Никада објављени интервју у Сарајевском "Дневном Авазу"

Бајрамовиц: Ти си имао 13 година на поцетку рата, па ме занима је ли било могуце у мозак једног дјетета похранити све информације користене у књизи и је ли била потребна помоц осталих цланова породице или из неких других извора? Као и вецина дјеце у Босни за вријеме рата, ја сам био натјеран, стицајем околности, да одрастем преко ноци, тако да не треба да цуди цињеница да се сјецам свих догадјаја о којима писем у књизи. Поред тога, ја сам разговарао са мојим родитељима и сестром (Сања је имала 11 година на поцетку рата; И поред тога, она се најбоље сјеца и најситнијих детаља који су се десили од 1992 до данас) о многим догадјајима који су у књизи. Поред мојих родитеља и сестре, нико други није утицао на писање књиге. Оно сто је занимљиво је то да моји родитељи јос увијек не знају ста је све у књизи, јер је књига на Енглеском који они не говоре. Они знају онолико колико смо им ја и моја сестра преприцали. Бајрамовиц: У уводу писе: "Хелете су терорисани, нападани, затворени у логор. Они гладују и на крају губе сву своју имовину." Зелио бих, ако је могуце, да прецизирате у цему се огледао тај терор, је ли он био посљедица збивања и активности појединаца у самом граду или опцег амбијента и окрузења у којем се Горазде налазило, ко је врсио те нападе и гдје се налазио логор којег помињете? На који нацин и ко је покусао висе пута да вас убије? Такодјер ме занима је ли породица Хелета гладовала због своје националне припадности, јер у другом дијелу материјала којег сам добио писе да су гладовали и остали становници опкољеног Горазда? Терор о којем писем је био посљедица збивања и активности и појединаца и власти – од одводјења мојих родитеља на стрељање од стране цетри војника (које се срецом није десило), до насег хапсења од стране полиције која је имала одлуку да се сви Срби који су остали у Горазду ухапсе а која је била потписана од стране тадасњег предсједника ратног предсједниства, па до многих других слуцајева. Логор у којем смо ми били затворени цетри мјесеца у 1992 години је био у улици Мосе Пијаде (сада Заима Имамовица), преко пута полиције и дома културе. Ту је преко 70 Срба било затворено у цетри стана. Било је такодје логора на лијевој обали Дрине! Моји родитељи су средином 1992 одведени на стрељање, које срецом није десило. Ја у књизи детаљно описујем због цега се није десило – цовјек који је пријатељ мога тате (Муслиман) је сазнао ста се десава и спасио је моје родитеље и јос неколико Срба. Поред овог слуцаја, неколико пута су на нас пуцали, сто смо ми пријавили полицији. У Априлу 1994 године, нас је стан запаљен од стране 4-5 Муслиманских војника, који су мислили да смо ми унутра. Ово су само неки од покусаја да се убије моја породица о којима писем у књизи. Сто се тице гладовања, ја у књизи никада не писем да смо само ми гладовали. Сви смо ми гладовали у Горазду за вријеме рата. Ја сам у књизи писао да смо ми, као и остали становници града, добијали храну коју је УН допремао у Горазде. Ипак, за разлику од осталих који су добијали храну од радне обавезе, исли преко Грепка, и слицно, нама то није било доступно. Бајрамовиц: Износите веома озбиљне оптузбе о "систематском униставању 90 посто Српске имовине на подруцју опстине Горазде", па вас молим за додатне информације, а прије свега кога сматрате кривим за њено унистење ... становнике, власти и јединице Армије БиХ које су се налазиле у граду или ВРС које су тај град свакодневно гранатирале са брда? С обзиром да су први напади на град запоцети из "Српских" насеља (а потом континуирано настављени), да се вецина њих налазила на линији фронта о каквом "систематском" униставању српске имовине говорите? Зар није систематски униставана имовина свих становника града под опсадом? Да, ја износим веома озбиљне оптузбе о систематском униставању Српске имовине у Горазду. Након сто су се Срби повукли са лијеве обале Дрине, скоро сва Српска имовина је прво опљацкана, а након тога су све куце запаљене. Ми смо све ово гледали насим оцима, као остали градјани Горазда. Када су се Срби повукли са десне обале Дрине, такодје је сва имовина опљацкана, али овај пут је полиција зауставила паљење доста куца јер су хтјели да их сацувају за избјеглице. Наравно, ово није једино систематско униставање о којем писем. Књига је пуна систематског униставања Горазда од стране Срба, који су од првог дана гранатирали град, палили куце…. Бајрамовиц: Када је ријец о злоцинима говорите ли у књизи и о српским цивилима који су страдали од артиљерије и снајпера ВРС (ција су имена свима позната), јер се из најаве стице дојам да су злоцине поцинили становници "насег града, наси суградјани и пријатељи?" Ја писем о свему сто се десавало. О Српским снајперима који су убијали цивиле који су исли по воду, о њиховим гранатама које су убијале дјецу, и много тога. Писем о мом наставнику, Србину, који је убијен од стране Срба док смо били у логору. Такодје, писем о насим пријатељима и комсијама Србима које је Горазданска полиција ухапсила и који су кратко након тога убијени и бацени у Дрину. Такодје, зар није ратни злоцин хапсење и затварање на десетине дјеце, зена, старих и болесних особа од стране полиције и званицне власти у Горазду у то вријеме и у исто вријеме им не омогуцити храну и воду за неколико мјесеци док су затворени? Управо ово се нама десило. Бајрамовиц: Занимљиво је да сте, како казете у јеку највеце офанзиве на град, одлуцили да побјегнете на "другу страну", пливајуци низ ледену Дрину. Како је изгледао сусрет са војницима од цијих сте граната и хитаца страховали до тада и да ли сте осјетили зељу за осветом у том тренутку или сте им опростили због свега цему сте били излозени, заједно са васим суградјанима? Ми смо крајем Априла 1994 године побјегли из Горазда пливајуци низ Дрину по ноци од горњег моста скоро до цркве у Доњој Сопотници. Ми смо имали среце да презивимо сусрет са Српским војницима, који су касније рекли да они нису пуцали на нас само због тога сто су неки од њих примјетили дјецу, моју сестру и мене, медју групом људи у мраку. Зеље за осветом није било тада ни према Србими ни Муслиманима. Искрено, у том тренутку нисам размисљао ни о цему другом осим о одласку сто даље од Горазда и рата. Назалост, тада нисмо били у прилици да одемо ван бивсе Југославије, као многи наси пријатељи. Тек када сам након рата поцео сретати оне који су терорисали моју породицу, тада су се најмрацније меморије поцеле врацати и тада се појавила озбиљна зеља за осветом. Бајрамовиц: Како коментирате цињеницу да због злоцина поцињених над становницима опкољеног Горазда (па и Србима), поцевси од затварања воде из Цајница, па до снајперског и артиљеријског дјеловања по цивилним циљевима (цак и болници) до данас нико није одговарао? Ја бих био сретан када би сви они који су цинили злоцине за вријеме рата у БиХ одговарали пред судом. Бомбардовање цивилних циљева у Горазду, посебно болнице о којој писем јер сам оног јутра када су ВБР-ови бомбардовали град и болницу кренуо код зубара, је ратни злоцин, као и убијање недузних Српских цивила, затварање у логоре, систематско униставање имовине и једних и других. Или сви злоцини и злоцинци треба да се осуде, или да их све једноставно заборавимо. Бајрамовиц: С обзиром да припадате породици која је изњедрила висе писаца, мозете ли прокоментирати дјело "Геноцид над горажданским Србима" васег дједа и да ли ви, овом књигом, у ствари демантирате оно сто је у њему садрзано? Исправка – наслов првог издања књиге је “Страдање Срба у Горазду” док је друго издање насловљено “Терор над Србима у Горазду.” Велика је разлика измедју терора и геноцида. Ја управо радим истразивање о Дарфуру, тако да се сусрецем са овим терминима. Не, ја не демантујем ни у једном тренутку оно сто је мој дјед Никола писао у својим књигама. Ми дефинитивно писемо у разлицитим стиловима и са разлицитим перспективама и искуствима после рата. Ако нам се разликују погледи на неке догадјаје, то је нормално. Због цега би ми требали имати исто мисљење? Дједова књига је документ о страдању Срба у Горазду. Моја књига су моји мемоари и прати оно сто се десило мојој породици у Горазду од 1992 до 1994 године па све до данас. Ја се надам да људи неце видјети моју књигу као несто сто је против Горазда или као књигу цији је циљ да напада једну страну и брани другу. Надам се да це сацекати да је процитају прије него поцну нападати. Ја сам давно пресао преко свега сто се десило за вријеме рата. Када сам одлуцио да писем, ја сам одлуцио да писем о свему, из моје перспективе. Ја знам да це многи Срби да ми замјере због тога сто сам писао о бјесомуцним Српским гранатирањима и снајперској ватри, о узасу који смо сви ми који смо били у Горазду за вријеме рата презивјели, о хаосу (пљацки и паљењу Муслиманских куца) који сам дозивио на Српској територији након сто смо побјегли из Горазда. Такодје, књига је пуна примјера гдје су наси пријатељи Муслимани цинили све да нам помогну. Данас у Горазду зиве људи који су нас крили у свом стану (њихови зивоти су због овога били у опасности, нас је пријатељ замало убијен 1992 године зато сто нам је помагао). Ја писем о цовјеку који је дао мом дједу задњи комад свог хљеба да понесе мени и мојој сестри, знајуци да смо ми тада гладовали. Ово су само неки од примјера. Књига је пуна слицних догадјаја.