Сребреницки планирани хаос

Случајно или не, али некако баш усред расправе пред Апелационим већем Хашког суда у предмету Насера Орића, појавило се писано сведочанство које открива неке до сада непознате детаље о улози ратног господара живота и смрти у Сребреници. Творац тог сведочанства Ибран Мустафић, предратни посланик СДА и Орићев политички противник, у својој књизи “Планирани хаос” изнео је нове детаље неких од злочина које су поцинили Орић и његови потчињени.

Како је убијао Насер:

 Најпотпунија и, свакако, најшокантнија је Мустафићева прича о злочинима над српским заробљеницима који су побијени на простору села Залазје, након што су снаге ТО Сребреница претходно то село попалиле и опљачкале. Мустафић сведочи како му је у јесен 1992. године стричевић Мирсад Мустафић дао списак заробљених српских бораца који су на Залазју ликвидирани. Међу њима су били Мирсадов школски друг Бранко Симим и његов брат Перо, затим бивши судија Слободан Илић, аутопревозник из Зворника Мијо Ракић и медицинска сестра Рада Милановић.

Према досадашњим сазнањима, они су били предати сребреничкој Војној полицији, над којом, према оцени Претресног већа Орић “није имао ефективну контролу”. Међутим, Мустафић сведочи да Орић не само да је добро знао да су поменути заточеници побијени, него је и сам у томе учествовао.
„Када смо ону екипу заробљених на Залазју из затвора поново повели према Залазју и кад је почело клање, мени је допао Слободан Илић. Попео сам му се на прса. Био је брадат и чупав као животиња. Гледао је у мене и није проговарао ни речи. Извадио сам бајонету и директно га ударио у једно око, а затим провртио ножем. Није ни запомагао. Затим сам га ножем ударио у друго око. Нисам могао да верујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, тако да сам га одмах после тога преклао”, дословце је Орић препричао свој “подвиг” Мустафићу када га је овај посетио једне вечери.
 
На то признање надовезује се и прича Мустафићевог стрица Ибрахима који је био очевидац.
 
“Дошао је Насер и рекао ми да се одмах спремим и кренем са ‘заставом’ пред затвор у Сребреницу. Одмах сам се обукао и кренуо. Кад сам дошао пред затвор, извели су све заробљене са Залазја и наредили ми да их повезем према Залазју. Када смо дошли до депоније, наредили су ми да зауставим и паркирам камион. Измакао сам се на пристојну даљину. Али, кад сам видео њихово дивљање и кад је почело клање, пребледео сам као крпа. Када је Зулфо (Турсуновић) низ груди саставио ножем болничарку Раду, при том је питајући где јој је радио-станица, више нисам имао храбрости да то гледам. Пешке сам са депоније дошао у Сребреницу, а они после довезли камион, а ја сам са камионом наставио кући у Поточаре. Каросерија је била сва крвава”, описао је Мустафић сведочење свог стрица.
 
Овде вреди напоменути да је медицинска сестра Рада Милановић у Сребреници остала и након сто је њена породица напустила тај градић, те да ју је Штаб ТО Сребреница распоредио у санитет и у локалну болницу.
 
Мустафић се осврће и на још неколико злочина над Србима у Сребреници, о којима се до сада мање-више знало. Мустафић наводи да је сазнао да је после напада на Јежестицу  ”и Кемо са Пала носио по Сребреници неку одсечену главу и плашио људе”.
 
”Не знам тачно али се прича да је Кемо умешан и у ликвидацију Бате из Сребренице и његове мајке. Цвилели су, кажу, као гује. Изгледа да су поклани”, записао је Мустафић.
 
Реч је о убиству Михаила и Анђелије Стјепановић, за које истражни органи РС терете Кему Мехмедовића, блиског саборца Насера Орића, којег по злу помиње неколико Срба који су преживели пакао сребреничког заточеништва, наводећи да их је застрашивао доносећи им одсечену људску главу. Оно сто се до сада мање знало јесте то да је за убиство тешко оболелог Крсте Димитровског и његове супруге Велинке у Сребреници одговоран лично Ејуб Голић, командант Самосталног брдског батаљона из села Глогова, наводи Мустафић. Голић је, практично, ослобођен одговорности за тај злочин.
 
Интересантно је да се толерисање Голићевог терора, како имплицира и сам Мустафић, заснивало на процени Насера Орића и “екипе” да би процесуирање Голића могло иритирати његове војнике, који су већ били незадовољни након сто је у сребреничком затвору убијен њихов вођа Нуриф Ризвановић. За то убиство, као и за три атентата на самог Мустафића, према његовим сазнањима, нису били одговорни “четници”, већ управо људи из Орићеве “екипе” које, иначе, Мустафић редовно описује као “војну хунту” у Сребреници и као организовану групу криминалаца и трговаца хуманитарном помоћи која стиже у енклаву.

Терор “Орићеваца” и Хашки суд:

 Сазнања о терору над заробљеницима и затоценицима Мустафић је, како писе, добијао и од свог блиског пријатеља Хамеда Салиховића, који је једно време као сеф Војне полиције одговоран за српске затоценике, сто је констатовано и у Хашкој пресуди Насеру Орићу. Једном приликом Мустафић је упитао Салиховића ста се десило са три заробљеника, међу којима је била и једна девојка, који је требало да буду пребачени из Коњевић Поља у Сребреницу.
 
”Не знам ни ја праву истину, али, изгледа, да су побијени”, одговорио му је Салиховић.
 
Поред тога, Салиховић му је поверио и да су војници под командом Насера Орића у затвору ”пребијали заробљене четнике”.
 
“Од Фахре Алића сазнао сам да је један учитељ из околине Тегара заробљен и предат Војној полицији, а онда у затвору убијен. Тако су прошла и три заробљеника који су из Скендеровића пребачени у сребренички затвор”, износи Мустафић своја ратна сазнања. Ту је и опис Орићевог “освајања” села Сијемово након сто је Орић мештанима дао ултиматум да предају оружје.
 
Када су се Орић и “екипа” вратили, наводи Мустафић, „сви становници су са наоружањем напустили село, само је у кући остао стари Милош Зекић. Из срџзбе, због лоше обављеног посла, глупани су опљачкали село, убили Милоса, а после пљачке су запалили село”, пише Мустафић.

 
Међутим, ни ти, ни многи други детаљи Мустафићевог сведочанства нису се нашли у Хашком суду, а сам Мустафић каже да је имао два дуга сусрета са Хашким истражитељима.
 
”Након тога сам дао и писану изјаву Хашком трибуналу. Ја сам уистину позван на свједочење пред Хашким трибуналом као свједок оптужбе, и мислим да је требало да будем последњи свједок оптужбе. Након три дана проведена на припремном поступку, дошло је до великих мимоилажења између мене и заступнице оптужнице. Као прво, оптужница против Насера била је смијешна. Друго, оптуживан је за нешто за сто није ни крив, а није за оно за што је крив. Треће, Хашки трибунал интересују злочини према Србима, Бочњацима и Хрватима, а не интересују га злочини против човјека као људског бића. Четврто, Хашки трибунал није апсолутно исправним именом називао стране у сукобу. Пето, Хашки трибунал је све више личио на парадерску приредбу Карле дел Понте, те је многе процесе довео до нивоа циркуса. Седмо, највећа ми је увреда била кад су ми на стол бацили уцјену којом ми пријете затвором до седам година или новчаном казном од 200.000 еура. Кад сам угледао тај папир, нисам више могао да трпим, те сам тужитељици одбрусио: Па мој смисао сведочења и јесте да бих добио већу казну од Ердемовића, који је награђен у Хашком трибуналу за признавање директног учешћа у преко 140 ликвидација. Након свега, кад сам дошао пред судницу, чекао сам два сата, али након другог заседања Судског већа, коначно су ми саопштили да је Судско веће донело коначну одлуку да се ја не појављујем на сведочењу и да се могу вратити из Хага“, тврди Мустафић.
 
С друге стране, Хашки тужиоци с правом се и данас жале на неразумевање које су показале судије у првостепеном поступку. Током недавно одржаног жалбеног поступка, тужиоци су покушали да укажу на то да је “ризик злостављања” српских заточеника у Сребреници произлазио из опште ситуације у Сребреници.
 
“Након тога свакоме је морала бити очигледна могућност да српски заробљеници буду изложени злостављању", нагласила је тужитељица Мишел Џарвис.
 
Она је покушала да укаже на то да је Претресно веће погрешило када је “ужасне околности” у Сребреници узело као олакшавајућу околност за Орића, дајући им превелику тежину.
 
“Тиме је међународно право кренуло опасним путем, на којем се злочини једне стране оправдавају њеним ‘исправним позицијама и борбом за праву ствар’”, закључила је Џарвисова.
 
Штавише, ако би се у обзир узело Мустафићево сведочење, могло би се слободно закључити да колико год да су “ужасне околности” у Сребреници погађале обично становништво, толико су те исте околности погодовале Насеру Орићу и његовој “екипи”, баш као и свим оним командантима који нису хтели или нису смели да му се супротстављају.
 
Можда се бас у том “завету ћутања” потчињених и подређених Орићу и крије тајна Орићеве одбране. Одбрана не само да и даље тврди да Орић није имао “ефективну контролу” над Војном полицијом, него негира да је та формација уопште и постојала у Сребреници, мада је и сам Орић потврдио њено постојање. Но, ту потврду бранилац Џон Џонс приписује Орићевој “збуњености”, а Орићеву повезаност са злочинима и злочинцима - у намери да је сасвим обесмисли - описује британском изреком: "Плесао сам са особом која је плесала са неким ко је плесао са принцом од Велса"!?

 
Јадно је што се на тај начин покушавају обесмислити и сведочанства српских заточеника који су преживели тортуру у згради сребреничке Војне полиције. Јер, нити је та зграда била плесна сала, нити је сребренички “Принц Таме” био толико млад да не може да схвати размере свог утицаја. Напротив: он је, ако се послужимо оним сто је рекао Мустафићу, и у “ухасним околностима” био потпуно свестан да је “у Тузли постао легенда и да је постигао што је хтео”. У Хагу, нажалост, још нису свесни тога.

”(Де)милитаризована “заштићена зона”
 
Када је Сребреница, после офанзиве Војске РС, крајем априла 1993. године проглашена за демилитаризовану зону и стављена под заштиту УН, Мустафић потврђује да је “четничких провокација било веома ретко”. Ипак, како описује, наочиглед холандског батаљона УНПРОФОР-а, око Сребренице су копане траншеје а у “заштићену зону” је, уз хуманитарну помоћ, допремано и оружје.

 
Мустафић белези и неколико заседа које су бошњачки војници из “заштићене зоне” поставили, убијајући припаднике ВРС. Износи и сазнање о нападу јединица Екрема Салиховића и Ибрахима Манџића (иначе блиских Орићу) на српско село Вишњицу, у којем су убили неколико цивила и спалили село.
 
“Када сам Манџицу рекао да таквим нападима свесно стварају алиби четницима за напад на Сребреницу, одговорио је 'нисмо ми самоиницијативно отишли у акцију. Ми смо добили наредбу из Сарајева’”, сведоци Мустафић, наводеци да је касније сазнао да је “наредбу за нападе око Сребренице потписао генерал Енвер Хаџихасановић”. “Јасно ми је било да се зло тражи да би се решио проблем Сребренице”, закључио је Мустафић.
 
Реч плус: Ибран Мустафић - Сребреница је случај који не памти историја

Нови Репортер: Да ли сте до сада подносили кривичне пријаве против одговорних, како за злочине против српских заробљеника и заточеника, тако и за злочине над Бочњацима - неистомишљеницима Насера Орића?
 
Мустафић: Кривичне пријаве против било кога нисам подносио. Након мог изласка из ропства, нисам могао ни слутити да никог планетарна катастрофа Сребренице неће интересовати. Кад сам се укључио у рад Скупштине РБиХ, покушавао сам на сваки начин да отворим питање Сребренице, али сам наишао на огроман презир и шиканирање. Након једне жучне расправе на једном затвореном састанку Кемал Адемовић, тада актуелни директор АИД-а зовнуо ме је и у кратком разговору у четири ока само рекао:
 
„Ибране отвараш најтеже питање на земаљској кугли које се зове Сребреница. Не чини то. Убиће те.“
 
Искрено, с обзиром на то да сам из ропства изашао исплашен као звијер, то ми је улило и додатну количину страха. Чекао сам да прође један извјесни период, размишљајући да ће ипак доћи до отварања многих питања, али од тога ништа. Почетком 2000. године упутио сам службени допис МУП-у Тузланског кантона, питајући их да ли намјеравају покренути истражни поступак, или да, у противном, покренем приватне кривичне пријаве. Тадашњи главни кантонални тужилац Изо Танкић ми је, након директног разговора, одговорио да ће они покренути истражне радње. Истрага је кренула. Преко шездесет лица приведено је на разговор. Наједном комплетна истрага је стала. Тадашњи кантонални тужилац Изо Танкић и министар МУП-а ТК Мирза Јусуфовић, сада су судије Суда БиХ. Необично, зар не?! Прије неколико мјесеци поново сам упутио писмо главном тужиоцу БиХ Маринку Јурчевићу, али никакав одговор до сада нисам добио. За приватне тужбе немам нити финансијских средстава, нити имам моћ да ваљано ја урадим истражни поступак, тако да се једино надам да ништа не може застарјети.

Да ли сте подносили кривичне пријаве против Насера Орића и њему блиских особа због атентата на вас и каква је судбина тих пријава?
 
Никакве кривичне пријаве нисам подносио, јер сам очекивао да ће институције које су енормно плаћене за свој посао за наше прилике, почети да раде свој посао. Мислим да је највећи проблем у томе што је сребреничка владајућа ратна фаланга само посљедња карика у ланцу одговорности. Наредбодавни центри моци били су очито изван саме Сребренице, тако да је и сам Насер очито сопствена колатерална штета, само што он морално и интелектуално није способан да то види.

Како тумачите првостепену пресуду Насеру Орићу према којој Орић није имао “ефективну одговорност” за нападе на српска села, а да је Орићева одговорност за злочине над српским заточеницима изведена и из одговорности Хамеда Салиховића као команданта Војне полиције?
 
Иако у суштини мислим да је Хашки трибунал позитивна институција, ипак је Трибунал суд на који је политика имала, и још има, пресудан утицај. Хамед Салиховић је од јесени 1992. до краја зиме 1993. године био члан Штаба и официр безбједности. Да је требало да одговара за ратне злочине, сигурно не би био у атентату убијен. Очито, убијен је као један од кључних потенцијалних свједока. Хамед Салиховић је у својој цијелој животној каријери био јако поштена особа.

С обзиром на то да сте у вашој књизи описали примере из којих се јасно види да одлука о демилитаризацији Сребренице није спроведена, зар из тога не произлази да је таква “демилитаризована зона” била легитимни војни циљ, сто је, с друге стране, био прикривени политички циљ Изетбеговићеве власти у Сарајеву да би добила нови политички адут да позову на међународну војну интервенцију против Војске РС?
 
Одлука о демилитаризацији је спроведена. Како - на то питање треба опсежно одговорити. Алија Изетбеговић је, прије свега над народом застићене и демилитаризоване зоне Сребреница историјски ратни злочинац. Са Сребреницом, Алијин пројекат који је добио из Београда, не би могао заживјети. Алија Изетбеговић је особа без које не би постојала Република Српска.

Колико је, према вашим сазнањима, у јулу 1995. године у Сребреници убијено/стрељано заробљених бошњачких мушкараца, а колико их је погинуло с оружјем у борбама против Војске РС – имајући у виду да и у Тужиластву у Хагу прихватају податак да је најмање хиљаду припадника 28. дивизије АРБиХ погинуло у борбама приликом повлачења из Сребренице?
 
- Прије свега, жртве геноцида у Сребреници су двојаке природе. Жртве које су покупљене у Поточарима и жртве које су кренуле у збјегу преко шуме. Све жртве из Поточара дословно су као цивилна лица одведене и ликвидиране у плански изведеним масовним стријељањима. Већина лица која су кренула у пробој према Тузли, такође су били цивилна лица, сем повлаштених. У пробоју према Тузли свашта се догађало. Оно што је евидентно јесте то да готово нико није страдао од чланова сребреничке мафије и њихових породица. Значи, повлаштени су прошли, јер су на супротној страни имали партнере. Сребреница је случај који не памти историја. Никад се у историји није догодио случај да једну огромну популацију неко поведе са слободне територије и концентрише на тако мали простор који контролише непријатељска војска. Они су, у ствари, само поведени да би били топовско месо. Геноцид је био планиран прије него што су извршене егзекуције, а од Изетбеговића је услиједила директива да АРБиХ ништа не предузима док се геноцид не заврши. Оно што са сигурношћу могу тврдити јесте да је број жртава преко 8.000. Највећа историјска срамота јесте то да је након свега Меморијални центар у Поточарима отворио предсједник најмоћније силе на свијету, ратни злочинац над народом Подриња Бил Клинтон. Наравно, ја сам се том чину жестоко успротивио и повео жестоку кампању, али остао сам усамљен.

Имајући у виду да су власти у РС последњих година у висе наврата понудиле извињење породицама жртава и изразиле жаљење због масовних злочина над Бошњацима у Сребреници у јулу 1995. године, те да су почеле да хапсе одговорне за те злочине, као и да помажу обнову тог подручја - да ли сматрате да је јос увек легитимно тражити издвајање Сребренице из састава РС мимо Устава БиХ. Тим пре сто такав захтев, практично, више не помиње нико ни међу релевантним бошњачким политичарима у Сарајеву?
 
- У Сарајеву су на власти политичке олигархије са СДА и Странком за БиХ (која подвала!) на целу, које су директно одговорне за геноцид у Сребреници. Преживјеле жртве геноцида њима су терет који би они докрајчили. Послије геноцида 1995, власти у Сарајеву извршиле су нови геноцид над жртвама у сарадњи са ситним малим политичким патуљцима из Сребренице. Послијератна послушничка, издајничка и политичка фукара из Сребренице има задатак да пројекат планираног хаоса доведе до краја. Ниједном народу у БиХ не смију се извинити представници било које власти и било које политичке партије, јер је то нова увреда за жртве. Овђе страдалници треба да наступе јединствено и да руше народне крвопије на власти. Устав БиХ и сам статус Сребренице правно је питање које мора бити ријешено. Кад помињете обнову порушене стамбене инфраструктуре, о томе је апсурдно говорити. Највећу добит на обнови стамбене инфраструктуре остварили су они који су требали бити процесуирани пред судовима за њихову девастацију.
 
БиХ је “држава“ са највише апсурда на земаљској кугли. То је једина “држава“ у којој је станарско право претворено у власничко право, а неприкосновена приватна имовина третира се као колатерална штета. Такав државни систем мора бити срушен, милом или силом. Боље милом, јер сила односи нове животе, али сваки систем заснован на неправди не може бити одржив.

Зашто до сада, осим вас, нико други од бивших и садашњих бошњачких политичара није показао ни најмањи гест жаљења или кајања због злочина над Србима а које су починиле Оружане снаге АРБиХ у Сребреници?
 
- Ја не жалим за свим жртвама у БиХ, јер има жртава које су прије тога биле крвници. Ја жалим над невиним жртвама у БиХ из сваког народа, јер смо ми прије свега рођени као људи, а с временом то остајемо или постајемо звијери. Нема рата без ратних злочина и ратних злочинаца. Али, истина, има намјерних злочина и ненамјерних злочина према невиним који су се нашли у неваљалом тренутку на неваљалом мјесту. Злочини су ствар појединаца или мање удружене злочиначке скупине, а геноцид је мегазлочин који може планирати и починити само организовани државни, политички и војни апарат.
 
Видети оригинални текст: https://www.novireporter.com/look/reporter/nr_article.tpl?IdLanguage=11&IdPublication=2&NrIssue=266&NrSection=7&NrArticle=3306