим ових војника у борбама су учествовали и домаћи башибозуци који су пружали много већи отпор србској војсци од турске регуларне војске. Србија је у овај рат ушла са јасним циљем ослобођења Старе Србије, тог ембриона српске државе. Међутим, Турска је била свесна да више неће моћи задржати те наше земље па и није ангажовала веће војне снаге као што је то учинила у Вардарској Македонији. Велики отпор, као што је већ речено, пружало је локално муслиманско становништво, тадашњи Турци, сматрајући Турску својом домовином. Вековима су убеђивани да пружајући отпор Србима и србској војсци  бране своја огњишта. Муслимани су били изложени бескрупулозној пропаганди  да њима главна опасност прети од Срба и Србије и да је за све њихове невоље крива Србија, јер она хоће да окупира некадашњи Новопазарски санџак, заправо Рашку област, а да је Аустро-Угарска једини њихов заштитник, пријатељ и ослободилац.

               Србија је објавила рат Турској 18.октобра 1912.године. Србски краљ Петар I Карађорђевић је тада издао проглас србском народу у вези са предстојећим  ратом са Турском. Одмах на почетку прогласа речено је следеће: „Најновији догађаји ставили су опет на дневни ред решавање судбине Балканског полуострва, па с тим и судбину Старе Србије, те славне али тужне мајке наше краљевине где је историјско језгро српске државе, старих краљева и царева, где су славне Немањића престонице: новопазарски Рас, Приштина, Скопље, Призрен; где живе наша браћа по крви и језику, по обичајима, по народној свести, жељама и тежњама“

                На крају овог доста опширног и добро образложеног краљевог прогласа се каже: „ Моја ће војска у Старој Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нам исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година обично делећи сњима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство, једнакост у свему са Србима. Наша ће Србија и тамо донети жељени мир и напредак...“.  

                Ибарска војска, којом је командовао генерал Михаило Живковић, из Рашке је према Новом Пазару кренула у три правца како би град био нападнут са три стране. Спољна одбрана града је била обезбеђена низом фортификација, ровова и артиљеријских положаја . Најутврђенија тачка одбране била је манастир Ђурђеви Ступови где се налазио и најважнији  турски артиљеријски положај са 7 застарелих крупових топова. Борбе за ослобођење Новог Пазара трајале су од 19. до 23.октобра 1912.године. Први борбени окршај између јединица српске Ибарске војске и турских трупа догодио се 19.октобра код Батњика између Новог Пазара и Рашке. Турци су били поражени и са губицима од двадесетак погинулих и исто толико рањених војника. У тој првој битци погинуо је и командант турских трупа и председник општине Нови Пазар Ариф Коматина.  Међутим, према релацијама, тј.операцијским дневницима Ибарске војске, те прве веће борбе десиле су се 20.октобра.  Иако све три колоне нису напредовале према плану одмах се уочило да је Ибарска војска  бројно и технички далеко надмоћнија од турских јединица које су браниле град без обзира што су у највећем броју били војници другог позива и ттрећег позива. Посебно је било уочљиво да се србски војници боре са великом моралном снагом и великом жељом за победом иако нису били добро борбено спремни (други и трећи позив и слабији старешински кадар), а нису ни правилно и уредно снабдевани по тешком планинаком терену.

 

 

              Према сећањима поменутог Омера Коничанина, другог дана ратних дејстава, тј. 20.октобра, погинуло је 40 турских војника и скоро толико рањено, а линија фронта се приближила самом граду. Србска артиљерија је успела да делимично ућутка турске топове на Ђурђевим Ступовима. Тај манастирски комплекс, једна од задужбина  Немањића, био је претворен у највеће турско утврђење. Тог дана је отпочела евакуација једног дела грађана Новог Пазара ка селу Лукаре у правцу Косова и Метохије. 

              Борбе су са великом жестином настављене и у понедељак 21.октобра.  Србска војска је потискујући турску одбрану прилазила све ближе граду. У самом граду турска команда је наредила  да се у  касарну јаве сви способни мушкарци, Турци и муслимани. То је уствари била последња резерва. Ту су ти последњи мобилисани добили оружије и чекали распоред. После завршених борби тог дана Турци нису стигли да покупе мртве па је међу погинулима било и оних са 17-18 који нису стигли ни да прођу најосновнију војну обуку, али и стараца са 60 и више година што доказује  да више нису имали кога да мобилишу.  

               Трупе Ибарске војске су 22.октобра биле на прилазима граду стежући обруч око њега. Борбе су се водиле од ране зоре до увече. Град је био скоро потпуно опкољен. Велику препреку бржем и ефикаснијем напредовању српске војске представљала је батерија турских топова на Ђурђевим Ступовима као и жилав отпор домаћег муслиманског становиштва. Артиљерија српске војске је избегавала да туче турску батерију на Ђурђевим Ступовима да неби оштетила манастир, јер ту било и слагалиште артиљеријске муниције. Врховна команда српске војске је замерала генералу Живковићу на спором напредовању. У својим мемоарима војвода Живојин Мишић је о томе записао: „Још исте ноћи  начелник штаба Врховне команде је издиктирао телеграм команданту Ибарске  војске и оштро му замерио због слабог рада његових трупа у часу кад остале наше трупе победоносно продиру према југу и гоне непријатеља. Начелник Врховне команде наредио је команданту Ибарске војске; да под личном одговорношћу, у току сутрашњег дана, мора да заузме Нови Пазар“.  Због тога је генерал Живковић издао наредбу да се та батерија на Ђурђевим Ступовима мора уништити и да се изврши општи напад на турске положаје испред самог града. Србска артиљерија је то и успела да уради, али је том приликом дошло и до оштећења великог дела тог до тада добро очуваног манстирског комплекса. Гранате из србских топова  су почеле да падају и по граду. Турска војска и део грађана почели су да напуштају град у правцу планине Рогозне, села Лукаре и Паљево да би преко Албаније отишли у Турску. Даља одбрана града је била узалудна, мада су се још увек водиле жестоке бробе око Ђурђевих Ступова, највише са мештанима. Према писању Ејупа Мушовића у самом граду за време тих борби за ослобођење није било никаквих сукоба између Срба православних и муслимана, тадашњих Турака. 

                У току ноћи остатак турског аскера је напустио град као и преостала  батерија брдских брзометних топова у правцу Пећи. Многи турски војници су се неорганизовано разбегли и град је практично остао без одбране. Исто вече су се у згради новопазарске општине састали најугледнији муслимани и Срби. Договорили су се о условима за предају града и формирали делегацију у саставу. Делегација је овлашћена да оде у Штаб генерала Живковића. Код генерала Живковића  у селу Постењу око пола ноћи све чланови делегације су потписали предају града. Капитулацију су потписали: Салих-бег Расовац, Омер-бег Омербеговић, Петар Мирковић, Петар Протић Шаћир-ага Хамза и Ариф-бег Ејубеговић, како наводи ефендијина сећања и казивања Драгица Премовић-Алексић, мада она не помиње имена два последња члана делегације.  Генерал Живковић је прочитао делегацији проглас краља Петра и наредио да људи не напуштају град и да се они који су већ изашли обавезно  врате, јер се свима гарантују живот, слобода, вера и имовина. 

                 Четвртог дана  издато је наређење да се не настављају никакве борбене активности пошто је делегација потписала предају града. Пре уласка главнине србских трупа упућена је једна коњичка патрола у Нови Пазар и саопштила да нико више несме напустити град док га србска војска не запоседне и док се не формира нова власт. Командант Ибарске војске генерал Михаило Живковић је одмах издао наредбу бр.10 у којој се, између осталог, каже: „Наређујем: да нико не сме дирати живот, имање и част и светиње мирних грађана, ма које вере и народности били, јер се од данас имају сматрати  као србски држављани“.  

             У борбама за ослобођење Новог Пазара Турци су имали велике губитке у људству и материјалу. Само за један дан у граду је сахрањено 150 турских војника. Укупни број погинулих турских војника је био 300, а рањених око 700 људи, највише мештана.  

 

                 Србска војска је ушла у град 23.октобра 1912.године у 15 часова чиме је завршена вишевековна турска окупација Старог Раса. Један број грађана православних Срба и муслимана је дочекао главну колону српске војске  испред које су ишли изасланици града (чланови делегације за предају града) и таоци.  Србски војници су били одмах распоређени по граду чувајући дућане и куће угледних и Срба и муслимана. Нико није убијен ни опљачкан и ниједна кућа запаљена. Заробљени муслимански војници су одмах пуштени са наредбом да враћају кућама оне који су напустили град. Речено им је: „Идите и реците им да се враћају својим кућама; да се деца и жене не мрзну и гладују. Реците им да их нико неће узнемиравати и да ће мирно и слободно живети“.   Муслимани су били изненађени оваквим ставом Србије и њене војске, јер је долазак српске војске дочекан са великом резервом и страхом од репресалија и освета. Само је на наговор неких локалних Срба био један случај везања неколико муслимана за надгробне споменике у градској махали Поток, али је команда града сместа наредила капетану Тихомиру Шарковићу да се ти људи ослободе. Индикативан је и један случај у Кладници код Сјенице. Један србски комита, који је био пореклом из локалне средине, запалио је кућу неког муслимана (радило се о личној освети). Сместа је био лишен слободе и приведен команданту Јаворске бригаде пуковнику Миливоју Анђелковићу Кајафи који је одмах наредио да се војник јавно стреља. На велико залагање мештана и суседа пуковник Анђелковић је поштедео живот том војнику. 

              Мало јавно, а много више тајно јадиковали су „за старим добрим временима“ аге и бегови којих је било око 300 у бившој Новопазарској кази. Њима су, али само њима, и била „та стара и добра  времена“. Прижељкивали су повратак Турске, али су убрзо схаватили да је то нереално па су се све више окретали Аустро-Угарској очекујући од ње помоћ и некакво ослобођење и повратак одавно анахроних феудалних односа и великих привилегија.

                 Истог дана је успостављена и цивилна власт од угледних и поштованих  новопазарских грађана без обзира на веру. Именовање општинских органа управе у Новом Пазару је почело да улива поверење муслиманима, јер је за председника именован Салих-бег Расовац, а за његовог заменика Петар Мирковић. Од пет градских кметова четири су били Муслимани: Ахмед-ага Коман, Мехмедалија Хамзагић, Мурад еф. Бихорац, Омер-бег Омербеговић и од Срба Перо Кулагић. Срески суд је остао у истом саставу какав је био и пре ослобођења са обавезом да заврши своје започете послове у року од 6 месеци. 

                На позив турске владе Нови Пазар су напуштале  породице турских чиновника и оних муслимана који то желе, а који то нису били учинили у току борби за ослобођење. Исељавање је углавном завршено до пред избијање Другог балканског рата 1913.године. Тада се из Новог Пазара и његове околине иселило око 100 породица Турака, турских чиновника, оних који су чинили зулуме и оних који нису могли да се помире са србском влашћу.   Фанатици, злочинци и они који нису могли да схвате нову историјску реалност напуштали су не само Нови Пазар већ и шире подручје, заправо Стару Рашку и целу Стару Србију. Ипак, највише је било  оних који су остали, али од којих се неки нису никада помирили са стварношћу, тј. да Турске државе и османлијске власти више нема. 

                Турска је била поражена и Први балкански рат је био завршен. Мировним уговорима у Лондону и касније у Букурешту 1913.године новонстало стање на Балкану је добило и међународну верификацију. Србија и Црна Гора су међусобним споразумом поделиле Рашку област или одавно бивши Новопазарски санџак и тако коначно добиле заједничку границу. Стара Србија је била слобођена после више од петовековне османлијске власти. 
 

 

              У Рашкој области или некадашњем Новопазарском санџаку је у последњој деценији 20.века било стање опште анархије. Нереди, злочиначко деловање муслиманских, а нарочито арнаутских  одметника, је попримило такве размере да је турска власт скоро постала немоћна да среди то стање. Хришћани су морали да организују своје комите који ће штити народ од пљачки и убијања најугледнијих Срба хришћана. На све интервенције Србије да се хришћани заштите и добију одређена политичка права, правну, економску и животну сигурност остеле су без успеха. Балканске хришћанске државе су створиле савез како би заједничким снагама ослободиле делове Балканског полуострва који су још били под турском влашћу. Србија је објавила Турској рат 18.октобра 1912.године. Србска војска, груписана у тзв.Ибарску војску под командом генерала Михаила Живковића, ослободила је Нови Пазар, највећи град у Рашкој области, 23.октобра 1912.године. Највећи отпор србској војсци пружило је локално становништво које је вековима убеђивано да бранећи Османску империју брани себе и своја огњишта. Србија је гарантовала слободу, мир, личну и имовнску сигурност свим грађанима без обзира на верску и сваку другу припадност. Србска војска је враћала народ који је почео да напушта домове. Те гаранције су биле у потпуности испоштоване и није било никакви паљевина, пљачки и убијања чак ни оних који су пружали жесток отпор у борбама. 

            Тако је после више од пет и по векова престала да постоји турска владавина у целој Старој Србији која је добила слободу. Србија и Црна Гора су међусобним споразумом поделиле Стару Рашку и тако коначно добиле заједничку границу. Мировним уговорима у Лондону и Букурешту 1913.године новонастало стање на Балкану је добило и међународну верификацију.