У сусрет посту

Институција поста је позната још од древне ере и то не само у хришћансом свету али и уопште. Можемо приметити да у животу и историји народа, пост заузима истакнуто место. Пости се због разних разлога, ради спољног телесног изгледа, здравља, спорта итд. Поста има и у свету религиозности али, ако се сазна да неко пости због религиозних разлога, онда остали, или нас гледају презирно, или пак отварају своја уста са ругањем, или сматрају да је то нека ствар за чуђење («како ви у ова времена верујете још у те ствари, итд»).

Међутим, ми нећемо се задржати на оно што други кажу него ћемо покушати да мало дубље схватимо сами факт поста јер ипак није толико упрошћен колико нам се чини или сматрамо да јесте. Сам факт поста представља веома дубоко духовно збивање које сходно Светоме Писму, развија се паралелно са историјом човека. Рекао бих да се ради о првом облику кретања у једно Божије и човечије воље, о првом облику поклапања Божије и човечије воље тако да оно што Бог жели да се поистовети са оним што жели човек.

То збивање је Црква уклопила у своме годишњем кругу  а има веома дубок духован садржај. О томе су много говорили свети Оци Цркве, одржана су предивна предавања мада се ова тема не исцрпљује и потребно је да је сваки пут обнављамо, анализирамо, да у свако време и епоху, сваки човек  удубљава у њој.

Покушаћемо дакле да размотримо то збивање, ту праксу, ту навику која се назива постом, и то само са оних аспеката које нам допушта одређено време овог предавања.

Прво ћемо рећи нешто о неким стварима на које можда никада нисмо ни помислили мада су оне у саставу поста. Такав један  аспект јесте «пост и вечност», тј. однос између поста и вечности.

Једна од одлика човекових јесте и то да при доласку на овај свет, потпуно је лишен свакога знања. Беба која ступа на овај свет јесте оно што се каже «tabula rasa», што значи таблица неисписана -  нема ничега  исписаног на њему. Дакле, не познаје ништа. Између осталог, не познаје ништа и о појму времена, нема свести о времену све докле не дође одређени тренутак сазревања у који ће човек схватити шта значи време. Дакле, кад се човек рађа, налази се у једном безграничном и прострањеном пољу где између осталог му изостаје свест о времену. Рекли би да доживљује безвременост, не зна шта значи време.

Убрзо међутим, та новорођена беба почиње да осећа глад а мајка дотрчи да му да своје млеко. Тада се по први пут забија један стуб, постасвља се нека тачка. Кад беба гладује по други пут, поставља се друга по реду тачка па трећа итд све док се не затвори први круг од двадесет и четири часа. То је нешто што се понавља непрекидно. Тако, преко тог процеса понављања тачки хране, догађа се учвршћивање и стабилизација тих стубова – тачки па између тих забијених стубова се  несвесно ствара код детета свест о времену која се стабилизује када човек успе да упозна себе самог тј. може рећи «ја сам ја».

  На тај начин, време постаје биолошка функција унутар човека. Како расте човек, та биолошка функција се одуховљава, постепено одузима се биолошка енергија, постаје словесна а кад човек стекне свест о себи као и о многим  другим стварима, стече такође и свест о времену. Шта је то време? Ми то  и не знамо. Уложено је много труда и то од генијалних умова да време постане познато, опипљиво и осетљиво. Рађамо се у времену, умиремо у времену и живимо у њему али не познајемо тајну времена као што не познајемо и многе друге тајне које доживљавамо.

Видимо сад шта се дешава онда када то збивање несвесне безвремености постане свесним. Како се то одвија? Долази тренутак у ком човек осети себе и  спознаје себе. Кад та самосвест престане бити биолошка  буде уведен пост, али пост у смислу нејела а то одрицање хране рађа у човеку осећање празнине. На тај начин човек улази свесно у област безвремености, налази се ван времена. Са тог аспекта пост – уколико се свесно извршава - постаје, по изразу св. Јована Синајтског, «врата Раја». Тако се отвара ново пространство које ми је досад било непознато или је познат па се трудим да уђем у њега, у време вечности.

Тако можемо поновити речи св. Јована Синајтског «ускраћењем  јела постаје јасније сећање на вечност». Када ускратим храну, сећање на вечност  постаје у мени дубоко чистије. Дакле, помоћу глади коју доживљавам  улазим у неку другу територију ван времена јер одлагањем пријема хране које се дешава само по себи не значи ништа. Међутим, ако се то деси због разлога који су дубоко духовне природе, тада нам се отварају  врата Рајска. Ово мора да се зна! Када пост бива повод анђеоликог живота, духовног успона, унутрашних и духовних борби, тада се улази у други простор. На основу тога, чак и ми, обични људи који нисмо у стању да постимо, дивимо се ипак онима који у то успевају и радо слушамо химне које се односе на пост.

Ми данас,  у ствари и не постимо већ примамо храну која је слабија него она обична мимо поста. Овде ћемо навести један одломак св. Отаца о посту,  приписује се Илији Старијем,  који гласи овако: пост је симбол дана пошто се може видети а молитва је симбол ноћи пошто је скривена. Који доследно извршава сваку од тих врлина по дотичном времену за сваку, тај ће успети да дође до града што јесте и циљ његов а то је град са којега су заувек истеривани бол, туга и жалост. Дакле, пост – увек повезан са молитвом што је факт у духовности  наше Цркве – нас уводи у простор вечнога. И наставља св. Илија: моћ молитве састоји се у самовољну глад коју доживљава свако ко се не користи храном. А моћ глади састоји се у томе да човек нити гледа нити слуша нешто што је овоземаљско ако  то није толико потребно, што у истину значи да созерцава вечност. Ето како се пост повезује са вечношћу.

Тако пост, по сведочењу ниптичког искуства што је и искуство наше Цркве уопште, означава улаз у оквир опште духовне борбе  која нас доводи до духовних успона и избацује нас од временског ка вечноме. Зато се пост увек повезује са духовним подлогом као што је та молитва, трезвеност, пажња, борба и строгост према себе и самопревазилажење. То значи да се пост повезује са молитвом до оне мере да човека који жели да живи духовним животом уздиже на умне и духовне висине. Баш тај силазак кроз пост представља потчињење плоти са страстима и  жељама њених. Тако нас пост води, са привремених ка вечним, од пролазних ка непролазним, коначно са земље ка небу. Овај је накратко однос поста са вечношћу.

Постоји и један други елеменат а то је однос између поста и самоодржавања, тј. одржавања у животу. У самом човеку постоји инстикт самоодржавања, да се живи, да се не умре. Нисмо међутим дубоко схватили чињеницу да наш живот није континуирани већ супротно, не- сукцесивни.  То ћемо доказати одмах помоћу неколико примера. Док једем остајем жив, ако међутим престанем да једем онда ћу умрети. Није битно колико ће неко истрајати у глад, дали недељу или месец. Битно је да, ако човек не једе,  не може преживети. Дакле, склапа се неки  уговор који се потписује чињеницом да ја једем и једећи остајем жив. Постоји међутим мноштво таквих уговора. Ако на пример не пијем воду такође не могу живети. Ако не дишем не могу опстати у живот, без обзира што тај механизам у телу функционише несвесно. Ако се ја одлучим, могу да га прекинем. Исти је случај и са спавањем. Не могу а да не спавам уопште.

Пост у нашем случају представља свесни прекид хране и тако ставља сам живот у опасност. Човек ставља свој живот у опасност због разноврсних разлога. Тако, неко се вози колима великом брзином па задеси се удар и погине или други плива на самом океану па се удави и тако прекине свој живот. За нас је веома битно да знамо разлог прекида или не примања хране. Уколико је  благороднија мотивација која нас тера да свој живот ставимо у опасност, утолико је много узвишенији од ње и сам тај поступак. Тако, једно лепо дело може да превазилази релативне границе тог самоодржавања.

 Овде је за нас интересантан пост и то сам циљ о којем се пости. А за тај циљ говори св. Максим Исповедник: Бог испитује циљ ради кога чинимо неко дело, или се то дело односи на самога Бога или на нешто друго мимо Њега. Ако пожелимо учинити добро дело, нека нам циљ буде сам Бог а не како да угодимо људима, имајући своје очи непрекидно окренуте ка Њему. То морамо чинити, како не бисмо с једне стране изгубили свој труд а са  друге и награду. Ми постећи, стављамо у опасност свој живот, конкретније важност самог уговора живота.

  Оно што се дешава док човек пости веома лепо је изражено у једној  молитви о посту: Господи, који си ми подао дар живота, али и лепу  могућност да га сам одржавам под одређеним условима. То ти признајем из дубина својих па ти се из душе моје захваљујем. Баш због тога што је тај дар и најдрагоценији пошто се на њему наслони све што чиним и све што могу и све што јесам, зато га и Теби поклањам. Немам ја ништа друго за Тебе, дајем Ти живот свој. Због тога и не једем и то чиним сам од себе зато што и желим да то учиним. Желим да ти поклоним твој од твојих, твој поклон мени поклањам ја Теби, што значи да се то обавља у слободи. Поклањам Ти га јер си достојан примити оно што си Ти мени поклонио и постало моје. Спреман сам умрети за Тебе и не бринем уопште о себи. Тада господ ми вели: стани! Ја сам ти дао дар живота ал нећу да га изгубиш. Ипак ти се захваљујем на понуду. Дакле пост задобија неки другачији и самолики облик. Кроз пост нудим оно што имам а Бог не жели да га изгубим па одговара: довољно Ми је твоје жртве и полагање самога себе.

На тај начин бежимо и ослобађамо се граници законског. Шта то може да значи? Веома често сам пост постаје за многе људе јарам. Тако се деси да у кући где нису сви за пост домаћица нехотећи окуси јело које је мрсно па се сва најежи и тражи како да очисти своја уста пошто је јела мрсно. Иста та особа међутим је можда јела и човечије месо а за то и не мари. И кад се у кућу избију несугласице па та жена отвори своја уста и извлачи свој језик како би грдила остале, шта онда бива са таквом особом?

 Није пост механичко уздржавање од хране већ нешто много дубље и суштаствено, усуђујем рећи запрепашћујуће. Пост се повезује и с љубављу у овом контексту. Пост је нешто што, како веле наши преци, зависи од нас самих, нешто што чинимо сами ми и то слободно. У том смислу, пост је израз слободе у љубави. Нипошто на тлу не слободе не може опстати љубав. И никад, где влада љубав не може опстати ускраћивање слободе.

Наш одос са Богом је однос љубави и таква мора да буде. Е сад, први и првобитни облик односа са Богом јесте сам пост. Ево шта се у Св. Писму говори: једи слободно са свакога дрвета али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи (Пост. 2,16-17).  Људи се боре да сазнају какво је било то дрво познања, јабука или крушка или што друго. Греше људи. Није битно какав је био плод него каква је била заповест и какав став узео човек према том дрвету.

Имамо на тај начин  комбиновање двају ствари: спољашни акт што је воља Божија и унутрашњу сагласност са оним што је Бог изговорио. То је комбиновање унутрашњег и спољњег у циљу да се то уједини, да постане једно. Међутим, није дошло до поклапања тих двају ствари па је дошло до трагичног догађаја, до драме људскога рода што је названа падом. То значи да је прекршај поста назначио пропаст љубави, тј. односа са Богом у љубави и самоопредељење човека који жели да живи сам, мимо Бога. Човек виче Богу: мени је довољна логика, довољна је моја сила а Ти ми ниси потребан. А Бог одговара: ако Ја нисам теби потребан, ниси ни ти Мени а нема више места за тебе у Рају јер ће ту да буде за тебе пакао пошто ћеш морати да будеш послушан. А пошто ти не желиш у послушност, иди и живи како хоћеш. И још, пошто си јео с дрвета добра и зла земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се од  ње хранити (Пост. 3,17).

Човек је дакле пао. Други Адам – Христос долази да би истим путем човека поново вратио у Рај. Он пости четрдесет дана и успоставља статус поста, прво својим сопственим примером. Прво Он доживљава пост па после нас учи како да и ми постимо. Оно што је репрезентативно учинио Господ за све нас, узевши целокупну људску природу, мора учинити и  свако од нас понаособ. То је нешто што неминовно следи од узора који нам је дао сам Господ.

Истина је да све што Бог чини, потиче из љубави за нас. Ту љубав усипа над целим васионом, мртвим и живим али се она поново враћа Њему. Та усипана љубав бива усвојена од стране логосних бића и враћа се опет Богу. Узмимо пример лопте која удара на земљи и враћа се у моју руку. Ја бацам лопту и добијем опет лопту. Љубав ипак коју Бог шаље логосним бићима, враћа се Богу након што се усвоји од њих и постане лична, присвојна па се онда свесно враћа Богу. Ради се о процесу који је сасвим непојмљив и неразумљив ако га не сагледамо оком вере.

Наставља даље св. Максим: теолози као што је св. Дионисије Ареопагит, кажу да Бог пројектује своју љубав или божански ерос ван Себе као узрок њиховог рађања. Другим речима, Бог пројектује на своја створења љубав коју има у Себи. Сходно томе се на Св. Писму каже да је Бог љубав. На другом месту се говори да је слатко ишчекивање и жеља, божански ерос. Истински вољено и достојно љубави је једино Бог. На основу тог изливања божије љубави као из брујног извора према твари, говоримо да се Бог као родитељ љубави креће. Иначе, Бог је и покретљив и непокретљив, бесконачан и ограничен, љубав и не – љубав јер све превазилази. Ради се овде о противречности коју не можемо нашим говором да изразимо.

На основу чињенице да Бог јесте у истини достојно љубави и пожељно лице за целу твар, можемо говорити да Он покреће ка Себи она бића која имају своје очи упртане Њему и то по аналогији жеље коју поседују Његова створења за Њега. Бог дакле нам шаље Своју љубав коју ми усвајамо и такву узврачамо Њему у виду поста. Св. Максим користи се термином који звучи помало неадекватно: Осети Бога под звањем уводника (προαγωγός). Уводником се назива пошто је узрок кретања ка еротском духовном спајању, посредник који садејствује за остваривање таквог спајања. Другим речима Бог интервенише  да би Га Своја створења волела и заљубила се у Њега. Тако створења виде Бога као покретљивог пошто Он покреће свако створење да се врати, по мери сопствених могућности, Њему. Еротски покрет који постоји у Доброме је прост јер покреће се из самога себе према спољњем и поново се враћа у себе, немајући притом нити почетак нити крај. Реч је о непрекидном покрету: љубав од Бога ка човеку и од човека ка Богу и тако ће у вечност али у све већем и већем темпу. Нема ту рутинског понављања. Јер неко ће рећи: како могу стално и непрекидно изговарати свјат, свјат, свјат....колико ћу пута ово да понављам? Е драга браћо и сестре није то питање. Ово је нешто што превазилази наш оширомашени ум. Не зна ли Бог а знамо ми? Шта је наш ум сем кап у океану и много мање, нешто више од нуле.

Љубав се непрекидно креће, изливена од Бога који је и сам љубав као што вели св. Јован Богослов. Та љубав се увек враћа Богу на тај начин што никад не засити. Уколико дакле, човек има за мотивацију такву љубав према Богу, и дела своје љубави ће бити повезана са самим Богом. Зато и треба знати да пост јесте а и мора да буде искључиво израз љубави. Тако, ако некога присилимо да пости, онда он и не пости јер чини нешто што не жели. Зато и говоримо да децу треба од малена васпитати у пост, и то одговарајућом мером. Битно је да дете зна зашто пости, да то чини ради малога Христа јер Га воли. Ко воли, осиромаши се.

Главни циљ поста је побеђивање себичности која заузима место Богољубља. Ако нема љубави према Богу, онда се јавља љубав према себе самог, а љубав према себе је себичност. Почетак душевних зала јесте себичност која је неразумна према плоти љубав према св. Максиму. Дакле, прекомерна љубав према телу постаје себичност и удаљује нас од самога Бога.   

Нажалост, човек нашег времена постао прекомерно себичан јер га тако и васпитавамо. Примера ради, пошто ми одрасли прошли много патњи и туга у нашу младост, трудимо се да нашој деци ништа не недостаје, да им све буде при располагању. Тиме  дечији егоизам расте до те мере да постају центар света и свемира и нико не може да им било шта забрани. А куда идемо  и шта радимо поступајући на тај начин? Зашто би прешли са спартанског типа васпитања на атински а са атинског на персијански. Како може један народ имати јаке људе ако не прође кроз тешкоће и патње?

Ако је целокупна наша воља окренута према Господу, онда можемо поднети било коју жртву. Чији је ум непрестано усмерен ка Богу, његова жеља расте у прекомерни Божански ерос. Како ум  дуж година учествује божанском просветљењу, поставши цео просветљен и држећи чврсто страствени део душе при себи, преокреће тај део ка божансом еросу и непрестану љубав преносећи на небу оно што је приземно. Тако пост постаје изванредно оруђе повратка у нашој вези са Богом. Како се ми постом боримо и васпитавамо и растемо и сазревамо, можемо тек да се сјединимо с Богом.

Црква је потпуно реално схатила факт поста. Она не игнорише да је пост тежак и то данас него вели: Попришчте добродјетељи отверзусја, хотјашчи страдалчествовати видите, препојасавшесја добрим поста подвигом. Законнобо страдалчествоваши, праведно вјенчајусја и восприммче всеоружије креста, врагу супротивисја, јако стјену нерушимују умишче вјеру, и јако штит мотитву, ишчем милостиљу, вмјесто меса пост, иже отсјекајет от серда всју злобу. Творјај сија истинниј приинет вјенец от всјецарја Христа в дјењ суднији. (Недеља Сиропусна, хвалитне стихире Јутрења).

Дакле, Црква нас позива у борбу, у нешто што је знапред познато као тешко. Нажалост, наша је природа покварена па је зато лакше ићи низбрдо него узбрдо. Неки пак себе сматрају духовно унапређеним па мисле да је пост непотребан па питају: и што смета ако једем ово или оно? Мене интересује једино чистота срца и нису ми потребне овакве формалности.  Чак наводе и оно што каже Господ: не погани човека што улази у уста него што излази из уста оно погани човека(Мт. 15,11). Ипак греше! Не мисли Господ на ово јер иначе ни сам не би постио. Смисао ових речи је следећи: постојало мишљење да су неке хране грешне те као такве погане душу а не тело па зато су се људи уздржавали од тих. Господ не прави разлику између чистих и нечистих храна и баш такву разлику и осуђује. Као што и Ап. Павле каже, свака је храна благословена.

Црква наша прави разлику између јаке и нејаке хране. Препоручује дакле да се за време поста једе нејака храна. Како су стари Грци говорили,  дебео стомак не може дати суптилан разум. Црква је установила пост у циљу, не да би људи изумрли већ да би постали јачи, да би се научили да се уздржавају. Ако пред мачком ставимо рибу, нема шансе да ће се она узржати од те хране. Човек ипак може се одупрети и уздржавати. Прича се за Питагорејце у античко доба да су спремали богата и укусна  јела, постављали на сто  посматрајући их неколико време  па после склањали да би се на тај начин вежбали на уздржавање. А они су били идолопоклоници. А шта је са нама хришћанима данас?

Опомиње нас опет Црква наша: Изгнан бист Адам из раја снедију, тјемже у сједја прјамо сего ридаше, стења умилитељним гласом и глаголаше: уви мње, что пострадах окајани аз. Једину заповјед преступих владичњу и благих всјапеских лишихсја! Рају свјатјејшиј мене ради насаждениј бих и Еви ради затворениј, моли тебе сотворшаго, и мене создавшаго, јако да твојих увјетовисполњусја тјемже и к њему спас, мојему созданију не хошчу погибнути, но хошчу сему спастисја, и в позноније истини пиити, јако грјадашчаго ко мње не изгоњају ван ( Недеља Сиропусна, стиховна стихира на славу). Из свега овога се може увидети да постоје тешкоће. Тешко је победити себе јер морамо преболети и заплакати и осетити недостајање неких ствари. Кад будемо међутим ушли у простор поста са оним изванредним молитвама и зналајним успоном ума, нећемо имати ни жељу за храном као што се то дешавало и код многих светитеља.

Исто, морамо надвладати и нашим  чулима јер постоје јела која нису само укусна него и лепа по изгледу. Човек је постао гори и од варвара и звери јер никада вук није марио о лепом изгледу своје жртве.

Пост по св. Јовану Синајтском, помаже нам при чишчењу душе. Наш ум не може се уздићи ако није слободан и због тога морамо се одвојити од приземних ствари. Поробљавањем световном  човек постаје тврд и понаша се нељудски пошто његова тврда душа не прима оно што је од  духа.  Човек који је приљепљен материјалистичком животу не може ово да схвати и чини му се непојмљиво. Зато и Црква, помоћу свих кордината духовне борбе се труди да уздигне човека. Пост је такође, тајно уздисање и тихо скрушење.  Пост је израз али истовремено и сарадник  душевне туге. То се упечатљиво изражава у тропар Страшне Среде: када ћу се отарасити тешкога јарма грешног Господи како би слободна душа моја се уздизала ка умним висинама ради сусрета са Тобом. Тако говори душа која воли јер у посту је скривена тајанствена дубина. Душа, свесна своје бескрајне беде, овако се обраћа своме Женику, односно Господу: стење душа желећи да се облачи у једино обитавалиште, док се још налази у пропадљивоме телу. Као да је притискује нешто веома тешко. Није због тога што душа жели да се отараси овога тела јер Црква није телоубица него страстоубица. Тако, душа ослобођена од својих страсти се уздиже на небеса.

Пост је врата умољења јер припаја умољење души чинећи је да притом мисли о небесним а не о земним. Постом такође, сазнаје душа да је нага и тражи да се облачи непорочним духовним огртачем. А шта је умољење? То је непрекидно благо мучење савести које кроз свету Исповест успева да освежује гореће срце. Умољење доноси две ствари међусобно супротне: с једне стране умољава душу док с друге стране уноси у њој неизречиву радост која се никад не заборави.