Заташкавање

Обиљежавање 65. годишњице Битке на Неретви, једне од најхуманијих битака Другог свјетског рата, познатије као "битка за рањенике", послужило је и као повод за подсјећање на чињеницу да је у Музеју "Битка на Неретви" био логор и да се та чињеница упорно негира и прећуткује пуних 15 година. Ову тему коначно је и на простору овог дијела Федерације јавно отворило "Ослобођење" у оквиру извјештавања с прославе у Јабланици.

Према документацији којом располаже Удруга логораша домовинског рата, логор у Музеју у Јабланици утемељен је 14. априла 1993. године, а затворен 1. маја сљедеће године – након потписивања Вашингтонског споразума. Према истом извору, кр­оз логор је прошло 450 заробљених Хрвата с подручја сјеверне Херцеговине - 362 цивила и 88 за­робљених припадника ХВО. Ло­г­ораши у својим исказима тврде да је и у овом логору, као и у свим другим, над логорашима провођена тешка тортура. Добро познајем неке логораше који су овдје провели више од десет мјесеци и који то потврђују.

Индикативно је да нико од новинара који су пролазили кроз Јабланицу док је логор постојао ни слова о томе није саопћио јавности. Један од мојих колега ми је признао да је долазио у логор, али да је мислио да су ту смјештени избјегли Бошњаци из Стоца и Чапљине. Тако су му, вели, рекли. Желим баш овдје да кажем и то да је прије неколико година на једном састанку на којем се разговарало о обиље­жавању Битке за рањенике предсједник борачке организације НОР-а у Јабланици на врло неугодан начин тврдио да у Музеју није било никаквог логора и да је то обична лаж. Прећутао сам ту његову тврдњу, а није ми било право што сам тако поступио. Помислио сам, у једном тренутку, да то човјек не зна. Али, апсолутно је немогуће да човјек живи у малој Јабланици, да је учесник Битке за рањенике и да није знао за логор у Музеју који је био отворен више од годину дана. Сад ми је потпуно јасно да се, заправо, та чињеница упорно заташкава. Зашто?

Што се постиже тим заташкавањем? Па, постиже се то да одговорни не излазе пред лице правде и да се дају аргументи оним политичким снагама које на сваки начин настоје да омаловаже антифашистички и ослободилачки карактер НОР-а. Требало је само неки дан чути шта о обиљежавању Битке на Неретви (из)говори на Радију "Херцег-Босна" Иво Миро Јовић. Пас с маслом не би појео. А он је партизанско дијете.

На души некадашњег, али и данашњег, политичког руководства Округа који је у току рата обједињавао опћине Коњиц, Јабланицу и Прозор, а на чијем челу је у то доба био Изетбеговићев повјереник др. Сафет Ћибо, стоји још једна крупна морална и политичка мрља. А то је злочин у коњичком селу Трусини који се догодио у јутарњим сатима 16. априла 1993. године, дакле исти дан кад и злочин над Бошњацима у Ахмићима. Припадници Армије БиХ упали су у то село, убили 15 цивила и седам заробљених припадника ХВО, опљачкали и спалили све хрватске куће у том селу и широј околини. До дана данашњега нико за тај злочин није позван ни на рапорт.

Сви становници хрватске националности побјегли су, послије тога – куд који, мили моји. У бијели свијет. Данас у том селу и у широј околини живи, словом и бројем, само једна повратница – Ката Бојчић. И то у туђој кући, пар стотина метара удаљеној од њене. Потуца се по бијелом свијету и по изнајмљеним кућама, ево, пуних 15 година. Њена кућа не може се поправити јер је до темеља спаљена и срушена. И нико жив да се смилује да јој озида макар мало ћумеза на темељима њене куће. Ни они који су је срушили, ни они који у име страдалих Хрвата живе као грофови, попут споменутог "антифашисте" Иве Мире Јовића.

Како је могуће даље (заједно) док овако крупне чињенице, попут логора у Јабланици и Трусине, буду заташкаване?! Одговор је јасан - никако.

30.04.2008. - Пише Мирко Шагољ