Брејк по брејк сет

У протеклих седам дана су Срби, несвесни тога, однели две насумице мале али значајне победе које ће имати огромних импликација у скоријој будућности. Прва је успех у очувању Катедре за српски језик и књижевност на Философском факултету у Никшићу а друга је позитиван одговор МУП на захтев за личне исправе на ћирилици и српском језику.

Те две победе можда делују патуљастим наспрам Србијине измене Закона о држављанству или правне диференцијације српског од црногорског језика у највишем правном акту БРЦГ. Међутим, оне представљају наставак секвенце у ланцу српске националне еманципације на тлу БРЦГ која показује експонентно убрзање.

С тим у вези, мора се најпре одати огромна почаст српским филолозима из Никшића који сносе апсолутну заслугу за прву радост. Наиме, није никаква тајна да у њих наде нису полагали нажалост ни многи од њихових бивших студената (успешних или не). Као што није ни тајна да је УЦГ искључиво био руковођен финансијским интересом. Српски филолози су изнели свој став, непристанак на прелазак у црногорску филологију, највероватније спремни на прекидање радног односа и исељење ради запослења. Универзитет је свакако одмерио своје могућности, да изгуби катедру за српски, да остане без икаквих професора филологије (јер још ни црногорски нису унајмљени), да изгуби школарине постојећих самофинансирајућих студената а тек бруцоша. Очито је то била прескупа цена наспрам соломонског решења којим би сачували и јаре и паре, и српско и црногорско језикословље. Српски професори су ставили своју егзистенцију (и своје породице) на коцку и добили су не само за себе него и друге. При том је то још једна победа појединца (или групе појединаца) наспрам једне какве такве институције.

Важност овог чина који исходи из највишег правног акта који понаособ наводи црногорски са једне и српски, бошњачки, хрватски и албански са друге (чиме у правном смислу ставља знак неједнакости између српског и црногорског колико и албанског) је повод за трајно раздвајање школског система у БРЦГ. Оснивање нове катедре за црногорски, уместо докидања постојеће за српски, је расцеп на врху длаке који ће омогућити хијерахијски силазеће раздвајање два органски несродна просветна система. Просветни системи у којима ће у једној сали деца учити српски књижевни језик ијекавског наречја а у друој (или у другој смени) 33-словну абецеду шесто-падежног рурализованог језика хрватолике творбе. Једна деца ће певати Мокрањчеве руковети а друга монофоне композиције дукљанских средњевековних композитора (од којих је најстарији архиепископ Јован, сазнање које дугујемо Мањи Радуловић). Једни ће на часу физике учити о проналасцима славног српског изумитеља Николе Тесле а друга о Марконију као пиониру радио комуникације након кога тек стиже најчувенији хрватски изумитељ влашког подријетла.

Друга радост је дошла од министра унутрашњих послова, Црногорца (али Југословена до 2004), Јусуфа Каламперовића, коме се мора признати и чињеница да је привео крају црногорску политикантску противправну кампању масовне хистерије 2007. констатацијом да МУП не може никоме одузети држављанство уколико Србија не достави списак својих држављана. Мрља ипак остаје саопштење у коме се вређају верска осећања и монашки завет целибата Његове преосвештености владике Милешевског г. Филарета, предлогом да је пријем у држављанство БРЦГ могућ кроз брак са држављанком исте. Но, поред тога се Каламперовићу мора одати признање за најкоректнији однос и најсавесније испуњавање дужности према захтевима српске заједнице, од свих црногорских министар(став)а.

Сходно томе, као и давидовској победи над квазидржавним Голијатом коју је однео још једном дичан помена владика Милешевски на граничном прелазу у Ранчама, ови догађаји неће проћи непримећено попут усвајања Закона о мањинским правима и слободама крајем 2006. Ако ни по чему другом, српској јавности је предочен значај Катедре за српски језик по количини срџбе која је излучена у бројним позивима на ликвидацију исте од црногорских првобораца изазваних сазнањем да Катедра још увек постоји.

Што се тиче именованог Закона, свакако ће бити предмет интересовања у наредним месецима, посебно члан 14 који наводи да: «Odjeljenje sa nastavom na jeziku i pismu manjine može se osnivati i za manji broj učenika od broja utvrđenog za rad te ustanove, a koji ne može biti manji od 50% broja učenika predviđenih zakonom.» Тиме ће бити могуће за српску децу у БРЦГ да похађају наставу на српском језику на више места (у више одељења и са више наставника) него што је то било могуће на српском у РЦГ. Смањиће се даљина коју ће морати да препешачи просечни српски ђак из ређе насељених крајева. Ако ни за шта друго, да српски ђак првак шета 500м уместо 2км до наставе, мала ли је то победа за српство?