Дан ослобођења Београда заслужује већу пажњу

20. октобар је несумњиво један од најзначајнијих датума у историји Београда. Тога дана 1944. године здружене снаге југословенских партизана и совјетске Црвене армије, ослободиле су Београд од хитлерових фашиста. У тешким борбама је погинуло 4.000 ослободилаца, a исто толико их је рањено. То је била једна од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату у којој су ослобођени велики део Србије и главни град од немачке окупације која је трајала скоро 4 године. Нажалост, у многим медијима у Србији, ова победа се сасвим површно помиње или јој се ни изблиза не посвећује дужна пажња. О годишњици ослобођења Београда се углавном говори на крају информативних емисија, са само неколико шкртих реченица. У сваком случају, недостаје права свечана атмосфера, какву заслужује овај највећи датум у новијој србској историји.

Изузетак је представљала годишњица од пре неколико година, када је у посети главном граду Србије био тадашњи руски председник Медведев. Онда се тај јубилеј помињао у свим ударним вестима, била је организована и велика свечана академија, концерт и бројне пригодне манифестације, а такође су и билборди по целом Београду подсећали грађане на долазећи празник. Међутим, показало се да то је био само изузетак који потврђује правило да је овај догађај у великој мери ипак маргинализован.

На то су у више наврата огорчено указивали и учесници борбе за ослобођење, који су у обраћању Радио телевизији Србије констатовали да државна телевизија по свом програму и понашању чини све како би се омаловажило и избрисало историјско сећање на победу над фашистичким окупатором. Штавише, они су најавили да ће позвати породице палих бораца и антифашистички опредељене грађане да обуставе плаћање телевизијске претплате, уколико се појаве садржаји који рехабилитују фашистичку прошлост у Србији.

Тврдње о таквим тенденцијама они, између осталог, аргументују недавном рехабилитацијом човека који је потписао Тројни пакт са Хитлером, иступањем појединих историчара који кажу да је Србија могла избећи Други светски рат да је био испоштован споразум са нацистичком Немачком, те да би у том случају Србија данас била главни стуб Европске уније, затим уклањањем назива улица по херојима из тог времена, а такође и најављеним снимањем телевизијских серија са другачијим тумачењем историје. Међутим, њихово обраћање државној телевизији је са тог истог места одбачено и проглашено као, најблаже речено, неосновано.

Нешто слично на ту тему је рекао и донедавни амбасадор Русије, када је изнео своје запажање да су у његовој земљи ветерани – хероји према којима се држава и друштво односе са великим поштовањем, а да је у Србији готово заборављено да ветерани уопште постоје. Он је нагласио да за четири и по године које је провео у Србији практички није чуо да неко спомиње реч патриотизам.

Па ипак, да није све баш тако лоше, потврђује и саопштење високог градског функционера, који је након полагања венаца на гробљу ослободиоцима Београда, подсетио да је градска скупштина указала поштовање ослободиоцима, тако што је вратила имена неких улица, попут Улице генерала Жданова, Маршала Толбухина и булевара Црвене армије, и притом је изразио наду да ће град у скорије време исту част указати и чувеним командантима Пеки Дапчевићу и Кочи Поповићу.

Сећање на њих је најмање што данашњи житељи Београда могу да учине за патриоте, који су, да подсетимо, тог 20. октобра 1944., након шестодневних тешких борби, уз велике жртве, коначно ослободили окупирани Београд и велики део Србије, и тиме дали свој крупни допринос укупној победи антифашистичких снага у Другом светском рату. А то свакако завређује много већу пажњу у србским медијима од досадашње, која се може назвати прилично скромном.

Ратко Паић,