Да хуманост није напустила ове крајеве свједочи нам истачка једног Зорана из Вишеграда с којим смо разговарали о темама које га чине забринутим, аИи истовремено и добрим И хуманисм човјеком који је доказ више да неки људи немају ништа,али и то ништа знају да подијеле са другима:
Зовем се како се зовем већ Зоран Максимовић “Максо” рођен сам у Сарајеву, али због овог несретног рата преселио сам се у Вишеград послије Деyтона. Прије почетка тражења послова био сам активни професионални војник под уговором до 2002 године кад сам и посљедњи пут добио печат да сам негдје радио.Посао као посао у Босни је тешко наћи, а посебно у малим руралним срединама као Вишеград гдје се гледа ко си шта си, одакле си јеси ли домаћи или избјеглица, да ли ти је неко у фамилији богат или сиромах итд.. да ненабрајам.
Како сте дошли на идеју да помажете другима:
Питате како сам дошао на идеју да помажем другима кад немогу сам себи да помогнем. Кажу у Вишеграду имају људи који имају по две или три плате и опет им лоше, ја имам 100,00 марака мјесечно и то захваљујући локалним властима из прошлог мандата,али 100 марака на овом вакту.. стварно је тешко предеверати. Иако сам без посла и на крају сам одустао да га тражим јер видјевши страначка, породична или ко зна каква друга запошљавања оцијенио сам да у овом граду има толико сиротиње ,али има толико интригантних људи који не знају шта ће са парама , а само кукају.
На који начин сте највише помагали људима око вас:
Желио бих да напоменем да нисам само помагао људима путем Хуманитарне помоћи, ту је било случајних гашења пожара 2 пута, скидање несретних људи са мостова неколико пута, спашавање несретних људи по граду приликом некаквих падова, удара итд, чак и стављао сам своју главу на пањ вршећи потрагу за малим Милошем Тодоровићем гдје сам дошао у сукоб са законом.. замало, али кажем све ради неке Хуманитарне ствари “Помозите и вама ће неко некада да помогне”.Да напоменем породице којима сам ја покренуо иницијативу за Хуманитарну помоћ окренуо сам живот за 360 степени. То је породица: Караман, Тошић,Пециреп,Милошевић итд… небих да их набрајам има их много. Једном дођем код једне породице видим њих маса у кући, кука несретна мајка немају хљеба да једу..кажем ја отвори фрижидер, она отвори шта да видите празан, мени се стушило окренем се правац град у неки маркет имам неких 100 марака у џепу , али одох да их потрошим.Да небих пуно причао потрошио сам их али сам нахранио породицу,. Имена и презимена небих да набрајам ради приватности те исте фамилије. Али какав сам ти ја дежурни пех. Једне прилике кроз прозор чујем чујем у комшилукунеко дозива у помоћ, погледам, не контам гдје је кад случајно угледах на једном прозору црни дим.Старија бака преврнула шпорет на дрва услијед наглог можданог удара који је добила не знају ћи шта урадити док ватрогасци дођу итд.. провалим кроз прозор висине нека 3 метра упаднем у стан извучем жену на сигурно , угасим под који је почео да гори и широм отворим врата и прозоре , позовем хитну , наведем шта је у питању и они је одмах одвезу у болницу.Било ми је драго што сам спасио један живот,а уз то да је изгорио тај стан зградаа је стара и врло брзо би се проширило на читаву зграду, отишла би читава у пламену.
Највећа је туга И иронија што ја који сам кроз разне начине успјео да помогнем другима нисам успио да помогнем себи, немам посла, стамбено сам незбринут, здравље све лошије, тако да асм забринут за наредне мјесеце И године које долазе.Да ли ће вишеградски хуманитарац И јунак постати још једна изгубљена душа у овом граду или ће наћи начин да преброди и своје проблеме.
