Демократи Ђинђићеве «кухиње» или како су нас демократе одвајали од Србије не демократским методама

Министраство за дијаспору све више потеже питање отварања Српских школа у иностранству, што је за сваку похвалу. Но, сви знамо да је нешто лако уништити а то исто или слично у другом оглику, васкрснути, тешко или немогуће.

Кренимо мало са јучерашњом историјом. По средствима јавног информисања Србије стално се пише или говори о великом демикрати Ђинђићу и његовој влади и о томе како га је смрт спречила да нас још више усрећи својом демократијом и демокартима. Не залазимо у све аспекте усрећивања народа Ђинђићевим демократама, само ћемо се осврнути на дејство једног од “великих” демократа из те владе неког Гаше Кнежевића, министра просвете и спорта на Дијаспору. У то време од Брозовог и Милошевићевог режима по иностранству су остале школе на Српском језику које су сакупљале децу наших људи расејаних по свету. Негде су биле редовне до 4 разреда, негде недељјне, окупљале у много деце и родитељи су билки задовољни јер су могли деци да приуште почетак образовања  на матерљем језику. Једна од таквих школа била је основна школа у Москви. Родитељи су плаћали простор за школу и учитеље, извештаји  школе су подношени Министарству а и Министарство је имало обавезу контроле рада школе. И све би било у реду да вајном министру није пала на ум генијална идеја да затвори све Српске школе у иностранству (он је усрећио, чини ми се, Правни факултет у Београду својом оставком због Шешеља, чак је имао идеју да преименује Српски језик у бог зна шта, пратиле су га разне афере између осталог и око неких секти). И затворио школе. Нико из тадашње владе, а посебно демократа Ђинђић, није реч прозборио око таквог насиља над Србијом, Српском децом. Нису помогла писма родитеља, молбе, претње, жалбе, ћутала влада, ћутала  Црква, ћутала средства јавног информисања. Имали смо утисак да се сви плаше да потежу такву тему и ако је на речима била демократска влада.
Зашто ово пишем сада када је прошло толико времена, када таквих школа нема више а и коме су оне сада потребне?  Пишем да се Министраство за дијаспору окрене на прави начин дијаспори а не само себи. Оснивају се канцеларије за дијаспору по Србији? Нешто ми није јасно, где  је дијаспора, у Јагодини или у Москви? Посебно се треба осврнути на то колико је та демократија мислила и радила да Косово остане у Србији (а имали су шансе) 

Треба оценити на прави и објективан начин владавину Ђинђића и његових демократа, не падати у хистерију кад неко каже нешто лоше о тој владавини и људима који су тада били у власти! Оценити колико је било демократије, колико је било хоштаплераја, да ли је било мафијаша у влади од Сурчинског, Земунског или неког другог клана коначно, колико је било личног или породичног богаћења, престати позивти се на Ђинђића и његову владу као на икону. Далеко су сви они и од демиократије и од иконе.

(Ранђеловић Синиша)