ЦРЊАНСКИ И СЛОВАЦИ (2)

 „Та земља,дакле, на нашем северу , где се чује питома песма словачка, помешана са нашом, заслужила је да јој обратимо више пажње, а тај свет словачки,бар толико да му децу ,као ни његова села , не називамо „тотским“, та она су нам најближа браћа, која нас , заиста неће постидети, Словаци.“

Словачко млеко задојило толико мађарских великана

На почетку ове опширне путописне репортаже Црљански  се позива на  Тимона Акоша,“великог писца уставне историје Мађарске  који је доказао да  „сви извори  из времена првих мађарских краљева доказују да су Мађари  до XII века  били уистину једна  коњичка, азијска мањина  што је владала  дуж Дунава  над земљом Словена , масама меких, радних питомих земљорадника , чији су потомци,свакако данашњи Словаци  који не станују само збијено, у Карпатима ,и по равнима дуж Дунава и Тисе ,па сад и у нашој Југославији, у Бачкој и Банату.“Осврћући се на судбину  Словака , тог „радног народа“ који је у „хусарској Мађарској увек био запостављен, презрен, без школа  и имена „ упркос томе што  је словачко млеко задојило толико великана мађарских ,да поменемо само Кошута и Петефија“,репортер „Времена“ упућује прекор нашем народу који је ,нажалсот, примио од Мађара погрдно име за Словаке- „Тотови „  и“Тотице“.А тај народ је једино са Јужним Словенима  „заслужио  да га братски пазимо и назовемо његовим правим , словеснким именом народа што нам је дао Колара, Штура , Шафарика и друге који су и у нашој прошлости били светла имемна.“

 Кад Сунце видно обасјава шаренило словачког питомог , радног живота

За упознавање Словака , пише Црњански ,најпогодниај су велика села словачка , „уистину праве  вароши и варошице у Банату, Бачкој , Срему , Ковачица, Бачки Петровац или најближа Београду -Стара Пазова.

“У њима, завичају наших „Тотица „, сад у време кад кукуруз зре,Сунце видно обасјава шаренило словачког , питомог радног живота, чувену словачку народну женску ношњу, њине игранке, чисто окречене куће, са цвећем у прозорима , сеоске , словачке штедионице , „народне домове „ ,школе, знаке сасвим видне  једне широке , истинске народне радиности и културе“.

Стара Пазова , таква на пола сата од Београда

Црњански је у Стару Пазову  стигао возом и у њој боравио, како из репортаже произилази  ,само  у центру села, у „словачком крају“  што је и разумљиво кад се зна да је и циљ његовог доласка по задатку редакције „Времена“ и био да „изврши анкету  у Старој Пазови  поводом осниваља Словачке матице и избора словачког бискупа“,а осим тога, Словаци су тада чинили већину становништа ове сремске варошице :7000 наспрам 2000 Срба.

Идилична слика сресмке варошице дочекала је путописца :“Стара Пазова таква, на пола сата од Београда,бели се у прашним стрњикама  покошеног жита и јечма , дуж пруге брзих возова , у мору кукуруза сремске равнице .Недељом, пошто је овршила, она се одмара испод  дудова и игра „.

Али недељу тек треба дочекати, преходи јој и четвтак ,  и дан- данас назначајнији недељни празник у Пазови, кад је пазарни дан  који  је ову сремску варошицу учинио великом пијачном силом.Како тада кад је велики срспки писац и путопсиац у њој боравио, тако и данас, осам деценија након тога  , кад се боравка Црњанског у њој и репортаже о њој написане , спомињемо.

Саздана вредноћом словачком

Улице су јој широке ( до 50 метара), и на њима асфалт прати пешака, кроз цело место.А како је све то постигнуто?Ево објашњења у репортажи :

“Сазидана вредноћом словачкиом, на земљи што је пре стопедесет година још била под водом и страшна ритина, изукрштана је улицама  што ипак све изводе на главни трг , пред цркву, где је и једнини студенац дубок 80 метара.Великим гвозденим  точком се  редом долази на воду.“ Да не би било никаве сумње, песник“ Итаке „у овом чекању  да се уточи вода на студнецу, открива остаке неког прастарог ритуала, а водоноша који у њему учествује  је „жедан камен на студнецу“ као код његовог песничког колеге Тина : “Тако је у том прашном селу сачувана велика поетичност  завршетка радова  и вечерњег скупљања  на воду.“

Репортеровом оку није промакло ништа што је попуњавало раскршће овог сремског, а словачког ,села: стара црква,Словачкидом ( десно) ;Соколана, здрвствена станица ( лево), затим „све остало што  може да устреба „:хотел, апотека,банка, читав кварт кућа, имање једне једине породице срспке, Петровића.“

Доживети до четвтка : трговинa од муке

Док не дође  четвртак, нема ничега што би било вредно споемна, само „прашни друм, прашни дудови,гуске, два-три гнезда рода по крововима...“Све би то „спавало у потпуној тишини мртвила септембарског дана  да није страшне жеге Сунца „.

Четири песникова саговорника

Репортажа је структуирана тако да је поред личних запажања и импресија већи њен део испуњен казивањима четири  песникова сабеседника  од којих су тројица веома позната и угледна имена словачког културног , верског и јавног живота : др Влада Вереш  у чијој је кући у центру Пазве Црњански коначио,  Владимиор Хурбан „фарар садашњи“, учитељ у Старој Пазови Фердо Клатик и један од најимућнијих Пазовљана чије име не наводи као ни имена неколико саговрника које ће срести на пијаци, у четвртак.

„У четвртак сав тај каменисани трг , пред црквом,постаје, одвајкада ,живо тржиште ,чувен пазар који посећују  купци чак из Вардрске Бановине ,  Босне итд. „Репортера  је инетерсовало шта се ту продаје сад „ у време кризе“ , па се тим питањем обратио „ једном од најимућнијих Пазовљана   који је баш почео  да се погађа око пара чизама „ , а овај се показао као прави ескперт за ублажавање светске екномске кризе , бар код старопазовачких Словака

Држи се Словак и не да се

“Шта све не измишљамо да продајемо ту „, одговори нам он.“Држи се Словак и не да се.Наша несрећа је у томе да немамо довољно земље.Населили смо се овде још 1770. али несташица земље мучи нас од почетка. Нас 7000 Словака и 2000 Срба што сачињавамо становништво Старе Патове без Немаца имамо на главу свега 0,90 кат.јутара , односно 0, 76 кат.јутара. „

Словакиње терају свакога да зарађује свој хлеб и нема дроњака на њиховим кућним чељадима

Забележио је репортер Црњански тог четвртка, пазароног дана ,у спетмебру 1932., све што је чуо од свог саговорника  ,“ једног од најимућнијих Пазовљана“: да сву осталу земљу, укупно 4000 кат., јутара у пазовачком хатару у тзв Јарковцу  држе граничари из Сремскох Карловаца, по неком старом праву још из доба Марије Терезије,“Стисли нас, па не дају нам маћи.Да би обрадили ту земљу , морамо да плаћамо аренду .Тако годишње дајемо огромне суме за закуп и већ колико година.Преплатили смо ми ту земљу већ одавно више него што вреди“.И савет репортера није изостао:“Како нам Бог да. Само се маните граничара. То вам је мој савет.“

Како су Словаци из Пазове  ударили на трговину пошто немају земље

Један од нјимућнијх Пазовљана    је пред репортером  одржао „час анатомије „ из економије,“ испричавши му: како су Слоавци из Пазове“ ударили у  трговину пошто немају земље,“како сваки на своје јутро земље храни по четири, по шест свиња,од којих две за себе, а остало за продају, како још боље газдују жене .Како? Путују.“Осам динара је грашак. Носе га у варош.Једна је наместила сина да цепа уалзнице . Нема ни једне да је прљава.Нема дроњака . Жене терају свакога да зарађује свој хлеб.“

Доктор Вереш у здравственој станици купа сељачку децу,ради ту  бесплатно и прима сваког бесплатно

У здравственој станици , која се налази  поред Соколског дома на путу према Новом Саду, репоретра „Времена“ је дочекао  лекар др Валда Вереш, „брат покојног словачког бискупа Вереша, великог Југословена“, изаднка најугледније старопазовачке  словачке породице уз духовну династију Хурбанових.

„Ја овде купам сељачку децу“, рекао је др Вереш реппртеру Црњанском  и наставио :“Надам се да ће им купање кад одрасту  постати навика  и да ће купатило направити  и у свом сељачком дому.На преглед ми долазе и мала деца , чак позивају и старије .Не боје се да ваде зубе.Ни једне епидемије у школи ноије било. .. Радим овде бесплатно, примм сваког беспластно и мислим да је у томе снага нашег потхвата ...Свако јутро ми овде дајемо 40 шоља млека, хлеба,овомалтине.

Свакако , ако пишете о томе,напишите  од једног слкромног  лекара да је ово уређење школских поликлиника  и здравствених станица  нешто најреалније у просвети   на селу, у народу и да  са тим можемо  да се поносимо. „

У хладовини порте старе цркве слушали  песму сељака и оргуља

У хладовини порте  старе цркве ,слушали смо песму сељака и оргуља, пише даље Црњански у својој путопсиној репортражи у којој детљно описује и божју службу и цео ритуал у евангелситичко-словачкој цркви у којој су“људи стајали лево,жене десно, све у црној боји.  Ношња је само на девојакма раскошна, оне стоје лево и десно од олатра  и певају из молитвеника.“ Док старе жене гледју у молтвенике  преко великих наочара, „на зиду  као бројеви тотализатера на тркама  стоје табле са бројем песама  што се баш певају из молитвеника. Да би се бабе и сељанке при прелситавању лакше снашле.“

Има нечег меланхоличног  , руског у том  словачком животу

Следећи саговрник Црњанског био је ферар садашњи,г. Владимир Хурбан,потомак старе породице свештеника и књижевника словачких који је причао радо о својим сељацима и прошлости Пазове.Он је госта одвео у парохију „ што је господска и лепа  као нека племићка курија,или неки дом из романа трургењевских“. То је побудило репортера да закључи како има „нечег доброг, меланхоличног, руског  у том словачком животу што се одмах примети“.

Словаци 1848. масовно пошли у табор србски под Карловцима

Парох овдашњи је опширно причао репотеру како су у буни 1848.ти сељаци пошли под вођеством  великог славенофила Јозефа Хурбана у табор  српки под Карловцима да се боре против Мађара.“Ми се осећамо  Словени као и ви и не заборавите да  веза са  великим словенским Севером иде  преко нас. Стара Пазова је  прва о свом трошку дигла народни дом, идите и видите га , па ћете осетити  да је словенска узајманост и прошлост овде          јошрељлан живот“

„У мом народу има дегенерације“

Најугледнији Старопазовчанин , др Владо Вереш, у чијем дому ће Црњански коначити и као пријатеља га неколико пута спомињати осам година касније у својој мемоарској прози“Код Хиперборејаца „ ,пожалио се  репортеру  листа „Време“ који је дошао у Стару Пазову у сепетмбру 1932., да направи анкету поводом оснивања Словачке матице и избора словачког бискупа:“У мом народу има дегенерације  и није баш све ружичасто.Ми Словаци женимо се из истог села,чак из исте улице.Имам много туберколозе, крајника, али и много радости у раду с децом.“

Ферар садашњи, Владимир Хурбан, сам представља светла имена словачке прошлости

Романтичасрки занос којим је причао ферар садашњи, Владимир Хурбан , који ће постати најзанаменитији и најплоднији словачки  драмски писац  , са својим култним псеудонимом ВХВ ( Владимир Хурбан Владинорв) , али у то време мање познат ,репортер  Црњански овако толкује  читаоцвима „Времена „:

-Одушевљење пароха у Пазови , тим разумњивије,што он сам већ представља светла имена словачке прошлости.Његова мати била је кћи Јана Штура,судије из Тренчина у Словачкој, а Јан  је био брат великог  нашег Штура.Његов отац  био је син поменутог револуционара 1848.Јозефа Хурбана , чији је брат  Светозар Хурбан Вајански  светло име словачког политичког живота.“

Мој Словак који је раден као мрав  у ово време се добро држи

Ферар садашњи се пред репореттом „Времена  „подичио својим с сунардиницма из Пазове  зато што се „мој Словак и у ово време добро држи, вредан је као мрав.  „ Чак и децу да  би му привређиавала „откида  од школе и шаље их привремено у свињаре и гускаре , тако су намучена и закржљала“ против чега се, нарвно мора борити.“Питајте учитеља па ћете видети како се деца одвлаче на рад.У петом разреду било је прошле године  свега 12 ученица.Све то иде сирото у слушкиње . То су оне наше „Тотоце „ у Београду.“

Шта свака ,кућа мора да да млади кад се „видава „

Фарар Хурбан је упознао репортера „Времена „  и са садржајем  девојачке спреме,  јер да би се девојка удала, она мора сама себи да  обезбеди  утврђену старим   обичајима девојачку  спрему. Која садржи : „Три постеље, један шифоњер, један креденац,сто, четири столице, то мора свака кућа да да млади кад се „видава „.Две постеље од те три  стоје у 'предњој изби ' ( соба са сокака )  и у њима се не спава.

А шта све мора бити у  свакој постењи

У свакој постељи мора бити  три ' ванкуша'( јастука ), по једна 'духна' (јорган ) итд. Осим тога, одмах при венчању  девојка мора да има 20 комада сукања, 30 рубаца,10  убруса,30 ручника, 20 постељних плахти,20 рекли,итд, итд.Све то кошта око 12 хиљада динара.Као што видите, ако криза потраје, биће у Пазови криза брака.Није лакше сељаку ни при порођају и крштењу ( код Словака кад жена роди каже се 'поваљала се '),“ исповедио се фарар Хурбан репортеру - путописцу Милошу Црњанском.

Тотица на скупоћу и кризу одговорила –џемпером

Ферар пазовачки и драмски писац такође, Владимир Хурбан  ,је  се свом госту  у згради   парохије „што је господска и лепа као нека племићка курија , или неки дом из романа тургењевског  исповедио: „Оптимистички  ипак гледам на судбину свог народа“ . А ево зашто :“Видите, четвртком велики је пазар у Пазови.Па знате ли како је одговрила „Тотица „ на скупоћу женског одела?Понела је џемпер.И носи га стално.Реформација је оденула наш народ у јефтину црнину,свечана његова народна ношња врло је скупа,словачка жена, на жалост,сад мора да приђе џемперу.Немојте да сматрате то за увреду, наша Српкиња ,међутим,још увек  је најлакомисленији купац на пазару четвртоком, као фрајле.Око мануфактуре све је сама Србадија . Дајте  ми најскупље-тако прилази србска сељанка тезги продавца“, приповеда репортеру „Времена“ фарар пазовачки,  Владимир Хурбан Владиров , у књижевству назва ВХВ.

Питоми и весели Словаци

Диванио је дање пан фарар свом угледном госту да „основна питомост  и веселост Словака није  промењена ни сад у време економских тешкоћа.Зиму што нам иде чекају сви весело.Она је доба клања свиња ,јаких, обилних весеља што их зову „забијачке „.Тада  није срамота да се обистини она стара  зимска песма :Газдина ( домаћица ) се опила, в чепци воду носила.“

Учитељ Фердо Клатик с поносом показао Словачку читаоницу, пуну сељака

Четврти саговорник Црњанског, учитељ у Старој  Пазови Фердо Клатик,чешки  легионар, казао је репортеру да у словачкој школи има 18 учитеља и учитељица, а онда му је с поносом показао Словачку читаоницу ,“ пуну сељака  што читају  и проводе ту дане одмора без алкохола.“ Показали су   Црњанском  и велику дворану Словенског народног дома  у којој делује  друштво младих пријатеља позоришта „што дају и сами интересантне  словачке  драме и Чехова.

Импозантна организованост словачког соколства

А затим су прешли  у Соколану где је „ораганизованост тог словенског  сељаштва  постала видна „.Репоретару су читали напсие  са зида Соколане  :“Тко Словен ,тај соко,““Ни користи, ни славе „,“У десници снага, у срцу одважност, у мисли Југославија“.Шта је после ових написа преостајало  друго Црњанском него да констатује :“Изашли смо  из Соколане  зачуђени. Не знају наше дефетисте , ни неприајтељи споља , да има једна бура у нашој земљи која им се спрема „.

Али, то није све , јер „импозантна организованост словачког соколства  и школа је још убедљивија кад се загеда у њине вечерње занатлијске и   шегртске школе , у Приправни курс земљорадничке школе, у вечерњи курс девојачког рада итд. 

Словакињама на служби у Беогарду често пропада и душа и тело

Народни лекар старопазовачки и најугледнији житељ овог села насељеног  претежно  „питомим и веселим Словацима , „ др Влада Вереш као на исповеди био је искрен према свом будућем пријатељу , великом спрском писцу Милошу Црњанском који се у Старој Пазови појавио као репортер београдског листа  „Време „ , кад  му је рекао, а оај у репортажи објавио :“Песимистички терба да говоримо ми Словаци нарочито о том одласку наших девојака  на службу у Београд.Тамо им пропада често и душа и тело.Многе се проституишу, враћају заражене венеричним олестима и трују нам село „ , каже нам опет лекар др Вереш.

Порука путописца Црњанског из  Старе Пазове

Опширни путопис из Старе Пазове  коју је посетио као репепртер „Времена“ у спетембру 1932.пооводом оснивања Словачке матице и избора словачког бискупа, Милош Црњански овако завршава :
„Та земља, дакле, на нашем северу, где се чује питома песма словачка ,помешана са нашом , засужила је да јој обратимо више пажње , и тај свет словачки,барт толико, да му децу , као ни његова села , не називамо „тотским“, та  они су нам  најближа браћа која нас, заиста,неће постидети, Словаци „.