Радикали радикалоно губе бираче

 Данас је прави тренутак да  Радикали  поставе санми себи питање, да ли ће доживети судбину партије Драшковића (када се партија своди на бесмртног вођу, фамилију и сто чланова) или ће кренути новим путем и постати водећа партија (и сами да нађу одговор на питање).  Већина аналитичара политичке сцене Србије је пред изборе ”промашила”, прецењујући електорат Радикала. На жалост, ни сами Радикали ни аналитичари нису чули узнемирујуће звоно  за Радикале. А оно није било једно, било их је доста, једава чујних али за оне који имају политички слух довољно гласних. Покушаћемо да укажемо на симптоме ”болести” Радикалне странке а лечење препуштамо њима.

1. Радикали су остали, споља посматрано, исти какви су били на почетку оснивања, значи са свим дечјим болестима као што су: максимум реторике, минимум дејства, одсуство Суслова (идолога који је у сенци али опредељује идеологију партије неоптерећен унутра  партиској борби за вођство), одсуство  јасног формирања унутар партијског склопа (рецимо, политички блок, економски блок, финансирање партије, итд). За више од 15 година постојања партије било би природно (и обавезно) да се партија мења,  реформира, расте.
2. На жалост, Радикална странка је, као и остале странке, своју идеологију увек пласирала супростављањем идеологији других партија, увек је било ми смо ”овакви”, они су ”онакви”, нису  дозволили бирачима да сами нађу ту разику између других партија.  А бирачи су, ипак, довољно паметни да сами могу да определе где су разлике и ако име неко силом намеће како да мисле,  јавља се отпор.
3. Радикална странка увек своју изборну кампању води превише агресивно, претећи свима и бирачима и партнерима, све се своди на то ”вама ће бити јако лоше ако не будете са нама” објашњавајући (апсолутно непотребно) ко је бирачима и партнерима непријатељ и да ће само са Радикалном странком  бити заштићени. Апсурд, свако зна (мање више)  ко му је пријатељ а ко непријатељ и свако жели да сам бира пријетеље. И, што је још поразније, кад се нешто од тих претњи и оствари, Рдаикали нису у стању да предузму одлучне потезе за елиминисање настале ситуације или ублажавања последица.
4. Радикали су показали врхунац незнања и неумења (о другима не говоримо, нису ни они бољи) у  стицању политичких поена у ситуацији када нису на власти. Нису искористили ни једну могућност да покажу и Влади и другим странкама како треба деловати у некој кризној ситуацији (било политичкој, рецимо Косово и Метохија, било економској, рецимо криза у сточарству прошле године)
5. Радикали нису у стању да процене развој догађаја  унапред макар за пет ”корака”, вероватно нико од њих не игра шах па и незна за појам ”процена ситуације и припрема унапред бар пет потеза”. Да не улазимо у недостатке процена прошлих година, невешћемо најновије:

• одвајање Косова и Метохије (као деловати кад се то догоди, шата радити, итд)
• распоред и однос политичких сила после избора (с ким у коалицију и како обезбедити чврстоћу колаиције)
• основа за прављење коалиције за формирање Владе и на локалним нивоим (не може се на почетку говорити, не прихватамо подписани дкумент са Европом па говорити да га прихватамо ако се дода неки анекс и, вероватно, ако СПС крене да води јаче љубав са Тадићем биће прихваћен документ онакав какав је, без икаквих услова)
• позиција Русије око формирања Владе (не да се тражи љубав од Русије претећи јој Америком већ да се реално пита Русија какву владу би желела да види у Србији)
• контакти партије са Европским партијама, са светом, и то јавни, тражење партнера у свету а не само непријатеља
• сутрашњица партије
• осипање партије

     Радиклана странка је потербна Србији али не оваква каква је данас. Или ће се мењати  (на боље)  или ћемо је спомињати и прекрстити се (као кад споменемо владавину Милошевића или Грађанску партију, покој јој души, било не повратило се) и још може да дође до увећања либерала, они су формиарни и увећани на рачун свакојаког ”отпада” из бивших партија, а то је још опаснијеј по опстанак Србије!