Емил Влајки: Српски антибарбарус

Када се Срби одрекну православне изворности, која је дјечје ирационална и усмјерена према супротстављању неправди, и замијене је католичко-протестантском рационалношћу, тада губе оријентацију и претварају се у служинчад. Не сналазећи се у новом руху, остају без основних моралних вриједности, одричу се својих величина, свог тла и идентитета.

Извјесно је да Срби не могу ван историје, али чини се да ни историја не може ван Срба. Српско-православно, у много чему, антирационално понашање, задавало је неизмјерне муке и малима и великима. Срби су вјековима стајали у одбрану хришћанске Европе, спречавајући продор ислама, задали су одлучне ударце Аустроугарској у Првом свјетском рату, иступили су из нацистичког пакта 1941. године, да би исте године успоставили прву слободну територију у окупираној Европи. И, ма шта год ко причао, Срби су 1999. године, наизглед сулудо, али храбро, ушли у рат против најмоћније коалиције на свијету, коју су, према анализама западних стручњака, војно надмудрили, тактички и стратешки. С обзиром на чињеницу да је НАТО био пред распадом, можда би и побиједили, да није било Јељцинове издаје.

Српски отпор барбарима свих врста и њихова тежња за правдом дубоко је укоријењена у ортодоксном хришћанству, које се од својих почетних дана није много промијенило. Оно је несагласно с римско-католичком хијерархијом и офирањем с вјерницима у облику олаког опроста гријехова. Мистика изворних вриједности хришћанства чини да је револт који осјећају православне масе употребљив за стварање идеалних друштава, под вођством свјетовног господара с карактеристикама које утјеловљују ту жељу за правдом. Зато су у православном свијету, посебно руском, снажне личности могле да се с лакоћом наметну народу. То је случај Петра Великог, Катарине, Лењина, Стаљина и, данас, Путина.

Дискурс таквих личности морао је бити заснован на правди, без обзира на то што се у пракси могло догађати нешто сасвим супротно, као, на примјер, ужаси стаљинистичких концентрационих логора. Али, као што ни ужаси инквизицијског периода католичанства не могу да доведу ову религију у питање, тако се ни православље, као вјера, не може довести у питање, зато што је, ненамјерно, изњедрило стаљинизам. Шта било да било, а што је нагласио хришћански филозоф Берђајев, једино су изворност и мистичност православног хришћанства могле да анимирају и у пракси успоставе комунизам, као систем идеално конципираних односа. Уосталом, погледајмо на који начин данас Руси гледају Путина. Они му дају плебисцитарну подршку, јер је он за њих оваплоћење бога који је ту, на земљи, да Русима донесе правду.

То не значи да остали правци хришћанства, као што су католичанство и протестантизам, нису у стању да изњедре изворну праведност. Европска социјалдемократија, а и англосаксонски правни системи, јесу врсте њених отјеловљења. Али, док је карактеристика православних маса невјероватна наивност у гледању на правду, масе на Западу импрегниране су свјетовном религијом и њеним практичним аспектима. Ове посљедње, условно речено, много су зрелије, рационалније и промућурније. Најјасније се то огледа у протестантизму, које је од хришћанства направило бизнис-религију. Тако савремени протестант мисли да би Исус Христ, да живи данас, био или капитен фудбалског тима или врхунски менаџер!