Српска „елита“и медији игнорисали Видовдански марш

Читаоци "Политике" или листа "Данас", као и гледаоци РТС или Б92, у једној ствари се налазе на истом. Ако су пратили само "своје" медије, онда засигурно не знају да се у Србији догодио "Видовдански марш"; не знају да је седамдесеторо људи, међу којима и шест жена, прошло кроз Србију, од Врачара до Газиместана; не знају шта се све на том путу дешавало; где су, уопште, ти путници спавали; куда су ишли и кога су видели; шта се десило када су прешли административну линију према Косову; како су их дочекали амерички војници, а како албански полицајци; шта је било на крају пута и да ли им се пут исплатио.
    
     Пошто велики или озбиљни медији нису о томе извештавали, ствар као да се није ни догодила. А ако се није догодила, не може бити ни последица. У великим медијима се нешто слично мислило и почетком јула 1992. Тада је група студената кренула пешице из Ниша за Београд. Желели су да протестују код председника Републике и да траже промене. Они из медија који су тада игнорисали ове путнике све теже су, доцније, могли да објасне својим читаоцима и гледаоцима шта се у Србији заправо догађа. Морали су све више тога да игноришу. Све док промена није постала тако велика да их је ударила у лице. Од тога им некако и данас бриде образи. Када се шире размишља, упада у очи игноранција коју наша медијска и културна елита показује према читавом једном делу друштва. Не треба бити ни социолог, нити аналитичар, па видети да је тај друштвени сегмент врло динамичан. У том свету, "невидљивом" само зато што нећемо ни да га погледамо, постоје феномени које смо давно заборавили.
    
     У њему се, рецимо, грађанске и књижевне трибине не састоје само из ритуалних монолога тројице професора испред публике од петоро стараца; не, ту су трибине као у најбољим осамдесетим: узбудљива сведочења личног животног и политичког става, узбудљива сведочења пред публиком састављеном од стотину исто тако узбуђених слушалаца. Уопште, ако су игде у Србији трибине живе, оне су живе у том свету.
     У том свету живе и књиге о којима нећете прочитати ни слово у културним рубрикама; о којима нећете чути ни реч у "минутима за културу" наших телевизија; за коју ни једна "културна посленица" или "помоћник министра за културу" неће дати ни пару. Па ипак, те књиге - чији су писци, каткад, живели давно и у далеким земљама - налазе пут до читаоца; неке од тих књига се распродају већ после неколико недеља; неке од њих су толико тражене да иду од руке до руке, у већ исхабаним омотницама; о њима се прича дуго, страсно и са заносом. И уопште, ако су игде у Србији књиге живе, оне су живе управо у том свету.
    
     У том свету грађанска удружења и невладине иницијативе нису празне љуштуре; ту се НВО не састоје само од једне намрштене госпође, или од једног намрштеног господина, са девизним рачуном и факсом за слање љутитих саопштења (или још љућих извештаја); не, то су праве, живе организације грађана који траже одговоре, раде на себи и другима, или покушавају да поправе окружење; у тим удружењима збиља има спремности да се уложи сопствено време и снага у ствар која је општа, која не доноси синекуре, не подразумева "пројекте", и не завршава се још једним путовањем на међународну конференцију. И уопште, ако су игде у Србији живе грађанске иницијативе, оне су живе управо у том свету.
    
     Тај свет презиремо јер нам се чини да је мали и бизаран. Али, то нису љубитељи НЛО, то није секта пуног Месеца. Отидите недељом у најближу цркву и схватићете о чему говорим. Видећете колико је људи. Тако је готово сваке недеље и у готово свим црквама. Ако дуго нисте били у цркви, изненадићете се. Промена је много и када је реч о учешћу људи у служби, и када је реч о читавој атмосфери. А те промене се и даље дешавају. И није тешко замислити како ће све изгледати за неколико година.
     Још нешто: ти људи нису ни Национални строј, ни Гарда цара Лазара. То је јефтин пропагандни трик. Читав један богат и разноврстан део нашег друштва елиминише се тако што се у вест убаци само једна реченица: "у питању је организација која се у својим акцијама удружује са Националним стројем" (види вести Б92 за 26. јун). Али, то нису ни нацисти, ни лудаци, ни педофили. То нису никакви милитантни екстремисти повезани са "Црквом и Академијом". То су обични и, углавном, веома пристојни људи. Неки од њих су чак далеко образованији и бољег карактера од новинара који их тако цинично дисквалификују.
    
     Српска елита може и даље да игнорише тај свет. Али не задуго. Један покрет је на помолу. Тих, али широк и поприлично дубок, тај покрет се помаља у таласима. Ако добро погледате, видећете да је сваки следећи талас већи. Они који су чули за плиму знају шта то значи. Они који је не признају (јер, "у модерном свету нема тако ретроградних појава") нека само наставе да леже на песку. И нека се после не жале како их је вода изненадила. И како су морали дуго и напорно да пливају.
    
     Видовдански марш као вид протеста
    
     Оно о чему господин Антонић у свом осврту није говорио је можда и важније. „Видовдански марш“ је удружена акција десетак национално свесних организација и покрета који су се у ову акцију стварног пешачења од Београда до споменика Косовским јунацима на Газиместану одлучили као вид протеста. Протест противу актуелних власти у Београду који су заборавили ко су, а о Српству „размишљају“ само кроз пузећу политику пред свим уз безусловни и априорни улазак у НАТО, Евро-Атлантске интеграције и ЕУ. Управо у оне организације и структуре које нам већ 17 година свакодневно и практично показују да су непријатељски расположени према нама Србима. Који су сва „решења“ разних сепаратистичких покрета решавали искључиво на уштрб Срба и српских етничких простора.
     Марш је био симболично удруживање, где су све организацији и покрети дали по неколико својих представника јер масовније извођење акције марша није се могло ни реализовати, јер су противу тога били Умник, Шиптари али заједно са њима и „наше“ српско руководство. Зато је у медијима и прећутана једна таква изузетно напорна акција која је трајала пуних 12 дана. Било је то предуг пут који је требало препешачити а само део од Косовске Митровице до Газиместана (32 км) ишло се аутобусима по изричитом налогу Умника и КПС (Косовске полиције). Наше власти ову акцију ничим нису помогле, саботирајући је на све начине а највише медијски јер ни један од значајнијих медија није о томе ништа извештавао иако их је неуморно пратило више новинара и ТВ екипа.
     Спавало се на поду, пијачним тезгама, где се стигло, али најнепијатнији су свакако били жуљеви
     Без икакве помоћи, сами финансирајући све, без медицинске екипе, са много жуљева и завијеним ногама, спавајући на земљи или пијачним тезгама ова упорна група стигла је на циљ - Газиместан. Оно што им је било најтеже и крајње понижавајуће, је понашање Умника а посебно КПС, који су их од уласка на Космет стално заустављали претресали по десети пут, одузимајући им заставе па чак и све делове личне одеће на којима се налазило било каво обележје Србије. Господин министар за КиМ Самарђић је стигао удобним колима директна пред споменик Косовским јунацима без икаквог интересовања за сва малтретирања од стране Умника и КПС-а. Дошао је да се слика, али га на овим сликама нема јер је ову акцију доживљавао као нешто њему супротстављено???
       
    
     Безразложних претреса, одузимања застава и осталог обележја Српства са јединим циљем понижавања
     било је на сваком кораку од стране Умник-а и КПС-а, а било је и хапшења.
      Једини који су ову групу храбрих примили са одушевљењем били су косметски Срби, нудећи своју помоћ у ослобађању двојице чланова марша које КПС чак и ухапсио због „непримерених“ обележја на њиховим мајцама. Енергичном акцијом активиста из северног дела Кос. Митровице ухапшени су кроз неколико сати пуштени. У Кос. Митровици им је приређен масован и свечани дочек а у многим селима Од Митровице до Грачанице дочекивани су као што се и на овим сликама види, хлебом и сољу симболиком којом се дочекују најдражи гости. Било је ту и народног весеља. Видовдан је велики празни посебно за Србе са Космета, а за празник се мора и обући и појести најбоље, макар се сутра и гладовало.
     Поједини учесници Видовданског марша имали су и неке посебне али лепе „обавезе“. Наиме једна од учесница марша – Весна Мијајловић је председница добротворна организације „Сановила“ која је врло често на Космету не као гост већ као жена потпуно предана да својим сународницима помогне. Организовала је мноштво хуманитарних акција помажући тој српској сиротињи да што лакше преброде ове тешке дане фактичког ропства. Њу су са посебном пажњом жељно ишчекивали у два велика српска села на Космету и тамо се морало отићи са рањавим ногама док су се многи учесници марша одмарали. Ево шта нам је она изјавила:
     У току Видовданског марша, свечано су отворена и дечија обданишта у селу Племетина и Бабин Мост, које је комплетно опремила „Добротворна организација Сановила“ још прошле године. У обданишту у Племетини запослило се преко 30 Срба, а у Бабином Мосту се још увек не зна тачан број оних који ће ту радити. Опрему, коју је наша организација обезбедила, биће довољна за већи број обданишта на Косову и Метохији. У неколико акција обезбеђено је 5 огромних шлепера: ормарића, креветића, дечијих душека, столова, столица и тепиха, затим малих столичица, дечије wц шоље, лавабои, играчке….Обезбеђено је доста школског и осталог прибора и инвентара који су предшколској и школској деци неопходна. Надам се да ће у скоријој будућности бити отворено још неко обданиште што директно не зависи од наше организације већ највише од дозволе Министарства просвете и Координационог центра за КиМ. На фотографијама у прилогу, може се видети само део атмосфере са свечаног отварања неких од тих објеката. Како је баш тог 27-мог био деломично и дан одмора у Косовској Митровици за све учеснике Видовданског марша, имала сам времена и могућност да као председник организације „Сановила“ присуствујем на неким од тих свечаних отварања обданишта – рекла нам је Весна Мијаиловић која је сајту „српска политика“ посла и све ове фотографије које смо уз овај тек аранжирали.