Срећа на руском

Пошто данас многи, па чак и одрасли, немају неког одређеног појма о срећи, већ је представа о њој једнострано-потрошачка, очигледно да оне који су заборавили вреди подсетити на тачно значење речи срећа у Руском језику.
      На руском имати срећу (рус. счастје) значи поседовати део (рус. част) или имати удела у нечему. Израз имати удела такође има везе с поседовањем, али с поседовањем целине, без поделе на делове. У томе је предност кад се има удела. Навешћемо примере.
      Шта се може присвојити? Део земље, део општег богатства, зграбити део колача, упознати неке „корисне људе“ итд.
      Ту је очито ниско, користољубиво схватање среће. Оно не пружа душевну радост, већ доноси само привремено задовољство због успеха. У самој идеји поделе је садржано зло. Свака превара, блуд, невера, макар и на речима доводе до губитка целомудрености (честитости), ремећења човекове целовитости. Зло се састоји у непрестаној подели. Почев од грамзивог повика „моје!“ и завршавајући одузимањем душе од тела, после чега леш сместа почиње да се распада. Формула злотвора на власти гласи: „подели и владај“. Парола свих неваљалаца гласи: „после нас макар и потоп“. Али, онај који другима одузима, ни сам није срећан. Његово задовољство се састоји из рефлекса улова (као код звери). Уграбио си, откинуо, прогутао. Заситио си се, одморио, огладнео и -- поново „у лов“. Спазио си нешто код суседа -- позавидео му, почео да машташ, изгубио спокој. Није ти успело да набавиш -- наљутио си се, постао љубоморан, почео да се светиш. У нечему већем ниси имао среће -- запао си у очајање. То не мирише на одважност.
      Друга је ствар -- имати удела у нечему разумном, добром, вечном. Ту човек престаје да се боји за своје сопство, већ спознаје радост услед јединства са себи сличнима. „Љубав је -- по Платону -- жеђ за целовитошћу“, тежња за сједињавањем делова. Честитост (рус. порјадочност) означава љубав према реду (рус. порјадок). У честитом друштву је свима добро, али човек и сам треба да буде честит. Треба имати савести, умети жртвовати своје ради заједничког. Понашање честитих људи одликује култура, уљудна брига за околне људе. Целомудрени не само што себе узалуд не троши, него и ништа унаоколо не разара, чува природу, цени туђи рад, поштује закон. Услед тога садржајност занимања, ширина погледа, одсуство потрошачке забринутости чине живот културних људи неупоредиво радоснијим од „престижног“ животарења „ловаца“. Али ни то још није крајњи домет.
      Врхунско духовно значење среће се састоји у томе да се има удела у Извору бесмртности, у сједињавању човека са Богом. Покајање припрема верника за сусрет. А Православни Хришћани се у самој Светој Тајни Причешћа сједињавају са Васкрслим Христом, кушају Хлеб вечног живота. Шта може бити радосније од поседовања тог дела битка?
      Ко се боји да твори зло, тај има „страх Божији“, који је „почетак мудрости“ (Пс. 111, 10). Значи да је тај и мудар, јер је ослобођен страха од смрти, а с њим и свих осталих страхова. Тај је, значи, и богоподобник, то јест сасвим човечан. Па то и јесте срећа -- живети, не бојећи се никога до Бога! У томе је и савршена одважност. И све је тако једноставно!
      Први људи у рају нису знали за страх. Били су бесмртни и срећни, док нису спознали зло, док су веровали Богу и извршавали Његову заповест -- не диратии забрањене плодове знања добра и зла. Поверовавши змији-кушачу, изгубили су истинску веру, самовољно прекршили спасоносну заповест и стекли удео у злу. Тада су окушали смрт и лишили се рајског блаженства. Изгубивши страх Божији, почели су да се боје свега осталог. И тада је, ради спасења заблуделих, смртном човечанству била дарована врлина одважности. Она нас како изнутра тако и споља штити да нас не подјарми тама. Али, одважност се стиче једино уз свесно одрицање од зла. Кад се има удела у добру.