На светло дана после деведест година

Готово све податке и чињенице о непосредним поводима и одлукама за подизање Топличког устанка 1917. године, његовом току и исходу, историја је одавно забележила. Тиме је “учитељица живота” одужила, наизглед, научни дуг и испунила свој превасходни задатак: отрзање од заборава догадјаја који су обележили одредјене епохе Првог светског рата.


Историчари, домаћи и страни, који су обрадјивали један од дотле највећих ратова  у историји човечанства, нису могли да превиде и не забележе Топлички устанак, једну од његових снажних и веома упечатљивих епизода. Записи о отпору народа на југу Србије, у условима окупације и владавине терора, обишли су у то време путем новинских извештаја многе делове света. Топлица, Јабланица, Пуста река и друга подручја, дотле анонимна чак и за добар део српске јавности, постала су позната  далеко ван граница Србије. Храброст, одлучност и спремност  људи тих крајева на жртве, изазивали су неподељене симпатије, признања и подршку многих земаља до којих је допирао глас о Топличком устанку.

С разлогом се очекивало да ће после завршетка Првог светског рата историјска наука, поред регистровања општепознатих чињеница , наставити истраживања свега што се односи на Топлички устанак. Јер, оно што је дотле забележено, представљало је, гледано очима шире јавности, сувопарно дескриптивно описивање општих збивања у вези са устанком у Топлици. Запостављани су људи, првенствено активни учесници; није потпуно обрадјен развој устанка од локалних до ширих нивоа; непотпуно су обрадјена спонтана одметања људи у комите и стварање и организовање војних формација; готово нигде није било речи  о многим практичним решењима која су, са становишта ратне вештине,  од непроцењиве искуствене вредности. Сматрајући га, ваљда, догадјајем од маргиналног значаја у односу на Солунски фронт и друга борбена дејства одвијана током рата, историчари су се задовољили пуком дескрипцијом догадјаја у вези са Топличким устанком.

Уз опште чињенице о Топличком устанку, понегде се помињу и имена људи који су се ставили на чело устанка, а забележена су и поједина казивања преживелих учесника и, касније, њихових потомака путем којих се баца нешто више светла на конкретне борбе, патње и страдање невиних и нејаких људи жена и деце. Та казивања, односно сећаја на људе и догадјаје, највећим су делом остала затворена у породичним  круговима. Сећања су, несумњиво, непресушна ризница веродостојних података, али због разних оправданих, ћесто  неоправданих, разлога, још увек нису угледала светло дана и нашла одговарајуће место у литератури и историјској градји. Очигледно је, стога, да је домаћа историографија имала маћехински однос према учесницима јединог оружаног отпора у Европи на просторима окупираним од Аустроугарске, Немачке и Бугарске.

Такав однос према истраживањима у вези са Топличким устанком, објашњава се, поред осталог, незаинтересованошћу, боље речено неодговорним  односом владајућих кругова прве и друге Југославије који су из династичких, односно идеолошких побуда, једноставно игнорисали тај устанак, придајући му, неоправдано наравно, значај догадјаја локалног карактера. Требало је да протекне око осамдесет година па да се на иницијативу Удружења ратних добровољава 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца крене са мртве тачке, с циљем да се надокнади оно што је одавно требало да се уради. Удружење је, наиме, обележавајући 80. годишњицу Топличког устанка, организовало у Прокупљу и Лесковцу Научни скуп “Топлички устанак 1917” на коме су еминентни српски историчари издали више десетина саопштења, насталих после вишегодишњих истраживања о људима и збивањима у време Топличког устанка. Нажалост, све се завршило на тим саопштењима, доступним само учесницима тог скупа, јер ни медији ни издавачи нису испољили никакав интерес за изузетно значајне историјске садржаје. Као и много пута пре тога, испуштена је прилика да се рад на неговању српских слободарских традиција обогати  примерима о херојству бројних учесника Топличког устанка.

Све то, медјутим, није могло да поколеба наставак рада Удружења ратних добровољаца на даљем прикупљању података о јединственом устанку на тлу Европе у току Првог светског рата. У циљу да попуни празнине у историографији и, колико-толико, помогне садашњим и будућим истраживачима у свеобухватном сагледавању свега што се у то време збивало на подручју захваћеном устанком. Мада у изузетно тешком материјалном положају, Удружење је из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину, сакупљало средства како би бар 90. годишњицу Топличког устанка, кроз издавачку делатност, обележило на начин који ће ставити тачку на анонимност људи који су у њему учествовали. Оно што нису хтели и нису били заинтересовани професионални издавачи, учинило је руководство Удружења, састављено углавном од потомака српских ратних добровољаца. Захваљујући њиховој упорности, у оквиру обележавања 90. годишњице Топличког устанка, светло дана је угледало више издања путем којих су, у слици и речи, представљени бројни учесници устанка – почев од обичних ратника, до људи који су руководили борбеним акцијама против окупатора.

Посебну пажњу у оквиру издавачке делатности, заслужује монографија “Устанак у Топлици и Јабланици 1917”, посвећена свим “знаним и незнаним јунацима који положише животе за слободу”. Аутори монографије: Новица Пешић, новинар, Предраг Павловић, војни историчар и Добросав Туровић, професор, “објективно и детаљно су реконструисали народни устанак у Топлици и Јабланици”, како то оценише професори доктори Миливој Родић и Милутин Фолић. Ауторима се, такодје, одаје признање за објективност и, посебно, надахнуто приказивање догадјаја, при чему је свестрано осветљена историјска улога појединих водја устанка попут Косте Миловановића Пећанца (изасланика Врховне команде са Солунског фронта), Косте Војиновића Косовца и више других војвода и четоводја. Српски народ је овим устанком непомирљиво и одлучно одговорио непријатељу: “Србија не сме да умре; она неће нестати са тачкане карте”. Са многих страница ове јединствене историјске читанке о људима са југоистока Србије, провејавају описи народног самопрегора, хероизма и високе националн свести. Узалуд су биле све репресалије окупационог система, један је од закључака монографије. Јер: “Слободарску зубљу српског етноса не могу да згасну ни најбруталније мере поробљивача. Патриотизам и високи морал тријумфују над злом и геноцидом”. Нема сумње да је овај цитат и данас, када се Космет - најсветији део српске земље налази под окупацијом, веома актуелан и да представља својеврсну родољубиву поруку како данашњим, тако и свим долазећим генерацијама.

Друга књига коју је поводом деветодеценијског јубилеја Топличког устанка издало Удружење ратних добровољаца, “Коста Војиновић Косовац – војвода Топличког устанка”, обелоданила је, као и претходна књига, ликове многих људи и догадјаје који дотле нигде нису били забележени. У првом плану је, наравно, једна од централних личности устанка – човек који је пре доласка Косте Пећанца формирао Копаонички одред нападајући аустроугарске и бугарске окупаторске посаде и њима одане Арнауте. До ове књиге, аутора Новице Пешића, врло мало се у Србији знало о Кости Војиновићу и његовој устаничкој дружини. Разлози  за то су били, како рече проф. др Миливој Родић, искључиво идеолошко-политичке природе, због чега се, по директиви владајућих кругова, морало ћутати о славном војводи. Такве личности су, наводно, одударале од концепта новог друштва, односно новог друштвеног поретка – “као да оно зашта се борио Коста Војиновић и свој млади живот положио  не беше прогресивно, слободарско, часно и перспективно”.

Удружење ратних добровољаца је бар делимично испунило дуг према српској слободарској прошлости. Нажалост, они који томе могу, и треба, знатно више да доприносе говоре нам да је то враћање у прошлост. А тај њихов говор није ништа друго него понављање онога што им у виду наредбодавних порука стиже из Вашингтона, Брисела, Лондона, Берлина и других западних метропола.