Слике борби и страдања

Да којим случајем није било фотографија и филмских трака путем којих су овековечене многе личности и догадјаји из оба балканска и Првог светског рата, историографија Војске Краљевине Србије била би садржајно знатно сиромашнија од оне с којом се срећемо у званичним историјским списима.


Недостајала би бројна визуелна сведочанства забележена на целулоидној врпци, чиме би се пружила могућност за се шпекулативно интерпретирају поједина збивања. Тамо где је догадјај овековечен фотографијом, наиме, знатно је мања могућност, често и потпуно искључена, да се збивања – из политичких или других разлога, фалсификују и тиме доводи у заблуду како домаћа тако и страна јавност. Постоји више примера у свету да су догадјаји снимљени фото-апаратом или филмском камером, демантовали историчаре који су истицали супериорност својих јединица и појединаца, а минимизирали успехе противника. Фотографије и филмске слике с којим се у време Великог рата, и годинама после њега, није могло да манипулише као што је то данас случај, непогрешиво су исправљале намерно и ненамерно начињене историјске неистине.

Велики број детаља из борби које је водила српска војска  од прве до последње ратне године, такодје је овековечен захваљујући неким знаним и незнаним ратним фоторепортерима медју којима се посебно истицао Риста Марјановић, у то време једно од највећих имена у области фотографске уметности. Данас, нажалост, мало ко у Србији зна ко је био  човек чије су фотографије у току и после Првог светског рата обишле земљину куглу. Јер, готово да није било озбиљних штампаних гласила у Европи, Америци и другим деловима свету, на чијим првим страницама нису освањивале фотографије са ратних попришта чији је аутор био Риста Марјановић.

Родјен у Шапцу 1885. године, Риста Марјановић је као младић у Београду похадјао Сликарску школу, где се, поред, палете, кичице и сликарске боје, озбиљно “загрејао” и за рад са фотографским апаратом. Сусрет са том справом која је почетком 20. века још увек сматрана новим “светским чудом”, определио је његово животно и професионално опредељење. Прве тајне у руковању фотографским апаратом, справљању фиксира и изради фотографија открио је у главном граду Краљевине Србије. Медјутим, изазови које су нудили велики европски градови, попут Беча, Париза и Берлина, подстакли су га да спакује кофере и крене у свет у потрази за новом, савременијом, фотографском техником којом Београд, за разлику од наведених европских градова, није располагао. Усавршавао се најпре у Бечу, затим у Берлину, да би се коначно скрасио у Паризу – метрополи европске и светске уметности. Био је то за Ристу град из снова у коме му се пружила прилика за врхунска достигнућа и сопствену афирмацију. Убрзо је стекао висок углед што је резултирало да 1908. године постане уредник илустрације у европском издању Њујорк Хералд Трибјуна чије је седиште било у главном граду Француске.

Из Париза на балканско ратиште
Нема сумње да би Риста Марјановић, имајући у виду резултате остварене на тој дужности, далеко догурао на хијерархијској лествици руководећих људи на тој дужности, да га нису спрећиле припреме Србије за ослободилачки рат против Турске. У време највећих успеха на уредничком послу угледног и високо тиражног америчког листа, из Србије га позива Драгутин Димитријевић Апис са препоруком да се придружи српским ратницима који су кретали у поход за ослободјење српских земаља – Македоније и Косова и Метохије. Не часећи ни часа, Риста је напустио уносан и добро плаћен посао у Паризу, обрео се у  Београд и добио задатак, како су касније забележили хроничари ратних збивања, “да снима предстојеће ратне догадјаје, за будућа поколења и за потребе пропаганде”.

Први снимци из тог периода овековечили су масован одзив српског човека да крене у бој против вековних српских поробљивача. Да “радо Србин иде у војнике” није била само пропагандна парола и апел за учесшће у предстојећим борбама, већ да је то, у ствари, било право стање ствари медју српским сељаштвом, радништвом и малобројном интелигенцијом, потврдјује велики број фотографија које је снимио непосредно пре поласка на бојиште. На њима се виде колоне људи који са торбама-шареницама, пуним хлеба, сира, белог и црног лука, певајући одлазе у своје ратне јединице , одакле ће, “у име Бога”, кренути у победоносне окршаје са дотле непобедивом османлијском војском. Те и касније фотографије, снимљене приликом незадрживих јуриша, наћи ће се на првим страницама многих светских листова.

У мноштву фотогтрафија снимљених 1912, прве ратне године, посебно место заузимају оне које је снимио током Кумановске битке. Догадјаји који су се збивали на том ратишту не само да су на широка врата ушли у уџбенике српске националне историје, већ су значајно место заузели и у светској историји ратова. Мало је, медјутим, познато да су ти догадјаји илустровани фотографијама Ристе Марјановића које је снимао крећући се у борбеном строју српских јединица. О рату на Балкану извештавали су и бројни страни дописници који су користили Ристине фотографије и слали их својим редакцијама. Тако су се слике српских војника и официра, команданата све три армије и престолонаследника Александра Кардјордјевића налазиле на страницама новина у Бечу, Паризу, Берлину, Лондону и више других европских градова. Извештајима са ратишта и уступањем страним дописницима фотографија са ратишта, европском и светском јавном мњењу је пружена могућност да употпуни слику о српским људима, што је значајно допринело расту угледа Србије у свету. Непосредно после рата Риста се враћа у Париз где наставља да у Њујорк Хералд Трибјуну и листовима широм Европе  објављује прилоге, илустроване фотографијама, о балканским ратним збивањима.

Фото-апаратом од Цера до Крфа
У време када је као мајстор фотографије европског формата настављао рад у француској метрополи, на помолу је био нови рат који је претио да захвати далеко шире подручје од ратова водјених 1912. и 1913. године на Балкану. Прва на удару предстојећег светског сукоба била је Србија. Овог пута Ристи Марјановићу није био потребан никакав позив. Поново је са фотоапаратом, својим најјачим “оружјем”, стао у борбени строј своје земље на коју је насрнула неман Аустроугарске, којој су се придружиле Немачка,  Бугарска и Турска. “Шкљоцао” је свакодневно справом која је још увек називама “осмим светским чудом”.

Када су аустроуграске хорде кренуле преко Дрине да поробе Србију, Риста Марјановић се са српском војском обрео на Церу, снимао борбена дејства, нападе и  противнападе, поседање положаја, рањенике, заробљене аустроугарске војнике и старешине. Опус његовог уметничког стваралаштва, медјутим, није се окончао битком на Церу. Цер је, у ствари, почетак ратне хронике видјене објективом његовог фото-апарата. Риста Марјановић је на ратиштима био присутан и у време борби водјених на Дрини и Колубари; снимао је српске јурише и безглава одступања разбијене аустроугарске војске. Његова је камера забележила и зверства која су, у немоћи да се супротставе Србима, Аустријанци починили над недужним становништвом. Те фотографије, чија је аутентичност непорецива, и данас су сведоци монструозности “цивилизованих” Европејаца над српском нејачи.

Није се Риста раздвајао од свог фото-апарата ни у паклу албанске голготе током које је снимао патње, страдања и умирања до доласке српске војске на Крф. А и на Крфу, мада се ту није ратовало, за изузетног мајстора фотографије било је посла преко главе. На том острву спаса снимао је изнурене и болесне, присуствовао многим самртним часовима и сликом бележио напоре санитетских екипа у пружању оболелим и рањеним војницима. На Крфу се, медјутим, завршава његов ратни пут јер је Врховна команда одлучила да се врати у Париз и одатле, путем одговарајућих прилога и фотографија упозна савезничке и друге земље о херојској борби српске војске и злочинима које су српски непријатељи починили над цивилним становништвом.

Аутентичне поруке свету
У складу са наредјењем Врховне команде, Риста Марјановић је неуморно прионуо на посао. Поново су његове фотографије кренуле у више европских и прекоморских земаља. Читаоци у многим деловима света дивили су се херојској борби Срба и згражавали над суровостима њихових непријатеља. Његове фотографије су практично преплавиле европске и америчке медије. Рат је још увек био у току када је, готово без предаха, слао поруке свету путем аутентичних фотографија, снимљених на ратиштима Србије, током повлачења иу време боравка српске војске на Крфу. Објављивање фотографија са одговарајућим пропратним текстом, медјутим,  није био једини облик којим је слао поруке свету о борби српског народа. Он је у више светских метропола организовао изложбе фотографија које је снимио током свог добровољног боравка у Војсци Краљевине Србије. На Солунском фронту се увелико ратовало, почев од 1916. године, када је Риста организовао изложбе ратних фотографија у Паризу, Лондону и Њујорку. Године 1917, на пример, у Паризу је организована свесавезничка изложба у Лувру коју је отворио председник Француске Ремон Поенкаре. Фотографије Ристе Марјановића оставиле су том приликом веома снажне утиске на више хиљада људи који су разгледали ову својеврсну изложбу о ратним збивањима на тлу Европе.

Годину дана касније  у Лондону  организује изложбу у музеју “Викторија и Алберт” на којој су биле изложене фотографије о борбама на Церу, Дрини и Колубари, зверствима окупатора, повлачењу српске војске и њеном боравку на Крфу. Колики је значај у Енглеској придаван тој изложби, најречитије говори податак да га је отворио лично лорд Дерби и да је отварању присуствовао енглески краљевски пар. После Лондона, изложба је на молбу угледних америчких личности приказана и у Њујорку где је, као пре тога у Паризу и Лондону, била један од најпосећенијих културно-историјских манифестација.

Риста Марјановић је, дакле, много учинио за своју земљу, али земља за њега, нажалост није учинила ништа . Предала га забораву као да никада није постојао. Када данас прелиставамо књиге, илустроване фотографијама, о балканским ратовима и Првом светском рату, срешећмо се са мноштвом фотографија чији је аутор управо Риста Марјановић, али нигде ни помена о ауторству. Чак ни у Војној енциклопедији, у којој су доста детаљно описана оба балканска и Први светски рат, нема података о ауторима фотографија, мада се у њима налази велики број фотоса које је снимио управо велики мајстор фотографије, добровољну учесник у ратовима које је Србија водила у другој деценији 20. века. Србија је, нажалост и националну срамоту, прекрила велом заборава многе људе који су је у прошлости задужили истинским родољубљем.