Драгана Ристановић: Рушевине у њима - рушевине око нас

 
У тексту, који почиње речима -Срамота!- ,,Курир'' обавештава читаоце да је: ,,2006. године зграду Генералштаба,  на захтев Министарства културе, држава Србија прогласила спомеником културе због чеге је она и дан данас једна обична рушевина.''?!?
Дакле, ако до сада нисте знали, поменута зграда уствари је ''једна обична рушевина'' због тога што је постала споменик културе. Није у таквом стању ни због неодговорности државе, а нарочито то није зато што је уништио НАТО током неког од 78 дана агресије. Ма таман посла, коме би нешто тако научно-фантастично икад пало на памет.
Даље, преносећи речи помоћника директора Дирекције за имовину, Србољуба (лепог ли имена) Панића, исти дневни лист пише да: ,,...зграда која се налази у самом центру града вапи за променом већ тринаест година али по свему судећи, неће ни бити обновљена.''.
,,Имали смо у плану да продамо зграду Генералштаба али бисмо у том случају ово здање морали да вратимо у првобитно стање, јер би, у супротном, добили сићу.'', каже помоћник, Панић.
Да ли због туге што зграда Генералштаба, као једно од најзначајнијих дела југословенске архитектуре у Србији - ружи изглед града и подсећа на догађаје које би неки радо избрисали народу из сећања - или због тога што би држава продајом добила сићу, а могла је од свега да направи нешто много профитабилније, јер је профит по свему судећи мера свих ствари, тек, забринутост Курира и помоћника Панића скоро па је дирљива.
Због одлуке државе из 2005. године (не 2006. како пише Курир) да ово здање прогласи спомеником културе, ниједан инвеститор није заинтересован за куповину. Од куповине одвраћа чињеница да потенцијалног купца држава обавезује да и након реконструкције објекта, исти мора да задржи свој првобитни изглед. Унутрашњост као и намена могу да се мењају, али изглед не. Здање се не обнавља, не зато што је оно споменик културе, како Курир школски замењује тезе, већ због тога што потенцијалном инвеститору није у интересу да га обнавља. Због тога је продаја овог објекта до сада два пута била неуспешна.
Ох, каква неправда за све оне који су желели да инвестирају у Србију, нарочито ако долазе из земаља чланица НАТО.
Када би ово о чему пише Курир и говори помоћник Панић заиста био неки аргумент, то би значило да би све оно што има или стекне статус споменика културе широм Републике Србије, самом том чињеницом било осуђено на пропаст, јер више нико никада на њему ништа неће моћи да поправи, санира, реновира и сл. што је ноторна глупост. По тој логици држава би сутра могла да прода земљиште на ком се налази Бањички логор, Етнографски музеј, Коларчев народни универзитет, Народна библиотека Србије, Земунска тврђава или Капетан Мишино здање, зато што више нема или са тешкоћом долази до новца за њихово одржавање. Ако је и од Курира и помоћника Панића, много је.
Симптоматично је да новинар Курира ни једном у тексту не помиње НАТО агресију (видети ''принт скрин''). Новине које не преносе трач о некој полупеваљки без краћег прегледа бурне биографије дотичне, пишу о згради коју су срушили НАТО бомбардери, а све време успевају елегантно да заобиђу помињање тог војног савеза у контексту који би оставио неповољан утисак на народне масе.  Као да народ не зна чије су бомбе падале по Србији '99. године.
Да се разумемо, иживљавање Курира и њему сличних над новинарском професијом није поента. Они само одрађују свој посао и заједно са помоћником Панићем очигледно лобирају за једну страну. Ако они могу да се носе са тим да су симбол дна које једна професија може да дотакне, могу и ја. Тенденциозно писање Курира је заправо један од разлога да се запитам да ли је баш све у овој земљи на продају.
Сасвим је јасно због чега службеници државе која се кредитно задужује да би исплатила пензије, навијају да се укине одлука која ово здање чини културним добром. То је начин да се у државни буџет слије нешто цркавице у ова тешка и смутна времена, а неки у томе виде прилику да поправе и свој кућни буџет.
Да ли је заиста могуће да држава не може да пронађе начин да обезбеди новац и обнови зграде Генералштаба? Ја сам сигурна да може, само да хоће. Када би држава слушала глас народа, знала би шта треба да уради. Судећи по коментарима читалаца на вести о судбини Генералштаба, они би највише волели да се ово здање претвори у музеј страдања србског народа од стране НАТО агресора. Све стране делегације које нам долазе у посету неизоставно бих доводила до тог места, постало оно музеј или остало овакво занавек, нарочито оне које долазе из земаља чланица НАТО и ЕУ. Показала бих им тиме како још увек знамо ко су нам непријатељи ма колико се неки трудили да све заборавимо. Неко ће рећи да је реч непријатељ претешка или превазиђена, али за мене је непријатељ онај ко ми је нанео зло и који се због тог зла никада није извинио, и што је најважније, никада покајао. Све док је тако, непријатељ ће и остати. Исти такав однос требала би да гаји и држава што значи да се са непријатељем не склапају савези, нити му се дозвољава да његове трупе од 2008. године могу и легално да вршљају по нашој земљи и користе наше ресурсе за своје интересе (видети СОФА споразум).
Поред тога што је до данас обновљено тек мање од две трећине порушеног, најстрашније од свега је што држава Србија до данас није утврдила тачан број жртава НАТО агресије. То је толико срамотно, да је тешко описати. Кога онда још може да чуди што не мари за неку тамо срушену зграду па макар она била и у центру главног града.
Мало се зна да је архитекта, Никола Добровић, зграде (Генералштаба и Министарства одбране) пројектовао тако да правоугаона раскрсница и зграде државне управе по угловима са подигнутим војним објектима, подсећају на крст са оцилима. И то је, између осталог,  један од разлога због којих се треба борити да им се врати стари сјај.

Линк ка вести на сајту Курира од 19. 10. 2012. https://www.kurir-info.rs/rusevina-od-generalstaba-postala-spomenik-kulture-clanak-466860


Објашњење ''принт скрина''

На ''принт скрину'' види се да је скраћеница –НАТО- у реченици очигледно накнадно обрисана. Новинар је могао реченицу да напише и на начин да НАТО уопште не помиње али овде се чини да је прво писало:
-Problem sa obnovom sedišta Generalštaba traje od 1999. godine, kada je NATO u dva navrata bombardovao ovu zgradu.-
Неко је затим избрисао скраћеницу НАТО, и остала је једна прилично конфузна реченица:  
- Problem sa obnovom sedišta Generalštaba traje od 1999. godine, kada je u dva navrata bombardovao ovu zgradu.-

Ко је бомбардовао зграду? Генералштаб сам себе?
Курир неће па неће да каже.