Последњи кириџија

Опустела су села и гасе се сеоска домаћинства па некада традиционална занимања полако прелазе у заборав и сећања. Једно од тих је кириџија, човек који је са коњским или пак воловским запрегама снабдевао домаћинства у селу и градовима дрвима, сеном и другим потрепштинама. Александар, познатији као Лека Спасојевић, последњи је међу некад бројним кириџијама са планине и истоименог села Столац, смештеног између Вишеграда и Мокре Горе, практично на граничној међи Србије и Босне и Херцеговине. За Столац се одвајкада говорило да је „село борова, коња и волова”, јер су се на овој планинској висоравни, смештеној на надморској висини изнад 1.100 метара, од памтивека људи бавили кириџијским послом. За разлику од осталих кириџија они су били посебни и чувени по продаји лучи и катрана, које су одвозили на коњима и воловима ка Вишеграду, Добруну, Вардишту, Мокрој Гори и даље према унутрашњости Србије. – Лучевина ме одгојила и ђецу ми отхранила, па да могу радо бих јој подигао и споменик – прича нам Лека, још витални старина, кога затичемо на пропланку како се „одмара” чувајући стадо оваца. А онда тече непресушна река његовог сећања на кириџијски посао који је радио све донедавно, док је било здравља и муштерија. – ’Вако је то било. Ми сељаци са Стоца, ђе од свега успијева само кромпир, а куруз не море никако, одувек смо се бавили сјечом и препродајом лучи. На овим пропланцима некада су расли столетни борови, а иза њих су остајали огромни пањеви пуни смоласте лучевине која мирише као „душа дјевојачка”, прича Лека у свом стилу. Од оца је, каже, научио како се секиром из пања вади луч, затим сече на комаде једнаке величине, како се сложе, а затим товари на коње, па раном зором пут под ноге и у кириџилук. Присећа се Лека да је после Другог светског рата овај посао напросто цветао. – Натоварим на два коња луч, по 140 кила на једног, и кренем према Србији. Што даље одем од Мокре Горе то је боља продајаи већа зарада. Само тада је најмање било пара па смо луч, који се користи за потпалу дрва, најчешће трампили за жито, пасуљ или ракију – прича Лека и додаје како је ради бољег пазара, са натовареним коњима ишао „тамо далеко усред Србије, чак до Ваљева”. – Коњи, мада натоварени, некако издрже, а нама у колони кириџија распадну се опанци „прешњаци”, прављени од свињске коже. Тако ти ми, после шест дана хода, „умарширамо” у Ваљево босоноги – сећа се Лека. У Ваљеву, или пак у другим градовима, заменили би луч за 100 килограма кукуруза и кретали натраг. Ако би за луч мењали ракију добијали би 50 литара шљивовице за товар лучевине. – Било је то време када се жито плаћало златом, а требало нам је доста тура, најчешће према Србији, како бисмо прехранили породице. Нешто ракије смо држали у кући за властите потребе, а већину продавали и за њу узимали добре паре. У то време су сви пили само ракију – беседи Лека. – Дошло неко чудно време па данас у селу ракију, сем неких слава и сахрана, пијемо само моја баба и ја – шали се стари кириџија. Прича да су некада, по педесетак пута годишње кретали на кириџијски пут по неколико дана. – Коње бисмо прегледали и понели им сена, а за себе бисмо од хране носили обично пола џака тврдог сира, мало кајмака и сланине. Имали смо ми успут наше механе где смо коначили и у њима „наше младе крчмарице”. Ту смо се сви одмарали, и коњи и ми. Али ми смо ипак уместо одмора најчешће банчили, пили и певали до ране зоре – сећа се Лека. Многе кириџије возиле су луч на воловским запрегама. Њихове туре биле су ограничене до Ужица, Бајине Баште и Вишеграда. Некада, док су куће на Стоцу биле пуне, свака породица је имала своју катрану. – И катран смо превозили на коњима и воловским запрегама по градовима у Србији – сећа се Лека. Александар-Лека Спасојевић био је један од најпознатијих кириџија са Стоца и шире околине, али ивелики весељак, шерет и шаљивџија.Каже да га није могла мимоићи ни једна успутна кафана у којима је чашћавао све одреда. – Не кријем ни од своје бабе, певачице су ми певале на уво. Знало се и напити и разбити, а кад дође милиција и њима сам звао туре пића. Једном приликом ја дернечим и певам, кад ето ти патроле милиције. Питају шта радим, а ја кажем „певам”. „Што певаш”, па певам што ми се пева! И прије него они размисле ја гласно изустим конобарици: „Дај пиће за нашу милицију”, казује нам Лека кафанске догодовштине. Одвајкада је, што је и разумљиво, био велики обожавалац коња. И данас му је кобила Зека десна рука, мада се одавно не бави кириџилуком. – Некада, коњ се у Мокрој Гори могао купити за 40.000 динара. Али се мени некако не допадну, већ пут под ноге па на Борике код Рогатице, у чувену ергелу, где купим вранца за 150.000 динара. На тркама у Кремнима, на великом вашару, мој коњ победи међу 150 грла. Награду, зна се, попијем и залијем са другарима у кафани, частим све редом. Нек се зна ко је Лека са Стоца, прича поносно овај старина.