Иранска нафтна берза и трећи светски рат

 Колико је криза са Ираном озбиљна претња светском миру? Да ли су могући нуклеарни удари на Иран? Живе дипломатске активности управо се одигравају на светској политичкој сцени и веома наликују онима пред избијање прва два светска рата. Овог пута врше се и озбиљне припреме за случај употребе нуклеарног оружја.

Седамнаестог новембра проше године Владимир Путин је провео седам сати у тајном разговору са турским премијером Ердоганом, приликом церемоније отварања подводног гасовода између Русије и Турске. Ердоган је, кажу обавештајни извори, обећао Путину, иначе свом пријатељу, да Турска неће дозволити коришћење својих војних постројења за америчке нападе на Иран.
Убрзо након тога крећу интензивне америчке посете Турској. Тамо иду и шеф ЦИА Петер Гос, и шеф ФБИ, Роберт Мулер, и државни секретар Кондолиза Рајс. И турски начелник генералштаба Јасир Бујуканит одлази на позив САД у Пентагон где га домаћини убеђују прецизним обавештајним подацима да Иран подржава Курдску Радничку Партију и њену герилу у Турској. Дакле, боље да Турска буде амерички партнер у нападу на Иран.
 
Истовремено САД покушавају да у борбу против Ирана укључе и своје савезничке државе Бахреин, Сауди Арабију, Пакистан и Јордан. Њима Пентагон углавном предочава доказе о деловању Ал Каиде. Најжешћи “доказ” добио је Пакистан када су амерички авиони пре три недеље избомбардовали једно село у Пакистану, где су се наводно скривали терористи Ал Каиде. О убијеним цивилима у том селу, глобални медији нису известили. О убијеним “терористима” јесу.
 
Ту је и најновија претња самог Осаме Бин Ладена (за кога су чак и водећи глобални медији пре три године објавили да је умро). Али није важно, сад је потребан да буде жив. Из свог скровитог места Бин Ладен је успео да протури своју најновију претећу аудио поруку. Експерти за арапски језик кажу да је заборавио да каже цитат из Курана, што је до сада редовно чинио, па им то не личи на Бин Ладена. Али, то и није важно, јер у САД и Европи колико људи уопште зна арапски. Важна је порука, коју он вешто шаље једино преко “независне” и “неваљале” арапске телевизије Ал Џазира. То што је ова телевизија удаљена само 16 километара од огромне америчке војне базе Ал Удеид у Катару (који је главни амерички савезник у Персијском заливу и окружена америчком Петом флотом) није му препрека.
 
Постоје, наравно, и земље које не треба убеђивати, ни бомбама, ни дипломатски, ни медијски. Оне су срећне да буду уз Америку, а против Русије, која је овог пута стала уз Иран. Тако је пољски министар одбране Радек Сикоски уверио министра одбране САД, Доналда Рамсфелда, у пољску подршку у евентуалним нападима на Иран. Сикорски је годинама радио у америчком Институту за предузетништво где је био колега са Ричардом Перлеом, Мајклом Ледином и Лин Чејни (другом дамом САД). Сви они су припадници неоконзервативног крила у Бушовој администрацији и ционисти. Такође су Пољаци уверили Рамсфелда да ће у случају евентуалног неслагања међу земљама НАТО-а Пољска бити чврсто на страни САД.
 
Е, због тих поданичких уверавања и још евентуално неких предстојећих, посебно из бившег источног блока, Русија је мало заврнула гас неким европским земљама, али и Украјини и Молдавији. То је била јасна порука и Аустрији, Немачкој, Француској, Пољској, Румунији, Чешкој, Словачкој, Словенији, Француској, Италији, Мађарској, Босни, Хрватској али и Србији шта их чека у случају да пруже подршку САД у нападу на Иран.
Председник Буш одмах је оптужио Русију да користи гас као оружје за политичко убеђивање, а са чиме се сложила и бриселска администрација ЕУ, коју контролише Вол Стрит. То што Америка одмах уводи санкције или чак бомбардује оне који јој нису по вољи то није ништа. Они то могу, али Русија ни своје енергенте не сме да користи у сврху убеђивања.
 
Земље далеког истока имају, међутим, теже проблеме. Поједини азијски обавештајни извори тврде да је недавна одлука Бурме да премести своју престоницу из Рангуна 320 километара севрено у Пјинман, последица кинеског упозорења (Бурма и Кина су савезнице) да у случају разарања нуклеарног постројења у Ирану (реактора у Бушару) може доћи до формирања радиоактивног облака. Њега би захватила монсунска ваздушна струјања и довукла преко Индијског океана право у подручје Рангуна. На истој путањи би се нашли обалски градови - Дака, Калкута, Мумбаи, Ченеј и Коломбо. Хиљаде владиних службеника из Бурме добило је само два дана да се спакује и пређе у севернији, виши и сувљи Пјинман. Сезона монсуна је између маја и октобра, а напад САД на Иран очекује се у марту.
 
У суседном Јемену су и западне нафтне компаније забринуте због тога што и арапске земље могу бити обухваћене монсунским радиоактивним падавинама у случају нуклеарног удара на Иран, што би угрозило многе њихове раднике, али и послове. Радиоактивни облак би угрозио и Пакистан, Индију, Кину, Русију, Јапан. Пакистан, за сада амерички савезник, има нуклеарно наоружање али би његова употреба провоцирала Индију, која је такође нуклеарна сила и има стратешки нуклеарни споразум са Русијом, Кином и Бразилом. Бразил, Венецуела и Куба су такође савезнице и жестоки непријатељи САД, па би могло доћи до опште глобалне пометње. Занимљиво је да су све ове земље последњих година купиле огромне количине најсавременијег руског наоружања, а баш руска нуклеарна технологија се користи у Ирану, као и у Индији. Велики број руских инжењера тренутно је у Ирану, као и другим поменутим земљама.

Да ли је развијање иранског нуклеарног програма заиста разлог за толику пометњу, како тврде званичници и поједини “аналитичари”? Председник Међународне агенције за нуклеарну енергију (ИАЕА), Мохамед Ел Барадеј, верује да Иран и када би хтео да развија нуклеарно оружје не би то могао да учини ни за наредних 20 година. САД, ипак, имају паничан страх од Ирана. Опасност су, тврде Американци, исламски терористи и њихова жеља да униште западну цивилизацију и поведу свети рат - Џихад. Али, где је ту логика? Иран, Ирак, Сауди Арабија, Кувајт, као и многе друге исламске земље у Каспијском региону леже на огромним резервама нафте, а Америка и западна Европа су им најбољи купци. Зашто би неко попут наводно Ирана уништавао и терорисао најбољег купца, од кога заправо и живи?
 
Други “аналитичари” тврде да САД и Израел желе да се дочепају нафте, али зашто би Америка слала војнике када долара већ има у изобиљу и сасвим лагодно нафту може куповати колико год јој се прохте. Баш као што то већ деценијама ради. Е, управо ту и лежи проблем - у доларима. Америка има монопол на тржишту нафте. Цена нафте се одређује у доларима и продаје на две берзе – НYМЕX-у или Лондонској међународној нафтној размени (ИПЕ). Обе берзе држе Американци и трговина нафтом је могућа само у доларима. Ово приморава централне банке широм света да држе велике залихе долара иако је зелена монета тренутно јемац за преко 8 трилиона долара америчког националног дуга, а Бушова администрација одлучна да овај дуг још одржава чак смањујући таксе. Тренутни дуг САД је 8,162 трилиона (8.162 милијарди) долара, а максимално задужење које је Конгрес одобрио износи 8,184 трилиона. Овај плафон ће бити достигнут већ средином фебруара 2008. односно већ је давно премашен. Амерички монетарни монопол је у ствари перфектна пирамидална шема – финансијска пирамида. Докле год су државе приморане да нафту купују на тржишту и плаћају у доларима, САД може наставити раскалашан живот. Огромне количине долара које САД штампају, заправо немају никакву стварну вредносну подлогу, ни у роби, ни у злату. Вредност долара почива само на његовој потражњи. А да би дошле до долара, земље широм света морају да продају робу, рад, сировине.

Долар сада чини 68% светске монетарне резерве, док је пре десет година то било 51%. Зато Америка мора, не бирајући средства, да гура на нафтно тржиште долар и бори се против много стабилније валуте - евра. У противном централне банке широм света би своје девизне резерве обогатиле и другим монетама, а долари би били враћани у вагонима у САД где би настала разорна хиперинфлација.
Једина опасност за ову економску стратегију је конкуренција неке друге берзе која би се бавила трговином нафте. Иран баш то жели и планира да у марту отвори сопствену берзу и нафту продаје је за стабилан евро, али можда и кинески Јуан, јер Иран већ има неколико дугорочних стратешких уговора са Кином о испоруци нафте и гаса. Зато је амерички “нафтни амбасадор” Стивен Ман, који је учествовао у успешним преговорма око изградње гасовода из Туркменистана преко, Авганистана до Пакистана, упозорио је недавно Иран да престану да граде нафтовод према Индији.
 
Дакле, Бушова влада не може дозволити Ирану да отвори берзу нафте и продаје је за евре. Зато ће САД ући у било какав рат, како би одржали долар као светску резервну монету. Све ово се у водећим медијима вешто сакрива и представља део прећутне светске политике. Приче о развоју нуклеарног оружја само су изговор како би се у јавности ова интервенција оправдала. Иначе како објаснити грађанима САД, али и света, да суперсила ништа не ствара и не производи, већ да деценијама обилато експлоатише друге нације и жели да тако настави и даље. И због тога мора стално да ратује. Само мали број људи у САД, зна да у земљи веома брзо може доћи до потпуног економског слома, али такође и у свим оним земљама које чувају своје девизне резерве у доларима. Нажалост ту спада и Србија. Када све ово схватите врло је јасно да свет, на жалост, мора да ратује да би САД била империја.
 
Коме је потребна ЕУ
Када је Ирак 2000. почео нафту да подаје за евро, Садам Хусеин је постао “опасан диктатор који развија оружје са масовно уништавање”. Ирак је већ 2002. нападнут. И Венецуела је почела да нафту продаје за евре, и ЦИА председника Чавеза упорно покушава да ликвидира. Русија је такође почела да продаје нафту за евре, а своје девизне резерве обогатила другим валутама, баш као и Кина. Извесно је да би већина земаља у свету више волела да нафтом тргује преко евра. Иако је то за САД катастрофа, банкари из Вол Стрита су овакав развој догадаја одавно предвидели. Зато су на време почели да стварају резервну монету у односу на долар, а то је евро, и резервну довољно велику државу, а то је ЕУ. Па пошто се ствара резервна држава она треба да има и администрацију, са административним седиштем у Бриселу. Зато многе европске земље овакву ЕУ не виде као аутентичну творевину у интересу европских народа, већ наметнуту од стране светских банкара и циониста. У државама Европе све више јачају националне политичке странке.
Како је “Круна” светског банкарског картела у Лондону, Британија је морала да задржи сопствену монету. То је последње, уточиште Банкара за случај да им све пропадне. Политика јесте како пише Бржежински игра на шаховској табли, али шаховску таблу за сада чврсто држе Банкари. Свету су предвидели три светска рата још пре стотину година, а да ли бог заиста трипут помаже, видећемо ускоро.
 
Рат као одбрана од тероризма
Није лепо да Америка тек тако нападне Иран, већ је много згодније ако то буде само одмазда у “рату против тероризма”. Дакле, морају се прво негде огласити терористи. Да би одмазда била силовита и терористички напад на САД мора бити жесток, највероватније оружјем за масовно уништавање. То ће грађанима САД, али и читавом свету бити “доказ” за шта су све спремни исламски фанатици. Мета терориста може врло лако бити неки спортски стадион, аеродром, трговински центар у САД. Најбоље је да тада буду укључене ТВ камере како би и свет све то видео. Овај терористички акт ће бити одмах приписан Ирану, а онда следи одговор Империје. У фалш терористичким нападима Мосад и ционисти су веома искусни и истренирани. Последњи њихов терористички акт је био удар авионима 11. септембра 2001. на куле СТЦ и на Пентагон, али је тај „терористички напад“ отворио врата за Америчку окупацију Авганистана и Ирака. Сада нешто слично треба да ангажује глупе Амере да подрже напад на Иран. Историја, која се не налази у званичним уџбеницима, бележи их још много сличних примера.

 
Зашто се помиње Холокауст?
Иран у читавој овој ратној увертири очито тешко провоцира ционисте. А најгора провокација је потезање “истине о Холокаусту”. Ирански председник Ахмадинеџад организовао је научни скуп где су многи познати ревизионисти, који су истраживали колико је заиста Јевреја страдало у Другом светском рату, то јавно и на научни начин изнели. Ревизионисти су ту показали доказе о “само” 280 000 мртвих у свим концлогорима, а не 6 милиона како су то пласирали ционистички медији. Већина логораша је умрла од тифуса, а лешеви су спаљивани како се зараза не би ширила. У гасним коморама је вршено уништавање вашију и других паразита са одеће и ћебади. И то је био шок за Јевреје широм света који верују да су милиони припадника њиховог народа страдали од руке нациста. Још горе, многи су схватили да је ционистичка елита наплатила преко 40 милијарди долара на име ратне одштете у њихово име. Зато се сада ционисти труде да све европске државе донесу законе којима се забрањује негирање холокауста. То се може очекивати ускоро и код нас, јер ми и нисмо држава, па ћемо тако нешто са задовољством прихватити. А наше српске жртве су неважне, у ствари кога то уопште и интересује. Неколико познатих светских историчара због оваквих закона већ донетих у Аустрији, Немачкој и Француској, већ седи у затворима (Зундел, Ирвинг…).