Ђетићи замајавали, Слоба хтео да хапси Карлу

Бивша главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте, описујући проблеме на које је наилазила у потрази за хашким бегунцима и суочавања с „празним обећањима” званичника од Загреба до Скопља, пише и о томе како су је „замајавали” црногорски званичници. У књизи „Лов”, која је недавно у Италији изашла из штампе, Дел Понте наводи да је фебруара 2000, на захтев хашког тужилаштва, у седиште Трибунала дошао тадашњи премијер Црне Горе Филип Вујановић, јер истражитељи тог суда, после НАТО бомбардовања Србије, из безбедносних разлога нису могли да посете Црну Гору.
Будући да после бомбардовања Слободан Милошевић и југословенска војска нису желели више да сарађују са Хашким трибуналом, бивша главна тужитељка пренела је Вујановићу да је канцеларији Тужилаштва потребна помоћ Црне Горе.

Вујановић се насмејао, објашњавајући да су односи Црне Горе и Београда толико лоши да им сарадња с Трибуналом „не може штетити више од тога”, наводи Дел Понте и додаје да је он ипак, из предострожности, затражио да сарадња остане тајна.

„Црна Гора је, казао је, спремна да сарађује у операцијама, размењује информације и организује саслушања жртава и сведока”, наводи Дел Понте, додајући да јој је Вујановић тада пренео и да је Црна Гора спремна и да ухапси хашке бегунце, под условом да се они налазе на црногорској територији и да се не ради о високим функционерима система команде Југославије.

Вујановић је указао да нико не може тражити од Црне Горе да ухапси високе функционере, попут генерала Драгољуба Ојданића, или министра унутрашњих послова Влајка Стојиљковића, „јер би хапшење тих особа дало Милошевићу изговор за војну интервенцију и рушење црногорске владе”.

Пренео је и страховања Подгорице да би Милошевић, „мајстор за изазивање и искоришћавање криза”, могао да изазове нереде међу радницима или грађанске сукобе како би задржао политичку моћ Београда и елиминисао потенцијалне супарнике.


Видео надзор за родбину оптужених у Црној Гори

„Што се тиче Караџића и Младића, међутим, ствари су другачије. Црногорске власти су, казао је, више него спремне да их ухапсе, али нам је и указао да (Радован) Караџић не долази у Црну Гору већ годинама. Исто је и са (Ратком) Младићем, који нема родбину у тој републици”, пише бивша тужитељка.

Вујановића је, како наводи, уверила да Трибунал не жели да створи проблеме црногорској влади захтевима за хапшење високих функционера из Србије, већ да жели да Подгорица „сарађује у напорима Хага да ухвати Караџића, имајући у виду и да мајка тог бегунца живи у Црној Гори и да би он могао да покуша да је посети”.

Вујановић је тада рекао да су црногорске власти спремне да држе под полицијским надзором, па чак и видео надзором, родбину оптужених, а хашко тужиластво позвао је да достави властима његове земље списак жртава и потенцијалних сведока како би влада могла да ступи са њима у контакт.

Описујући проблеме са којима се суочавала у потрази за хашким бегунцима, Дел Понте је навела и да је 2000. добила „инструкције Секретаријата Уједињених нација у Њујорку и савете Вашингтона” да не прихвати позив да посети Црну Гору, јер су према информацијама обавештајних служби „Милошевић и његови генерали намеравали да је ухапсе као ратног злочинца”.

Упркос упозорењима, бивша тужитељка је, како наводи, после једне посете Дубровнику, ипак дошла и у Црну Гору, али највећа „претња” са којом се сусрела током те посете било је „замајавање” Црногораца.

Дел Понтеова је описала и сусрет из октобра 2003. с тадашњим председником Државне заједнице Србије и Црне Горе Светозаром Маровићем, током чије посете су главни циљеви били хапшење Младића и процес против Београда пред Међународним судом правде. „У тренутку моје посете, Црна Гора и Србија су на ратној нози. Маровић, дакле, није уопште забринут због правних проблема Србије. Упркос томе, имам утисак да је претерано љубазан са мном када каже да разуме моје незадовољство због неких видова несарадње Београда са Трибуналом”, пише Карла дел Понте.

Предлаже да Тужилаштво пошаље посматраче у његову канцеларију како би проверило напоре које влада државне заједнице чини како би превазишла унутрашње препреке за сарадњу.

Пошто му је признала да је уочила известан напредак у сарадњи са Трибуналом, Дел Понтеова је затим покренула питање хашких бегунаца који се на слободи крећу по територији Србије и Црне Горе.

Маровић је рекао да су власти усмериле сва своја средства на проналажење Младића и да он и даље ужива заштиту „опасних људи, спремних да се боре до краја”.

„´А Младићев досије?´, питала сам. ´Досије није у бекству´.

Маровић је тада од некога телефоном затражио да донесе досије, али, он, наравно никада није стигао”, пише бивша тужитељка у књизи „Лов”.