Расте интересовање за истину о Јасеновцу

Расте интересовање за истину о Јасеновцу
Јад Вашем је симболички темељ јеврејске државе Израел, а социјалистичка Југославија је стварана на манипулацији сећањем на злочин, каже јеромонах Јован (Ћулибрк), координатор Одбора СПЦ за Јасеновац.

Прошло је више од шездесет година, а потпуна истина о Јасеновцу још увек није позната. Лицитира се бројем жртава, а има покушаја да се овај концентрациони логор, симбол страдања Срба, Јевреја и Рома у Другом светском рату, преименује у радни. Јеромонах Јован (Ћулибрк), координатор Одбора за Јасеновац Српске православне цркве, који на Јеврејском универзитету у Јерусалиму проучава холокауст, каже да Јасеновац никада није био табу тема, већ да је постојао табу приступ у проучавању ове стравичне „индустрије смрти” на простору бивше Југославије.

„Сведоци смо да је биће бивше Југославије било утемељено на забораву, док је на другој страни Израел заснован на сећању – уосталом историјско памћење и јесте библијска творевина јеврејског народа. Сећање на страдање у холокаусту једна је од окосница постојања данашње државе Израел”, каже отац Јован.

Настојатељ манастира Морачник на Скадарском језеру, отац Јован (1965) врстан је познавалац холокауста. Први пут био је у Израелу 2001. године у делегацији владе СРЈ. У децембру 2002. учествовао је на Трећој међународној конференцији о Јасеновцу која је одржана у Јерусалиму. Почетком 2003. године започео је студије на Међународној школи за образовање о холокаусту у Јад Вашему, а касније је наставио усавршавање на Јеврејском универзитету у Јерусалиму и на Међународном институту за проучавање холокауста.

„Јад Вашем је символички темељ и израз нове јеврејске државе Израел. Код нас је било супротно – социјалистичка Југославија је стварана на манипулацији сећањем на злочин. Јасеновац је тек 1964. године и то на уцену бораца постао спомен-подручје. Али, ниједном речју тада се није говорило ко је био жртва, а ко злочинац и зашто се злочин десио. Јасеновачки споменик опомиње на неко апстрактно зло и из апстракције Богдановићевог споменика морало се алегоријски и символички дедуковати ко је ту кога убијао и зашто. Бившој Југославији је недостајала истина; без истине пак није била могућа правда, без правде помирење, а без свега тога постајемо звери”, објашњава отац Јован, додајући да интересовање за истину о Јасеновцу у свету расте и да је пред нама посао да чињенице представимо међународној јавности.

Координатор одбора за Јасеновац СПЦ подсећа на три завета које је Србима у аманет оставио свети владика Николај (Велимировић) садржана у тексту „Најстрашнија инквизиција”: „Прво, да се не свете, јер ко се освети тај се не посвети. Друго, да се поносе својим мученицима и литургијски их прослављају и треће, да свету објављују шта се десило како се то више не би догодило ниједном народу”.

Та три завета, како додаје, важе и данас. СПЦ је током комунистичког времена успела да сачува истину o идентитету жртава. Већина жртава Јасеновца – Роми, Срби, Јевреји – побијена је због своје вере и националности. Међу побијенима било је и антифашиста чије је жртва бескрајно драгоцена пред Богом, јер није било лако Хрватима и босанским муслиманима да се успротиве НДХ.

– Постоји велика количина публицистике, књига писаних из постојећих књига, а када су у питању истраживања немамо скоро ништа. Нажалост, тек ове године ћемо добити комплетне резултате истраживања др Србољуба Живановића која је као антрополог и палеопатолог обавио 1964. године истражујући јасеновачке гробнице. Ни после шездесет и две године од затварања капија Јасеновца, још немамо монографију о овом концентрационом логору, али зато имамо инфлацију публицистике – каже отац Јован.

„Не можемо порећи да је за Србе страдање у Другом светском рату, слично Косовској бици, оставило темељни печат на национално биће. Да ли је реално очекивати од Хрватске да она утемељи спомен-подручје на таквом размишљању? Не знам. Како год било, драгоцен је свако ко се у Хрватској озбиљно бави Јасеновцем, јер тамо то није пријатна тема. Образовање о холокаусту последњих деценија једно је од најважнијих питања образовања у западном свету. До сада је дванаесторо људи из Српске православне цркве завршило постдипломски семинар на Међународној школи за образовање о холокаусту, а у јулу и држава Србија ће послати прва два полазника”, објашњава наш саговорник.

Програм у овој школи у Јад Вашему је историјско-педагошки. Полазници добијају згуснута темељна историјска знања о холокаусту. Упознају се с педагошким искуством Јад Вашема о начину како се сећање али и знање о холокаусту чува и преноси. Отац Јован каже да има и критика на начин како се холокауст предаје у школама, али чињеница je да су се постигли велики резултати.
– У израелској и светској научној јавности нема сумњи ко је и од кога страдао у Јасеновцу, али ни о томе ко је био главна жртва у Другом светском рату у Југославији. За разлику од нас Јевреји су прецизнији, документованији, а понекад и самокритичнији по питању сопственог страдања. Но, манипулације бројкама побијених у Јасеновцу нису само југословенска специфичност: на пример, званична бројка страдалих у Аушвицу дуго времена била је четири милиона да би наука утврдила да се тај број креће између 1,1 и 1,5 милиона жртава – каже отац Јован.