Србија ујка Сема

Иза шупљих фраза о реформама крије се похлепа, издаја и глупост. Не постоји чак ни минимум државног самопоштовања

По свему судећи Србија је коначно изашла из времена комунизма, јер је дошло време да привреда диктира политици. Јер, како кажу извори, домаћи привредници у клубу „Привредник” састављали су нову владу Србије. Додуше уз присуство његове екселенције америчког амбасадора. Што су неки одмах прогласили за „страно мешање у наше унутрашње ствари”, па је прозвано и Министарство спољних послова Србије да се изјасни у вези са тим. Односно, да каже да ли екселенција има право да мало руча са нашим истакнутим привредницима и размени мишљење о домаћем актуелном политичком тренутку, или је тај ручак мешање у наше унутрашње ствари. Но, како су се на ручку сви присутни очигледно сложили да је наше министарство спољних послова о.к. онда би стварно било чудно да министарство нешто ту протестује.

Заправо, мене чуде сви они који се сада чуде што његова екселенција амерички амбасадор у Београду даје изјаве која би влада за Србију била боља. Нико да се присети не тако давног скандала када је смењен др Борко Јосифовски, директор Градског завода за хитну медицинску помоћ, који је оптужио двојицу лекара из своје установе да су „сарађивали са приватним погребним предузећима тако што нису започињали реанимацију код 49 пацијената, а после њихове смрти обавештавали су приватне погребнике и од њих добијали за ту услугу проценат”.

Министарство здравља сменило је др Јосифовског, али он није био лењ, па је о свему што се дешава у Хитној помоћи одмах обавестио америчку амбасаду у Београду и његову екселенцију тадашњег америчког амбасадора лично. Да су га сменили, јер је „открио како неки дилују мртвацима”, и да би ваљда о томе требало да се хитно обавести и Бела кућа. Не знам је ли тај извештај прослеђен Стејт департменту, али можда је и то допринело да се његова екселенција сада сасвим нормално приупита шта да радимо када је једна влада умрла, реанимација није помогла, а Хитну ионако нема ко да зове?

У том контексту, немам ништа против тог ручка у клубу „Привредник”.

Но, када ми паук следећи пут однесе ауто, позваћу америчку амбасаду да се жалим. А ако се овај тренд настави мораће америчка амбасада да отвори и нови шалтер, за жалбе и притужбе грађана Србије. Што и не би било тако лоше, јер ево ових дана Порторико најављује да би хтео да буде потпуно независан од САД. Које су у јулу 1898. пре тачно 110 година под командом генерала Нелсона Мајлса, иначе старог борца против Индијанаца, заузеле ту шпанску колонију. Становници Порторика добили су америчко држављанство 1917. године, плате зарађују у америчким доларима, али не плаћају федералне порезе. Могу да гласају на прелиминарним председничким изборима, али не и на општим.

Дакле, Порторико је двострука шанса Србије.

Прво, можемо да подржимо његово отцепљење од САД и тако вратимо Вашингтону за Космет. Ако ту опцију наше Министарство спољних послова процени као нешто што би реметило одличне односе са САД или нешто што би било против међународног права, онда наше односе са САД можемо да појачамо тако да се ми кандидујемо на место Порторика, као једна од држава САД. Предлажем, дакле, нови ручак у клубу „Привредник” на ту тему. Јер, од ЕУ ионако нема ништа. Ирци су на референдуму упрскали целу ствар. А они су стари и познати националисти. Попут Срба.

Изгледа да је говорник знао шта је Бог имао у плану с Америком: „Он нас је учинио врхунским организаторима света, да би хаос заменили системом. Дао нам је дух напретка, да бисмо победили силе реакције у свету, учинио нас је искусним у владиним пословима да би међу дивљим и од старости ослабљеним народима вршили управну власт, а од читаве наше расе он је изабрао амерички народ као изабрану нацију да би коначно утро пут спасењу света”.

Ове речи је у америчком Сенату 9. јануара 1900. године изговорио републикански политичар са Средњег запада, сенатор Алберт Џ. Бевериџ из Индијане, историчар по професији и биограф Абрахама Линколна.

„Искуство у владиним пословима, да би међу дивљим и од старости ослабљеним народима вршили управну власт”. И ручак у клубу „Привредник”? Бог је шапнуо сенатору Бевериџу, сенатор то препричао у Сенату још 1900. године, екселенција то пренела нашим успешним привредницима. И ми са сада чудимо? Симбиоза моћи и капитала у новом српском капитализму?

Политика у рукама група које врше притисак, политичке странке као организације чија главна функција није више државна служба, већ заштита посебних интереса и интереса клијената. Уместо визије имамо циљне групе, а наша политика почиње и завршава се стварањем коалиција, при чему у Србији данас скоро да и нема политичара спремног да упути изазов уместо да се покорава општеприхваћеним схватањима овог доба. Наши су политичари ватрогасци, а не мислиоци.

Србија је у катастрофалном геостратешком паду. Иза шупљих фраза о реформама крије се похлепа, издаја и глупост. Не постоји чак ни минимум државног самопоштовања. Чак и велики привредници заборављају да и њихове интересе, у условима глобалне конкуренције, може да брани само јака српска држава. А јака Србија потребна је само грађанима Србије.

Ко друкчије каже, клевеће и ....