Војислав Шешељ, Исидора Бјелица и моја сваколика ништавност

Даме и господо,

Не знам зашто, али знам да ми добра критика онога што чиним користи више од хиљаду хвалоспева. Када ме критикују знам да се морам трудити да будем још бољи, но када ме хвале врло често данима не пожелим било шта да напишем из јединог јединог разлога што сам свестан чињенице да су они који ме хвале заиста необјективни јер познајући себе знам да је предалеко моја сваколика ништавност од просечности, а камо ли свршенства. Још у богословским скамијама добих од највећег и свакако најбољег књижевног критичара, ненадмашног боема, философа и книжевника Игора Мандића претерано похвалну критику:

»Разлике између онога што пише Умберто Еко и Крстан Ковјенић, наравно да ту првенствено мислим на стил писања и богаство изражавања, нема с тим да је Крстан Ковјенић богатији у изражавању, а и лакши за разумевање. Права штета је што је колега по перу Ковјенић Крстан Словен јер да то није његова дела би се читала диљем свијета« беше његове у том случају брзоплето изречене речи.

Неколико година после тога нисам смео да напишем ни слова, мада у то време живех искључиво од својих писаних речи. Истина је да сам пишући за Еротику, морах од нечега да живим и плаћам студије, под псевдонимом Сузана Рог достигао заиста врхунац у товрсном жанру изражавања. Моји прилози су годинама били најчитанији и тираж те ревије намење првенствено млађим читаоцима је досегнуо до тада невиђену бројку. Наравно да сам у то време био и веома добро плаћен, али то ми није причињавало никакво нарочито задовољство зато што сам се осећао као неко ко је самога себе издао. Стидео сам се себе зато што се не усуђујем подписати под оним што сам стварао.

Даме и господо, нешто слично доживех и пре неколико дана. Управо када се припремих да напишем реч-две о највећем српском јуначини, колосалном интелектуалцу и несаломивом отаџбинољубцу проф. др Војиславу Шешељу на једном од српских форума заследих следећи коментар:

»Крстан Ковјенић је нешто између Војислава Шешеља и Исидоре Бјелице…«

Ама, људи, ко Бога вас молим престаните са тим и таквим поређењима. Нико и ништа сам у поређењу са највећим СРПСКИМ СИНОМ, ЈУНАЧИНОМ и ПРАВЕДНИКОМ – ВОЈОМ ШЕШЕЉЕМ. Оно што већ деценијама чини тај и такав оводоби Милош Обилић је нешто што ми не сме бити нити сваколика идеалност којој треба тежити јер сам прешпатан у сваком погледу да бих за време своје овоземаљскости досегнуо ту заме недостижну висину. Превише сам кукавица, премало свестрано образован и физички преслаб да бих проф. др Војиславу Шешељу досегнуо до глежња, те из тог разлога самоме себи задајем реалније циљеве којима бауљајуће гамижем. Истина је, сам сам свестан тог стања радовања, да сам у поређењу са госпођом Исидором Бјелицом истој досегнуо до међуножја. Е, управо због тога, омамљен миомирисом места на којем се налазим размишљам да применим »фелацио«, а нешто касније, бога питај колико времена ће то да траје јер у таквим ситуацијама не гледам на сат, чак то да и хоћу не бих могао јер поглед ми је превише замагљен, у тим и таквим ситуација када ми чука тутњи као бим-бо са торња Саборне цркве у Ср. Карловцима сам најсличнији разлуђеном бику окруженом крдом похотних јуница, пређем на »пентрацио« како би и оводано своје казивање завршио са »хепи ендом«.

Драге моје и поштована господо, неки обешењак давно пре мене изусти:

»Све је добро кад се добро сврши!«

Те из тог разлога завршавам овај свој данашњи прилог како не бих покварио ваше и своје расположење. Обећавам да ћу се бар речима одужити ЈУНАЧИНИ, ГЕНИЈУ и НЕСАЛОМИВОМ ПАТРИОТИ проф. др ВОЈИСЛАВУ ШЕШЕЉУ истог тренутка када ме »слава која ме је ударила у главу« малко попустим. Да ли ће то да се деси још за живота Ђекне не знам, знам једино да то морам учинути.

Крстан Дј. Ковјенић