Остатак остатака преко Дрине

Република Српска је плод геноцида над српским народом, а не српског геноцида над другим народима. Кроатизација католика је споро одмицала, па је Стјепан Радић забележио да је - по попису из 1895. године - католика национално свесних Хрвата у Мостару било само 250 од 3.353
Ако бисмо условно и прихватили закључак да је Република Српска плод геноцида - као што данашњи противници мира обичавају да кажу - онда би та реченица морала да гласи да је Република Српска плод геноцида над српским народом, а не над другим народима од њега.

Република Српска је остатак остатака српске етничке заједнице западно од реке Дрине.

Пре него што су историјски процеси синтетизовања вештачких нација на Балкану ушли у моду, цела европска култура полазила је од никад у сумњу доведене основе да је нација заједница језика. У рационалистичкој филозофији језик је био сведочанство да је она чедо природе и да је у прошлости настала на природној подлози. Али и када су ови процеси синтетизовања нација на религиозној и црквеној основи историјски одмакли и почели показивати знаке тријумфалне победе, још је и тада српска етничка заједница западно од Дрине покривала огроман простор, далеко изван западних граница Босне и Херцеговине.

Подручје Војне границе у данашњој Хрватској изворно је обухватало више од 26 одсто те политичке територије, у Далмацији је на православно становништво отпадало 17 одсто, а на италијанско 11 одсто. Израчунато је 1938. да је Срба католика у Далмацији било 25.000. Номинално је на подручју Босне и Херцеговине увек у историји постојала релативна већина српског православног народа.

Најстарији народ покрајине
Кроатизација католика је споро одмицала, па је Стјепан Радић забележио да је национално свесних Хрвата у Мостару било само 250 од 3.353 католика по попису из 1895. године. Радић је у граду боравио неколико дана 1888, а податак о броју национално освешћених сународника може се узети као мерило општег процеса кроатизовања. То је износило 13,5 одсто католичке верске заједнице.

Водећи светски антрополог и етнолог Ежен Питар је након испитивања становништва на Балкану од 1903. до 1915. године за православне Србе у Босни рекао да су најстарије становништво покрајине. Мерио је скелете из доба неолита у средњој Босни и упоређивао са стањем у време испитивања. Књига је објављена 1910. Он наводи да је народ у Босни и Херцеговини јединствен, али да се у модерно време поделио на „религиозне нације“, од којих су Аустрија и Русија створиле раздвојене „политичке нације“ Срба и Хрвата.

На подлози оваквог филозофског и научног закључивања о етничком распореду народа западно од Дрине, све до првог хрватског еухаристичког конгреса у Загребу 1900, сви су се политички пројекти територије Босне и Херцеговине везали за етничку целину осталих Срба на истоку од Дрине. У новом веку се такви пројекти множе од времена Француске револуције 1789.

Политички пројекти

Први велики политички програм стварања српске државе „Гравамина ет постулата“, донет на Темишварском сабору 1790, није прошао без узимања у обзир чињенице да су Босна и Херцеговина српске земље. Стварање добровољачких војних формација у рату против Турске 1788, пре Свиштовског мира 1791, било је утемељено на принципу да се у суседним турским покрајинама налази јединствен народ.

У време српске револуције 1804-1815. сви су политички пројекти (сем једног који је стављан на папир из политичке нужде) полазили од тога да су Босна и Херцеговина, Далмација и Дубровник једна национална целина, заједно са Београдским пашалуком и Црном Гором. Идеју о „Славеносербском царству“ створили су писци из европског и српског круга рационалиста, око немачког писца Августа Л. Шлецера. Био је у служби руског цара и имао задатак да скупља чланове Академије наука. Његови ученици са универзитета у Гетингену, Андреј С. Кајсаров и Александар И. Тургењев, посетили су 1804. Београд, пре него је био од српских устаника ослобођен. У Сремским Карловцима били су гости епископа Стратимировића, који се дописивао са Шлецером. У Трсту их је угостио Доситеј Обрадовић и од њега у Русију однели препис рефрена песме „Востани Сербије“. Митрополит Петар Први Цетињски свој пројекат о Славеносербском царству са престоницом у Дубровнику претходно је стварао у кореспонденцији са епископом Стратимировићем. Пре избијања Првог српског устанка, у Херцеговини и Далмацији су биле тајно створене јединице за устанак састављене од православног и католичког становништва.