Интервју Владике Григорија

ИЗ ШТАМПЕ ЈЕ ИЗАШАО ОСМИ "ВАСКРШЊИ БРОЈ" ЧАСОПИСА ЗА ДУХОВНУ И КУЛТУРНУ ПРОСВЈЕТУ " СОКО " ИЗ ДОБРУНА . ИЗ ОВОГ БРОЈА ПРЕНОСИМО ИНТЕРВЈУ СА ЊЕГОВИМ ВИСОКОПРАВОСВЕШТЕНСТВОМ ВЛАДИКОМ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИМ И ПРИМОРСКИМ  ГРИГОРИЈЕМ.
Високопреосвећени Епископ Захумско-Херцегховачки и Приморски Григорије

ОБАВЕЗА ЦРКВЕ ЈЕ ДА БУДЕ ПРИСУТНА И У ЈАВНОМ ЖИВОТУ

Соко- Оставили сте свој родни завичај, и стицајем околности, вратили се оном прадједовском. Није ли то наша Српска судбина сталног помјерења и сеоба?

Владика Григорије- Евидентно је из наше историје да јесам, али ја бих рекао да је то један општечовјечански феномен. Ако погледате све земаљске народе, увјерен сам да ћете утврдити да у најмању руку половина људи не живи у мјесту рођења. Данас је, у Америци рецимо, пресељавање са сјевера на југ те велике земље, или са Источне на Западну Обалу због посла најнормалнија ствар. Наравно, сама перцепција простора, раздаљине је нешто што је различито ако поредимо велике земље са оним мањим, попут наше. У нашем, српском контексту, контексту српских земаља и крајина та помјерања и нису тако далека, што би се рекло, све то може да се досегне једним даном путовања аутомобилом.

Соко- Ваше средњошколско образовање није наслућивало духовну оприједјељеност?

ВладикаГригорије- Морам да кажем да сам призив на свештеничко служење осјећао од раног дјетињства. Сплет околности учинио је да након завршене основне школе упишем државну, а не црквену средњу школу. Међутим, слава Богу, убрзо сам добио могућност да се препишем у Београдску Богословију, што сам и учинио, да би ту Богословију, а касније и Богословки Факултет завршио, и ево, ријечима Апостола Павла, данас „благодаћу Божијом јесам што јесам“( 1. Кор.15.10).

Соко- У најтежим данима распада бивше Југославије служите војни рок у Загребу, а онда сте се 1992.замонашили у манастиру Острогу.

Владика Григорије- Да, и тиме сам, након Светог Крштења које сам примио као дијете, још једном потврдио регрутацију у војску Господњу, у којој се служење не ограничава временом, а Главнокомандујући је неизрециво благ и поштује слободу сваког војника, што се за овоземаљске старјешине, бар из мог искуства служења војног рока, баш и не би могло рећи.

Соко- Један сте од најмлађих Епископа СПЦ, а у медијској јавности Вас многи доживљавају другачијим од осталих.

Владика Григорије- Сад, питање је шта то значи „другачији од осталих“. Не мислим за себе да сам битно другачији, док са друге стране вјерујем да је сваки човјек на овој земљи уникат, оригинал,

јер Бог ствара увијек различито, јер је Он најизврснији умјетник. У том смислу смо сви различити, и то је најнормалнија ствар на свијету. Како би досадан био овај свијет и живот у њему у случају да смо сви исти?

Соко- У Херцеговини, као Владика, изузетно сте поштовани и веома популарни, посебно код младих људи.

Владика Григорије- Хвала вам ако мислите да је тако. Ја лично немам увид у своју наводну популарност, јер ми није циљ бити популаран. То да сам јавна личност је јасно само по себи, и као Епископ Цркве не сматрам да имам право на превелику приватност, јер је Епископска служба у основи служење заједници. Бити одвојен од заједнице је превелики „луксуз“ за Епископа, док је свакако крст бити у центру пажње, са политичарима, познатим људима и слично. Али, све треба ставити у службу заједнице, тј. Цркве и то је визија коју имам на уму у свим својим јавним наступима.

Соко- Ваши велики пријатељи су спортисти, са којима често без устезања играте фудбал и друге спортове.

Владика Григорије- Неколицина мојих пријатења заиста јесу врхунски спортисти, али прије свега они су дивни људи и хришћани, чије пријатељство сматрам великим благословом и привилегијом. Тачно је и да с њима, али и са другим својим пријатељима рекреативно упражњавам спорт, а што се тиче устезања свакако да не осјећам потребу за устезањем, просто зато што спорт није никаква лоша ствар, напротив.

Соко- Како на те Ваше споредне активности гледају у врху СПЦ, и има ли у том погледу икаквих посебних правила.

Владика Григорије- Већ сам поменуо да спорт није лоша ствар, и сваком иоле нормалном то не треба да смета. Поготово пак ако имамо у виду хришћнаско поимање тијела, а оно га доживљава као свето, не као Платонову „гробницу душе“, већ као „удове Христове“(1.Кор. 6.15.), јер је Христос сам примио тијело, и васкрсао у тијелу, и нама обећао васкрсење, а васкрсење подразумијева тијело. Тако је старање о тијелу обавеза хришћана. Наравно , то старање о тијелу не треба претварати у похоте. Мислим да је овдје потребно рећи још једно, а то је да бити хришћанин и још конкретније бити свештеник не значи хендикеп у друштвеном смислу. Бољшевички је став да свештеник не смије ништа друго него да чита молитве, и евентуално почисти црквену порту. Са друге стране, уски моралистички став, који нам долази са Запада ствара слику свештеника који мало подсјећа на ванземаљца, некога ко има став да не кажем благе ретардираности у погледу свих ствари овога свијета. То је онај стил толико пута поновљен, типа залагаља за мир у свијету или слично, што је само по себи јасно да Црква чини, али ето, треба нешто рећи, па хајде то. Запад је, искрено говорећи овај проблем унеколико и превазишао, ако се превазилажењем може назвати друга крајност, а то је поистовјећивање са свијетом, секуларизам. Ми Православни свештеници би требали да будемо укључени и озбиљно заинтересовани за овај свијет у коме живимо, јер нам је то послање, не да га игноришемо, већ да му објавимо Ријеч Божију. Ни у ком случају не пристајемо да нас неко ставља на маргину догађања, још правдајући то вјерским разлозима како ми тобож не смијемо да се мијешамо у ово и оно, јер смо епископи и свештеници. Да, али смо и грађани, и бирачи, и купци, и порески обвезници и корисници здравствених фондова, и возачи... уопште - људи. И раст цијена, и крађа аутомобила и криминал уопште и нас погађа једнако као и све остале. Самим тим, нико не може да ограничи наше дјеловање и да нас обузда овом врстом аргумената. То је попут оне флоскуле коју су комунисти толико вољели, а она гласи „Црква не смије да се мијеша у политику“. На страну то што су они под Црквом подразумијевали само свештенике, док су Црква сви вјерни, па и Предсједник и Премијер ако су хришћани, министри, и спортиста на терену...Дакле, и бављављење спортом, на крају, једнако као и све друге друштвене и економске активности не могу да се некоме ставе на душу просто зато што је тај и тај Владика или свештеник, јер како рекосмо, то није хендикеп. Имати мјеру у свему томе је једнако потребно. Било би неозбиљно уколико би неки свештеник постао члан Фудбалске Репрезентације или предсједнички кандидат, рецимо, али првенствено због тога што та занимања траже апсолутну посвећеност, а свештеничка служба је, по ријечима св.Јована Златоустог већа од царске и анђелске, и тиме би такав уствари ради мањега оставио веће. У томе је суштина.

Соко- Ваша младост, духовно и оппште образовање побуђује интерес православних вјерника , али и шире јавности.

Владика Григорије- Узмимо да је тако, али онда се треба запитати зашто је то тако, и да ли би то интересовање било побуђено да сам ја наставник, или водоинсталатер (уз дужно поштовање ових часних занимања), умјесто што сам Владика. Јасно да не би, али то нам онда казује да народ заиста жели да чује глас својих пастира, као и да неки други, који нас можда и не воле, ипак тим својим обраћањем пажње признају снагу Цркве. То је добар знак и велики подстицај за нас.

Соко- Поред познавања спорта, велики сте познавалац наших и свјетских музичара, филмских режисера...

Владика Григорије- Ни у ком случају себе не бих назвао великим познаваоцем, али музику, филм, књижевност, и уопште умјетност волим због тога што је умјетност велика исповијест човјечанства, у којој човјек трага за Истином. То су они танани трептаји људске душе који нам показују сву дивоту, или опет, застрањења и расчовјечење човјека. Умјетници су осјетљиви људи, и најчешће се баве оним што већина ни не види. Није чудо што су стари Грци пјеснике називали сродницина Божијим. Тако исто и музика, коју узгред речено, нејчешће слушам у аутомобилу, док путујем, али и филм, имају велики утицај на савременог човјека. Просто је невјероватно колико једна „звијезда“ попут Мадоне, или глумац попут Бред Пита имају утицај на изглед и животни став савременог човјека. Ми треба зато да обратимо пажњу, и да покушамо да дамо допринос рађању хришћанских умјетника, који ће кроз форму умјетности савременом човјеку отворити пут ка Христовој Истини. Сјетите се само колико је пажње и контраверзи изазвао Мел Гибсонов филм о страдању Христовом. То је дакле моћно оружје пред којим не треба затварати очи. Убијеђен сам, то не би радили наши највећи узори у проповиједању, попут Св. Ап. Павла рецимо, већ да би итекако покушали да и то ставе у службу спасења.

Соко- Интересантан је Ваш став о оптуженима за ратне злочине који се разликује од многих.

Владика Григорије- Да , али се и поклапа са ставом многих. Породице већине оптужених имају исти став који сам ја изнио у јавности, као и готово сви наши политичари . Довољно је погледати њихове изјаве и апеле. Не мислим да је мој став битно различит од већине поменутих, а ни унутрашње осјећање по том болном питању. Ми се уз то молимо увијек за све растужене и намучене, па ма ко да су.

Соко- Противник сте теорије да се Црква треба уклонити из јавног живота.

Владика Григорије- Прије свега, не знам ко би од људи у Цркви уопште могао бити заговорник теорије о уклањању из јавног живота. То прво није Јеванђелски став, јер нам је Господ рекао „ви сте свјетлост свијету“, и „ не може се град сакрити ако на гори стоји“ (Мт.5.14.) О овоме сам већ нешто рекао у претходним одговорима, али да додам само да гетоизација уопште није својствена хришћанима, већ управо активан и одговоран однос према себи и ближњима, тј. околини. У том смислу је обавеза Цркве да буде присутна у јавном животу, и то нема алтернативу.

Соко- За Вас кажу да сте храбрим, оштрим и искреним јавним наступима превладали националну и моралну ускогрудост, због чега сте поштовани у широј јавности .

Владика Григорије- Христос је Господ и спаситељ свих људи и читавога свијета. Ако тако вјерујемо, а вјерујемо јер је то Истина, онда не можемо да се затворимо у било какав клише, па ни у национални нити моралистички. У Цркви како Апостол свједочи, нема Грка ни Јудејца...већ су сви један човјек у Христу“(Гал.3.28.). Ово не искључује патриотизам, као што негираље морализма као основног мјерила уопште не негира морал. У оба случаја љубав је право и једино мјерило. Само у љубави Христовој сваки човјек, без обзира на боју, пол или националну припадност може да нам постане брат/сестра и само тако разбојник, и поред очигледне моралне несавршености може постати свети разбојник и ући у рај са Христом, као што је то био случај на Голготи. То је моћна јеванђелска истина, и ми је морамо свједочити без устезања.

Соко- Ваши говори, посебно они широм свијета, очигледно имају поштену намјеру да нас помире са свијетом.

Владика Григорије- Наглувима је изузетно тешко било шта саопштити, али мишљења сам да треба говорити у нади да ће ипак , барем нешто од говореног чути и разумјети. Уколико ћутимо шансе су равне нули.

Соко- Ваш Став о Косову и Метохији.

Владика Григорије- Ми се у свакодневним богослужењима молимо за Косово и Метохију, и све док буде тако оно није изгубљено.

Соко- Пред нама су васкршњи празници – Ваша кратка порука читаоцима часописа „Соко“ и свим православнбим вјерницима.

Владика Григорије- Васкрсење Христово пред нас поставља конкретну истину о конкретном Богу, личном Богу који је за нас урадио нешто конкретно. Након суровог мучења и смрти устао је из гроба, и био виђен жив од стране својих ученика и многих других. Моја порука би била да је Васкрс прилика за обнову ове конкретне вјере, и у исто вријеме то је позив на учешће у овом новом, бесмртном животу који је откривен васкрсењем тако непосредно, јер „Исус уставши из мртвих више не умире“ (Рим 6.9.). Да Бог да да и ми уставши из гроба са Христом будемо довијека! То је коначно рјешење свих проблема , и то је наша нада.