Харадинајева машина смрти

Злочинац се вратио на место злочина, јер је међународна правда зажмурила пред најкрволочнијим командантом терористичке ОВК Рамушом Харадинајем.

"Новости" су дошле у посед својеручно потписаног потресног сведочења Кујтима Берисе, Рома из села Рзнића код Дечана, првог комшије Рамуша Харадинаја из Глођана, у цијем селу је радио као комбајнер за потребе припадника ОВК. Човека, који је и сам био жртва Харадинајевих терориста и који је свакодневно гледао зверства припадника ОВК који су били под непосредном командом Харадинаја и за 5.000 немацких марака месецно убијали све на које је он показао прстом.

Кујтим Бериша је своја сазнања о Харадинајевим злочинима и спремност да их изнесе пред вецем хаског Трибунала, платио главом. Убили су га у Црној Гори Харадинајеви јуришници у исценираној саобраћајној несрећи. Мислили су да су тиме избрисали истину о својим злочинима. Али, преварили су се.

ПРВЕ ЖРТВЕ

БЕРИША је своју исповест дао истражитељима, маја 2004. године, у избеглиштву у Берану. Испричао је како је Рамуш Харадинај током 1997. године на подручју опстине Дечани са братом Даутом, из Албаније допремио велике колицине наоружања, а затим у свом селу Глођану, а нешто касније и по околним селима Метохије, вршио насилну мобилизацију Албанаца у редове ОВК.

- Марта 1998. године радио сам у кафани код Мусе Хаскаја у Рзнићу. Једног дана службеним возилом дошли су припадници српске полиције из Дечана Момо Стијовић, Н. Отовић и јос двојица које нисам познавао. Ту су се срели са Фаиком Н. из села Горња Луке. Затражили су да им посуди његов "мерцедес", како би отишли до Глођана. Фаик није имао ништа  против. Они су кренули ка Глођану, а ми смо трактором пошли у шуму да насечемо дрва. Успут, срели смо наоружане Албанце из Глођана како се повлаче ка Ратишу. Један ми је рекао да су мало пре пуцали у Србе, а да је Даут Харадинај убио два полицајца - један је био Н. Отовић, а другога није познавао. Још је додао да је трећег полицајца ранио.

Тај догађај, како је испричао Бериша, натерао га је да побегне из села. Међутим, на пола пута према Ђаковици срела га је српска полиција, вратила га кући и обећала да ће успоставити ред. Тако је било неко време, а онда се под притиском међународне заједнице повукла из села Рзнић.

- Уместо њих, у наше село дошли су Рамушови људи. Блокирали су пут и никуд нисмо могли да се крећемо. Нас Роме присилно су окупили, терали нас да пунимо џакове са песком за њихове грудобране на путу Дечане - Призрен и да око Глођана копамо ровове за ОВК. У том периоду, по наређењу Рамуша Харадинаја, његов брат Даут и Идриз Баљај имали су задатак да допремају оружје и мунцију из Албаније. Кад год су прелазили магистрални пут Дечане - Призрен, мене и двојицу Рома Бесима Хаскаја и Муарема Н. терали су као претходницу, да не би упали у заседе српске полиције. Касније смо били претходница и за Харадинајеве јединице од по 500 људи. Нигде не би кренули, а да ми претходно не испитамо терен.

ВРЕМЕ ЖЕТВЕ

А онда је дошло лето и време жетве. Пошто је Бериша по занимању био комбајнер, из штаба ОВК за Метохију задужили су га машином и наредили му да жање. Међутим, та одлука је ражестила Идриза Баљаја, званог Тогер, десну руку Рамуша Харадинаја, јер је Беришу планирао као претходницу за све своје акције. У међувремену, напредовао је у хијерархији ОВК. Постао је командант војне полиције ОВК и у Рзнићу формирао свој штаб.

- Почетком јула, током ноћи, у моју кућу упао је Идриз Баљај са четворицом прпадника војне полиције ОВК, обученим у црне унифоме. Тогер ми је лисицама везао руке. Из кревета су дигли моју супругу Санију и под батинама нас одвели у штаб ОВК у Рзнићу. Мене су одмах бацили у бунар дубок више од три метра, а Санију одвели у штаб. Нешто касније из те мемљиве рупе извукли су ме Гани Зенија и Таф Цефај, који су обезбеђивали Тогера. Кад су ме довели у штаб, он је поцео одмах да ме туце. Од батина сам се онесвестио. Када сам се повратио, био сам везан на неком металном кревету. То је била њихова импровизована справа за мучење. Више пута су кроз мене пуштали струју, да би ме напокон одвезали и избацили у ходник.
Касније сам сазнао да ме је сигурне смрти спасао Сами Хаскај са још неколико комшија. У том тренутку припадници ОВК приводили су четворицу заробљених мушкараца и да не бих видео ко су, затворили су ме у челичну касу. Тамо сам остао више од 20 минута. Када су ме извели, од четворице заробљених препознао сам полицајца Зенуна Гашија, затим Мисина Н. Из Непоља и његовог сина Саљију, као и још једног Албанца, за кога су ми рекли да је из Кошурића. Ту испред штаба ОВК њима су наредили да се окрену ка једној јабуци. Тогер је исукао нож из појаса и једним потезом Зенуну Гашију расекао бутни мишић до костију. Један од његових људи донео је со и убацио у рану, а други је насилно преко панталона некаквим зарђалим силом ушивао засољену рану... Зенун је од болова запомагао и молио за помоћ, али узалуд.
 
БРДО ЛЕШЕВА

- Четири дана касније, на путу ка Доњем Ратишу, Тогер је ликвидирао и снабдевача ОВК цигаретама, извесног Албанца католика, који се звао Тус Н. Иако је овај цесто стизао до самог Рамуша Харадинаја, Тогер је Тусу отео жену, силовао ју је са својим следбеницима, а онда обоје стрељао. У то сам се уверио, када смо жели у близини Радоњичког језера. Поред самог канала приметили смо много људских тела. Присли смо Хаџи Зенај и ја.
 
Тамо је било најмање стотину убијених и измасакрираних људи. Препознали смо Зенун Гашија, Мисина Н. и његовог сина Саљија, затим Туса Н. и његову супругу. И две старе Српкиње су биле измасакриране. Зенај је препознао и двојицу српских полицајаца, које су Харадинај и Тогер лично убили у Рзнићу после страховитог мучења. Друге нисмо успели да препознамо јер су били унакажени, или у фази распадања. Чуо сам да је много више убијених бачено у само језеро и да се никада неће сазнати ко су они и ко их је ликвидирао.
 
Бериша је сведочио и о једном састанку главног штаба ОВК за Метохију, који је одржан у дворишту џамије у селу Рзнићу:
 
- Док смо копали један од ровова око џамије, на састанку штаба, којем је присуствовао и један официр ОВК из Дренице, постављено је питање ко је и зашто убио српског полицајца из Дечана Слоба Прашчевића, иначе командира одељења у Рзнићу, због чега је ОВК имала великих проблема са српским снагама безбедности. Иако је то била нека врста истраге, устао је Тогер и испред свих рекао да су Прпчевића ликвидирали Даут Харадинај и он. Испричао је како су му поставили заседу испред православне цркве у Ратишу и изрешетали возило којим је управљао.
 
Тада су тешко ранили Кимету Н. из Ратиша са малим дететом у наручју. Баљај, звани Тогер, је још рекао да је све акције против Срба и издајника (Албанаца) наредио и одобрио Рамуш Харадинај. То је зауставило сваки разговор о ликвидацији Прашчевића.

ЛИКВИДАЦИЈА СРПКИЊА
 
НЕДЕЉУ дана касније, Беришу је поново ангажовао ОВК да жање пшеницу у долини Дрима.
 
- Пошто смо пожњели све албанске њиве, Хаџи Зенај ми је наредио да пожањем и парцелу две Српкиње, мајке и ћерке из Горњег Ратиша. Сутрадан смо наставили жетву у близини њихове куће. Нешто око 11 часова стигао је Тогер у пратњи својих полицајаца. Из куће су извели две немоћне и старе жене. Све време су их тукли. Убацили су их у џип и одвезли у правцу Радоњичког језера. После двадесетак минута чули смо неколико кратких рафала. Хаџи Зенај ми је рекао да је Тогер убио и те две Српкиње.

МОРАО ДА ПОЈЕДЕ НОС СВОГ СИНА
 
- Тогер је присао Мисиновом сину Саљији и ножем му одсекао нос. Одсечени нос дао је оцу и натерао га да га поједе. Све време ми је претио масакром. Сами Хаскај га је молио да ме ослободи, а он покушавао да ме одведе на стрељање са осталима. Напокон, некако се смиловао и ослободио и мене и моју супругу. Чим смо стигли кући, супруга ми је испричала како су је силовали и понижавали. Касније су у моју кућу дошли Сами Хаскај и Шемсудин Чеку и саопштили ми да ме Тогер, ако ћутим, убудуће неће дирати.
 
Видети опширније: https://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=3&status=jedna&vest=120182&datum=2008-04-23