Сећање на пакао у тузланској колони

 Ни шеснаест година од страдања војника ЈНА, убијених приликом повлачења из Тузле, нико није кажњен за овај стравичан злочин
Телевизијски снимак напада на тузланску колону (Фотодокументација „Политике”)

Бијељина – У Бијељини ће данас код Спомен-костурнице на градском гробљу бити служен парастос поводом шеснаесте годишњице страдања војника ЈНА, који су убијени приликом повлачења из Тузле. Повлачење је било договорено са тадашњим тузланским властима, а колону ЈНА у којој су били, углавном млади војници на редовном одслужењу војног рока и резервисти, напали су припадници Територијалне одбране и тзв. патриотске лиге БиХ.

Са тадашњим тузланским властима на чијем челу је био Селим Бешлагић било је договорено да се јединицама ЈНА омогући да мирно напусте Тузлу у правцу Бијељине и даље према Србији. Према изјавама учесника овог догађаја напад на колону у Тузли почео је пуцњавом са околних зграда, а како тврде преживели, пуцало се чак и са тузланске болнице. Према њиховим изјавама снајперисти су били распоређени дуж договорене линије повлачења. Прво су убили возаче војних возила и тако блокирали даљи пролаз. Док су војници ЈНА искакали из возила на њих је отварана ватра, а у том нападу нису поштеђена ни војна санитетска возила.

Преживели овај масакр тврде да су дуж договорене маршруте кретања јединица ЈНА биле постављене мине и остала експлозивна средства. Цео догађај директно је преносила локална тузланска телевизије „ФС 3” на чијим се снимцима виде експлозије и возила ЈНА у пламену. Снимци су приказани и на осталим ТВ станицама, а достављени су и Хашком трибуналу.

Тадашњи комнадат Тузланске касарне Миле Дубајић прошле године у разговору за бијељинску БН ТВ одбацио је тврдње тадашњих тузланских власти да су војници из колоне испровоцирали сукоб.

„То је заиста сулудо. Ми смо знали да ако дође до сукоба на маршрути повлачења коју смо договорили са локалним властима – да ћемо сви бити побијени. Кретали смо се улицом, а са обе наше стране, били су солитери. Није могло бити никаквог пуцања, никаквих провокација, пошто сам пре поласка колоне издао јасна наређења о условима транспорта. Шта више, нико није могао да држи лично наоружање у борбеном ставу”, казао је тада пуковник Дубајић.

Радован Крстић
Радован Крстић у то време био је војник на редовном одслужењу војног рока. Његова прича на најсликовитији начин сведочи о паклу у Тузли.

„Када смо кренули да напуштамо касарну у Тузли је била тишина, готово невероватна. Чини ми се да се ни муха у ваздуху није чула. Онда је одјекнуо само један хитац, ваљда је то био знак за напада на колону. Камион у ком је било нас једанаест у том тренутку се налазио на Брчанској малти. Били смо трећи или четврти у колони. Камион је био засут кишом метака. Возач и ја смо рањени на више места, али је он успео некако да довезе камион до насеља Славиновићи 3-4 километра од Тузле. Тамо је изгубио контролу, скренули смо с пута и испали из камиона. Остали су већ били погинули на Брчанској малти. Док сам лежао у каналу поред пута однекуд су се појавили њихови војници. Један од њих ми је сео на груди и питао ме где ми је пушка. Када сам рекао да немам пушку, погледао ме и рекао „Немаш, а ?“ Онда је извукао пиштољу угурао ми цев у уста и пуцао... Изгубио сам свест, а пробудио сам се тек касније у тузланској болници”, прича Радован. Он је све то испричао и локалним истражиоцима док је боравио у затвору у Тузли као ратни заробљеник док није размењен. Испричао је каже и хашким истражиоцима, али ништа.

„И шеснаест година после, све чега се сетим у вези с тим даном је ужасно. На нас су пуцали са свих страна, око нас су горели камиони, одјекивале су експлозије. Не могу да оправдам монструозност испољену тог дана у Тузли. Није ми јасно како су то могли да ураде. Ми смо били у камионима и мирно напуштали град. Они су нас напали, починили злочин и због тога неко мора да одговара”, каже Радован и додаје да од тада никада више није чак ни посетио родну Тузлу.

„Никада више нисам отишао у Тузлу. Нити имам жељу, јер све подсећа само на тај ужасни 15. мај када су око мене гинули ненаоружани млади војници ЈНА, када је горело на све стране, да ми се чинило да пролазим кроз пакао”, прича Радован.

Тачан број убијених војника у „тузланској колони” никада није утврђен, нити су до данас пронађени посмртни остаци свих погинулих.

Тузланка Стана Јурковић данас настањена у Бијељини, већ шеснаест година трага за сином Зораном.

„Мој Зоран је имао тридесет година, био је професор ДИФ-а и радио је у војсци као тренер. Били смо кући знајући да се војска тог дана повлачи из Тузле, али ни слутили нисмо да се нешто може десити. Зоран је кренуо нашим аутомобилом. Био је у средини колоне коју су напали. Све сам гледала на телевизији, гледала сам како гори црвени аутомобил у коме је био мој син. Целе ноћи је пуцало на све стране. Било је ужасно, а ја жалосна, све сам се надала да се Зоран успео извући. Сутрадан сам покушала да приђем колима, али ми нису дали. Никада га нисам пронашла, прича Стана.

Мара Јокић је тог ужасног 15. маја 1992. године изгубила двадесетогодишњег сина Горана.

„Мој син Горан је био редован војник и пре тога је био на редовном одслужењу војног рока у Београду. Свега три дана пре тог страшног злочина дошао је у Тузлу на дослужење. Да бог дао да није. Тог дана требало је да дође кући са девојком, али сам узалуд чекала. Гледала сам на телевизији шта се дешава, покушавала да изађем на улицу, да приђем камионима и аутомобилима који су горели на све стране, да нађем сина и извучем га из тог пакла, али се од барикада није могло прићи. Никада више ништа нисам чула о њему. Где год каква идентификација, ја сам ишла, али никада ништа. Да ми је само да га сахраним, да имам где да дођем свећу да запалим и да се исплачем”, каже на крају уплакана мајка.

-----------------------------------------------------------

Довољно доказа за оптужнице

За овај стравичан злочин нико још није одговарао. Очекивало се да ће након хапшења и подизања оптужнице Против Илије Јуришића у Београду, случај „тузланске колоне”, добити свој епилог и пред БиХ правосуђем. Пре три године из Хашког трибунала је стигла ознака А за четворицу некадашњих високих полицијских и војних званичника из Тузле, због злочина у том граду, што значи да су докази које су Хашком трибуналу предочили истражни органи РС и Србије валидни и довољни за подизање оптужница против њих.

-----------------------------------------------------------

Спомен-костурница

Тачан број жртава „тузланске колоне” није утврђен, а идентификовани су посмртни остаци око стотину војника убијених тог дана. Мало који скелет је пронађен цео. То је гомила угљенисаних и нагорелих коштаних остатака који леже у Спомен-костурници у Бијељини. Већина их не потиче одавде, али чланови њихових породица нису имали снаге да однесу једну или две кости својих најмилијих и сахране их у родном крају.