Срби све мање иду на боловања

У односу на европске државе, издвајања за накнаде код нас и даље већа, али преполовљена у односу на две претходне године: са 12 на 6,5 до седам одсто.

У Србији на боловање дуже од месец дана, када запослени прима само 65 одсто од своје ионако мале плате – према тврдњи Веселина Шањевића, социолога и специјалисте за медицинску статистику – иду заиста само тешко болесни људи. Он замера појединим медијима што по инерцији грађане Србије често представљају као нераднике који масовно злоупотребљавају боловања, јер то одавно не одговара истини и представља увреду за раднике у Србији, јер, по Шањевићевом мишљењу, ради велики број и оних људи који би морали да буду на боловању, а из страха за егзистенцију не одлазе на боловања.

Пратећи кретања броја изгубљених дана по једном запосленом раднику од 1970. године до 2004, Шањевић је утврдио да је пре више од 30 година број изгубљених дана по раднику просечно износио 15,54 дана, да би у 2003. године то било смањено на 4,69 дана. Такође, проценат дневне одсутности са посла у истом периоду смањио се са 4,98 на 1,5 одсто.

Да се број дугих боловања смањио у последње две године потврђује и Владан Игњатовић, начелник Центра за информисање Републичког завода за здравствено осигурање, додајући да је овај број ипак већи него у европским земљама.

– Од укупног новца који се прикупи од здравствених доприноса, а који се слије у Републички фонд за боловање, ми још увек издвајамо 6,5 односно седам одсто, док у Европи тај проценат износи свега три до четири процента. Међутим, овај проценат је мањи него протеклих година када се за боловања издвајало од осам до 12 или 13 одсто укупних средстава.

– Још до пре две године само за боловања из укупних средстава издвајано је две милијарде динара, а накнаде су исплаћиване са закашњењем од шест, седам месеци. Постоје и велике разлике између појединих филијала, па негде на боловање отпада свега два-три процента, али било је филијала у којима је за боловања исплаћивано чак 30 одсто од укупно прикупљених средстава, на пример у Бору. Београд има прилично низак проценат одласка на боловање – каже Игњатовић.

У Републичком заводу за здравствено осигурање примећују да се код нас, иако много мање него ранијих година, боловање понегде још третира као социјална, а не медицинска категорија. Тако се примећује да у јуну у приградским општинама, када почиње сезона пољских радова, скаче и број боловања.

Прошле године је урађена реорганизација рада лекарских комисија, председници су у сталном радном односу код Републичког фонда, а не више у окриљу домова здравља, па је рад ових комисија много ажурнији и ефикаснији.

На боловања се сада иде много ређе, а нема више ни вишемесечних закашњења у исплати надокнада за боловања, већ оне стижу редовно, наравно, зависно од тога када послодавац поднесе дознаке. Сада чланови комисије имају право и да прегледају пацијенте, а не само да листају и преврћу налазе и документацију лекара.

Тако се памти случај да је човек био месецима на боловању, наводно, због операције, а нигде није било реза од операције.

Новина је и да боловање због повреде на раду, без обзира на дужину трајања, у целини плаћа послодавац, па ту често долази до непријатних ситуација око доказивања повреде на раду, као и наплате тих боловања.

Накнаду за привремену спреченост за рад од Фонда не може да прима ни онај радник чија фирма не плаћа доприносе.

Игњатовић наглашава да намера нових прописа и реорганизације није била да се сузбијају боловања, него да се сузбијају злоупотребе. Он каже да је и уочљива разлика између предузећа и фирми које су у приватном власништву и оних које су у државном и друштвеном власништву.

Запослени код приватника десет пута мање одлазе на боловање него они који раде у друштвеној и државној фирми, и он ту оставља могућност да људи на посао одлазе и када су болесни, односно када нису у топ форми. Проблем с боловањима је заправо много више присутан кад је реч о краћим боловањима, од свега пет или 10, а највише до 30 дана, које мора да плати послодавац, а код којих се злоупотребе не могу лако доказати, а очигледно су бројније него кад је реч о дугим боловањима. Подсећамо, Републички фонд за здравствено осигурање плаћа боловања дужа од 30 дана. Лекарске комисије су некада извештаје подносиле годишње, сада то раде месечно и дневно. Прошла су времена и када је неко могао да буде на боловању годинама. Сада, како објашњава Игњатовић, без обзира на врсту и тежину болести, после шест месеци чланови лекарске комисије болеснике шаљу на инвалидске комисије које дају своје процене и одређују да ли ће се боловање продужити.