DOL TURKI ! (Доле, Турци !)

DOL TURKI ! (Доле, Турци !)

Браћо и сестре,

Синошњи изливи „западне културе, храбрости и љубави” зачињени са паганством, а поготово свесним манипулисањем, дезорјентацијом и развратношћу гузољубих ватиканских смрадова, толико су (воз)љубили долазеће лето да су пуцали из свих оруђа и оружја како би га што пре дотукли, (ватикански развратници, амеро-искоти и остали западњаци уживају једино у чопоративној хистерији, само тад су „Јаки”„) су ми по ко зна који пут иницирали нешто чиме сам се дуги низ година бавио, покушавао да одгонетнем зашто је то управо тако и да пронађем најприкладнији начин како помоћи тим јадницима који не могу да преузму контролу над рацијом својим, обуздају животињске пориве и умом укороте аморфно обличје љуштуре своје. Пре двадесетак и кусур година када још бејах асистент на факултету највећу муку су ми причињавали бруцоши, највише они којима очеви беху политичари, ”духовници„ или медицинари, којима су родитељи ”помагали„ тако што су их погрешно (на)учили. Никада нећу заборавити кћерку једног веома познатог политичара којој сам покушавао да објасним смисао, суштину, функцију и потребу КАТАРЕВУС-а у грчком језику. На моју изричиту наредбу да у две речи каже шта сама реч КАТАРЕВУС значи као из топа је одговорила: ”DOL TURKI !« ( доле Турци!). Као Србину, наравно, увек ми се свиђа када неко нешто тако каже за поробљиваче нашег народа, но као тек набуџеног интелектуалца који хтеде постати неко и нешто то ме је веома иритирало. Дуго сам са том својом студенткињом разговарао како бих је убедио да захвали „помићи” родитеља својих, јер кад се нешто погрешно научи готово немугуће је то исправити.

Браћо и сестре, управо том запажању, као што рекох , посвећивао сам дуги низ година посебну пажњу. Вероватно сам први професор на свету који је својим ученицима давао додатне часове потпуно „гратис”, али вероватно сам и једини којему је управо због тога после било најлакше формирати, водити и изградити у праве просветитеље своје ученике. Нарочито су ми у сећању остајали први дани свакога од мојих студената. Многи од њих су долазили на класику и не знајући шта је то у ствари. Готово сви на почетку су ми говорили да их је код мене довела жеља да постану професори латинског или грчког језика. Дакле, сви, ама баш сви, су желели нешто постати нешто, а нико није није ни размишљао о могућности да у себе угради део љубави до нечега. Намерно сам им , можда и претерано потенцирано, на самом почетку академске каријере наводио небројене примере „фондументуса” латинског и грчког језика у свим европским језицима како бих им утувио у главу да је познавање класике заправо „полиглотизам”. Такође сам им, то сам покупио од о. Момировића, протојереја-ставрофора, мог некадашњег дивног професора класике из Богословије у Ср. Карловцима, на почетку много говорио о својим критеријумима оцењивања говорећи им да се само знање може оценити, а не глупости, нерад и „фактор среће”. Сви они студенти који су бар први семестер провели на мојој катедри су редовно завршавали факултет. Веома сам поносан на чињеницу да су моји драги ученици знали да се код мене може не знати одговорити на питање, али да се не сме „тамбурати”, таламбанити и за не знање тражити изговор.

Браћо и сестре, све ово вам испричах из разлога да и сами схватите колико је погубно када се неко погрешно „научи”, злонамерно усмери и када му се у људскост усади мржња уместо љубави, у срце усели кукавичлук – уместо јунаштва и (само)поштовања, самога себе ако ништа друго, у душу паганство, геј-парадерство и демон – уместо Господа Исуса Христа, а у уму неум. Господе, како бих волео да сви пунолетни Срби и Српкиње прођу кроз мој просветитељски кабинет. Свестан сам да сви не би постоали „класичари”, али постали би, у то сам заиста сигуран, разумни људи којима је немогуће продати рог за свећу, нудити шаргарепу на штапу и доказивати још увек да ће после Слободана Милошевића тећи мед и млеком потоцима по светој нашој мајци Србији. Сазнали би, сигуран сам у то, да када желимо да се обратимо Господу окрећемо се истоку, а када желимо да пљунемо на сотону само тада се окрећемо западу. За Србе је Источник био, јесте и остаће на истоку, а сумрак и нестајање на западу. То што је ДОС-манлијској стоглавој аждаји драже „Зајди, зајди” (волим ту мелодију, мада је текст мнго глуп) од „Тамо далеко” говори све о њима, али богме и нама који са њима све више то певушимо уместо да ридамо од жалости. Е, драге моје и поштовини моји, да ми је бар једно предавање да одржим ДОС-манлијским издајницима, криминалцима, мафијашима, кукавицама, буљољубима и сваковрсним развратницима, богохулницима и нељудима – да ми се је бар за неколико сати дочепати жутих смрдибуба Бобија Таћија - Педеровића. Више него убеђен сам да би од њих створио праве Србе и Српкиње, или бих их посве излудео. То највеће зло, живу рану у душама нашим, је потребно што пре санирати, образовати и извести на прави пут. Верујем да тада нико од Срба и Српкиња не би ни помишљао на ово што нам се ових дана догађа, јер ово стање се може назвати једино ропством од стране сопственог дупета, управљање анималним инстиктом над умом и разумом и све дубље тонење у људима недоличну развратност коју нам намећу ватикански педофили, крволоци и кукавице најпоганијег соја. Освестите се, отрезните и гледајући у огледало сопствене савести, браћо и сестре, покушајте да сами себи поставите макар питање. „Зашто, до кад и због чега ругати се Створитељу своме!?” Зар је „нова година” некакав наш нови ватиканско-комуњарски бог ?

Постанимо и останимо људи, браћо и сестре ! Молим Господа да нам свима помогне да се то заиста и догоди.

Крстан Ђ. Ковјенић

P.S.

Овај прилог сам написао "инспирисан" дочеком "СРПСКЕ НОВЕ ГОДИНЕ "