САД – Србија: Признајте реалност ОВК суверенитета!!!

Тако је садашњи “премијер Косова” Хашим Тачи предложио Рамушу Харадинају, оптуженом пред Хашким Трибуналом, да постане следећи “премијер”, док сам Хашим Тачи намерава да седне у “председничку” фотељу. Мандат садашње “косовске владе” завршава се 2014. године, али ипак, патрони Косова сматрају да је неопходно раније, 2013. године, спровести изборе. И после њих, Хашим Тачи и његова владајућа Демократска партија Косова, треба да добију пуну подршку сада опозиционе партије Рамуша Харадинаја – Алијансе за будућност Косова. Тачи и Харадинај су се 14. септембра 2012. године договорили о заједничком формирању будуће владе. Осим тога, Харадинај треба да узме под своју контролу Канцеларију за европске интеграције Косова.
Међународни Трибунал за бившу Југославију је прву оптужницу против Харадинаја подигао у марту 2005. године. Тада му је суђено по 37 тачака оптужнице (за убиства, мучења, кршења закона и обичаја рата, итд., током конфликта на Косову и Метохији). По различитим оценама, по његовом наређењу било је убијено више од 300 људи, Срба и Албанаца нелојалних према ОВК, као и за отмицу преко 400 људи. Београд је против њега поднео пријаву за 108 кривичних дела, по тачкама “тероризма”, “злочиначког организовања са циљем подривачке делатности”, “убиства грађанских лица”. Но, главни “резултат” делатности Харадинаја је очигледан: ако је пре почетка диверзија и терористичких операција ОВК бојовника у Метохији живело више од 100 хиљада Срба, то их после завршетка конфликта (када је НАТО 78 - дневним бомбардовањем спасао ОВК од потпуног уништења) овде практично више нема. Харадинај је после потпуног етничког чишћења постао суверени “газда” Метохије. И одмах је приступио организовању диверзантско-терористичке обуке бојовника Албанске националне армије (Македонија) и Албанских одреда – чији је циљ већ био југ централне Србије.2 То значи да је већ тада “сфера интереса” прелазила далеко ван граница Косова и Метохије.
Ако овоме додамо да је и Дренички клан Хашима Тачија (клан Османи) у то време био један од најопаснијих криминалистичких организација у Европи, са упориштем у Загребу, чији су пипци обухватали Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Македонију, Немачку, Швајцарску, Албанију и Турску.3
Из књиге војног обавештајца Ђ. Ђорђевића “Косметска Голгота – обмана САД и НАТО”: “Рамуш Харадинај се налази у пећини око Ђаковице са око 300-400 терориста. Он финансира нову Сребреницу. Са њим се налазе и амерички инструктори. Рамуш Харадинај и Агим Чеку ће, поред Тачија, постати господари у сенци, који ће оскрнавити духовне вредности Срба на најстрашније начине – спаљивањем светиња, продајом у ропство српске омладине, многи ће бити гурнути у пропаст наркозависности, политичари који ће се одрицати Космета, југа Србије, Рашке области, Војводине, биће поткупљивани крвавим нарко-доларима, по православљу ће се ударити бруталним зверским средствима”. Клинтон, Блер и Олбрајт су свесно изабрали управо такве савезнике – примећује даље Ђорђевић и додаје - “Наши оперативци су му неколико пута били за петама, али су га увек спасавали Американци, пребацујући га у Албанију”.4
Харадинај у једном интервјуу то потврђује: “Ми смо у септембру 1998. године скоро доживели пораз у рату са србским безбедносним снагама, но Ричард Холбрук је успео да испослује прекид ватре и долазак Верификационе мисије, што нам је помогло да се припремимо за пролећну офанзиву”.5 Током НАТО бомбардовања Харадинај је био један од кључних људи Алијансе на Косову и Метохији и он је поред неколико вођа ОВК имао сателитски телефон којим је директно комуницирао са НАТО у циљу боље координације напада.6 У својим мемоарима Харадинај признаје: “Ми смо непрекидно нападали српске снаге. На сваком месту, даноноћно. Нисмо се скривали. Свакодневно смо убијали српске полицајце…”.7
Међутим, у априлу 2008. године, Међународни Трибунал за бившу Југославију у Хагу је оправдао Харадинаја по свих 37 тачака оптужнице. При том, одбране као такве није ни било. У суштини је Тужилаштво испуњавало функцију одбране “подлокавајући” процес и негирајући српске жртве (било је речи само о селу Јабланица у околини Дечана), углавном су се истраживале жртве других народа – косовских Цигана, косовских Египћана и “непослушних” Албанаца. Што наравно, ни у којој мери не умањује кривицу Харадинаја. Већину србских жртава Трибунал је просто игнорисао. Харадинај је читаво време процеса провео на слободи, осим кратког боравка када је износио приговор. Што је још горе, судска палата је начинила апсолутан преседан – дозволила му је да се бави политиком(!) И за то време “стицајем случајних околности” физички је ликвидирано око 30 сведока и чланова њихових породица који су могли посведочити о ратним злочинима бившег главара ОВК. Остали су радије држали језик за зубима или су “упадали у потпуну пост-трауматску амнезију“ (случај крунског сведока Шевћета Кабашија који је изненада изгубио памћење. Он је радије платио 100 хиљада еура Трибуналу само да не сведочи против командира “Осмеха” – како је гласио надимак Харадинаја). Против брата Рамуша Харадинаја, Даута, такође је било покушаја покретања кривичног процеса. Но, све се завршило исто тако тужно. Дермот Грум у име Тужилаштва је овако описао “братску помоћ”: “Ваша висости, убијено је ни мање ни више, него десет људи, повезаних са овим процесом”.8 Постоји још један не мање важан аспект. Међународни Трибунал за бившу Југославију је добио све веома обилне доказе од стране србског тужилаштва, против Рамуша Харадинаја. Но, ослобађајућа пресуда у суштини је анулирала све прикупљене доказе, пошто се они не могу користити чак ни при обнови процеса, у складу са принципом да се “не може два пута судити за један злочин”. Индикативно је да је Харадинаја оправдао нико други него управо Алфонсо Ори, који сада суди генералу Ратку Младићу. Управо он није тражио спровођење изношења одбране. А и није било неопходности за њом, сви сведоци су били уклоњени. Отварање новог процеса постало је могуће тек након проналажења нових доказа. Овај пут оптужба је износила само 6 тачака а процес је завршен у рекордно кратком року – од августа 2011 до априла 2012. године. Нову пресуду, чије се доношење очекује у новембру, Харадинај такође очекује на слободи. Изгледа да МТБЈ уопште не смета Харадинају да се задовољно смеши као и раније – он већ “циља” на заузимање премијерске фотеље.
Амерички дипломата Џејмс Хупер је, очигледно у жељи да појача утисак о тек изнесеном немачком ултиматуму Србији од “Седама тачака”, 14. септембра иступио са новим захтевима, овај пут од стране САД. Он је захтевао ни мање ни више него да се омогући “независном Косову” чланство у Уједињеним Нацијама. Његова тврдња да је Србска напредна странка већ направила радикалан заокрет и да је спремна за “велику одлуку”, а то значи да постоји шанса на узајамно прихватљиво решење са косовским властима (тачније задовољавајуће за интересе Приштине), што представља његов психолошко-пропагандни блиц-криг. СНП сада има могућност да поврати поверење међународне заједнице, па у том смислу и косовара – сматра Хупер. Како испада, поверење међународне заједнице може се задобити само добровољним одрицањем од сопственог суверенитета, независности, територијалних и државних интереса. Испада да се проблеми са севером Косова и Метохије, који не жели да се потчини властима у Приштини, могу веома лако решити. Потребно је само “завршити са пријемом Косова у УН”. У том случају – развија даље своју мисао Хупер – Београд је обавезан да убеди Русију да одустане од вета у СБ УН (При том он снисходљиво “дозвољава” самој Србији да не гласа за чланство Косова). У резултату свега, Србија је “једноставно” дужна да пређе на “конструктивне односе” са Косовом, да призна реалност суверенитета Косова на читавој територији, укључујући и север покрајине. Међутим, Хупер утире пут и за даљи продор албанског фактора: уколико Србија очекује легитимитет у пружању заштите србском становништву на Косову, онда она мора да покаже флексибилност и спремност да омогући Приштини да има исте такве односе са Албанцима у Прешевској долини.9 (Општине Прешево, Медвеђа, Бујановац)
На тај начин се политички развој Косова усмерава у правцу стварања јединственог фронта Тачи-Харадинај и успостављања читаве власти од стране главара ОВК – кључних партнера САД на југу Балкана. Стејт Департмент жури са завршетком свог пројекта на Косову, који носи обрисе великоалбанског екстремизма и тероризма. Асиметрично разложена, неодлучна и колебљива позиција Србије, необезбеђена међународном подршком, заиста може “асистирати” завршетку послова САД на Балкану. Међутим, историја “албанског фактора” се овим неће завршити. У том случају ће се неизбежно уступати и одступати и у другим питањима и на другим територијама.

1 Обавештајни рад комадира са циљем добијања информација о противнику, својеврсно политичко извиђање (прим. преводиоца)
2 https://bs.scribd.com/doc/98722124/130/RAMU-Hiqmija-HARADINAJ
3 https://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/taci-lider-organizovanog-kriminala-i-terorizma.html
4 https://www.glas-javnosti.rs/clanak/feljton/glas-javnosti-09-07-2008/propaganda-nato-i-terorista-ovk
5 https://www.vreme.com/cms/view.php?id=430999
6 https://www.smedia.rs/spress/vest/787/Ramus-Haradinaj-OVK-Haski-tribunal-Zlocini-nad-Srbima-Haradinaj-krvnik-koji-izmice-pravdi-VIDEO.html
7 https://www.smedia.rs/spress/vest/787/Ramus-Haradinaj-OVK-Haski-tribunal-Zlocini-nad-Srbima-Haradinaj-krvnik-koji-izmice-pravdi-VIDEO.html Аутор књиге «Приче о рату и слободи» је Б.Хамзај, у њеној основи се налази серијал интервјуа Рамуша Харадинаја.
8 https://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/161793/Iza-kulisa-sudenja-Haradinaju-Ubijeno-30-svedoka
9 https://www.nspm.rs/hronika/dzejms-huper-sledeci-korak-za-kosovo-je-uclanjenje-u-un.html


  Тагови: Међународни трибунал за бившу Југославију ОВК Косово и Метохиjа Русија САД Србиjа Рамуш Харадинај Хашим Тачи Тако је садашњи “премијер Косова” Хашим Тачи предложио Рамушу Харадинају, оптуженом пред Хашким Трибуналом, да постане следећи “премијер”, док сам Хашим Тачи намерава да седне у “председничку” фотељу. Мандат садашње “косовске владе” завршава се 2014. године, али ипак, патрони Косова сматрају да је неопходно раније, 2013. године, спровести изборе. И после њих, Хашим Тачи и његова владајућа Демократска партија Косова, треба да добију пуну подршку сада опозиционе партије Рамуша Харадинаја – Алијансе за будућност Косова. Тачи и Харадинај су се 14. септембра 2012. године договорили о заједничком формирању будуће владе. Осим тога, Харадинај треба да узме под своју контролу Канцеларију за европске интеграције Косова.
Међународни Трибунал за бившу Југославију је прву оптужницу против Харадинаја подигао у марту 2005. године. Тада му је суђено по 37 тачака оптужнице (за убиства, мучења, кршења закона и обичаја рата, итд., током конфликта на Косову и Метохији). По различитим оценама, по његовом наређењу било је убијено више од 300 људи, Срба и Албанаца нелојалних према ОВК, као и за отмицу преко 400 људи. Београд је против њега поднео пријаву за 108 кривичних дела, по тачкама “тероризма”, “злочиначког организовања са циљем подривачке делатности”, “убиства грађанских лица”. Но, главни “резултат” делатности Харадинаја је очигледан: ако је пре почетка диверзија и терористичких операција ОВК бојовника у Метохији живело више од 100 хиљада Срба, то их после завршетка конфликта (када је НАТО 78 - дневним бомбардовањем спасао ОВК од потпуног уништења) овде практично више нема. Харадинај је после потпуног етничког чишћења постао суверени “газда” Метохије. И одмах је приступио организовању диверзантско-терористичке обуке бојовника Албанске националне армије (Македонија) и Албанских одреда – чији је циљ већ био југ централне Србије.2 То значи да је већ тада “сфера интереса” прелазила далеко ван граница Косова и Метохије.
Ако овоме додамо да је и Дренички клан Хашима Тачија (клан Османи) у то време био један од најопаснијих криминалистичких организација у Европи, са упориштем у Загребу, чији су пипци обухватали Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Македонију, Немачку, Швајцарску, Албанију и Турску.3
Из књиге војног обавештајца Ђ. Ђорђевића “Косметска Голгота – обмана САД и НАТО”: “Рамуш Харадинај се налази у пећини око Ђаковице са око 300-400 терориста. Он финансира нову Сребреницу. Са њим се налазе и амерички инструктори. Рамуш Харадинај и Агим Чеку ће, поред Тачија, постати господари у сенци, који ће оскрнавити духовне вредности Срба на најстрашније начине – спаљивањем светиња, продајом у ропство српске омладине, многи ће бити гурнути у пропаст наркозависности, политичари који ће се одрицати Космета, југа Србије, Рашке области, Војводине, биће поткупљивани крвавим нарко-доларима, по православљу ће се ударити бруталним зверским средствима”. Клинтон, Блер и Олбрајт су свесно изабрали управо такве савезнике – примећује даље Ђорђевић и додаје - “Наши оперативци су му неколико пута били за петама, али су га увек спасавали Американци, пребацујући га у Албанију”.4
Харадинај у једном интервјуу то потврђује: “Ми смо у септембру 1998. године скоро доживели пораз у рату са србским безбедносним снагама, но Ричард Холбрук је успео да испослује прекид ватре и долазак Верификационе мисије, што нам је помогло да се припремимо за пролећну офанзиву”.5 Током НАТО бомбардовања Харадинај је био један од кључних људи Алијансе на Косову и Метохији и он је поред неколико вођа ОВК имао сателитски телефон којим је директно комуницирао са НАТО у циљу боље координације напада.6 У својим мемоарима Харадинај признаје: “Ми смо непрекидно нападали српске снаге. На сваком месту, даноноћно. Нисмо се скривали. Свакодневно смо убијали српске полицајце…”.7
Међутим, у априлу 2008. године, Међународни Трибунал за бившу Југославију у Хагу је оправдао Харадинаја по свих 37 тачака оптужнице. При том, одбране као такве није ни било. У суштини је Тужилаштво испуњавало функцију одбране “подлокавајући” процес и негирајући српске жртве (било је речи само о селу Јабланица у околини Дечана), углавном су се истраживале жртве других народа – косовских Цигана, косовских Египћана и “непослушних” Албанаца. Што наравно, ни у којој мери не умањује кривицу Харадинаја. Већину србских жртава Трибунал је просто игнорисао. Харадинај је читаво време процеса провео на слободи, осим кратког боравка када је износио приговор. Што је још горе, судска палата је начинила апсолутан преседан – дозволила му је да се бави политиком(!) И за то време “стицајем случајних околности” физички је ликвидирано око 30 сведока и чланова њихових породица који су могли посведочити о ратним злочинима бившег главара ОВК. Остали су радије држали језик за зубима или су “упадали у потпуну пост-трауматску амнезију“ (случај крунског сведока Шевћета Кабашија који је изненада изгубио памћење. Он је радије платио 100 хиљада еура Трибуналу само да не сведочи против командира “Осмеха” – како је гласио надимак Харадинаја). Против брата Рамуша Харадинаја, Даута, такође је било покушаја покретања кривичног процеса. Но, све се завршило исто тако тужно. Дермот Грум у име Тужилаштва је овако описао “братску помоћ”: “Ваша висости, убијено је ни мање ни више, него десет људи, повезаних са овим процесом”.8 Постоји још један не мање важан аспект. Међународни Трибунал за бившу Југославију је добио све веома обилне доказе од стране србског тужилаштва, против Рамуша Харадинаја. Но, ослобађајућа пресуда у суштини је анулирала све прикупљене доказе, пошто се они не могу користити чак ни при обнови процеса, у складу са принципом да се “не може два пута судити за један злочин”. Индикативно је да је Харадинаја оправдао нико други него управо Алфонсо Ори, који сада суди генералу Ратку Младићу. Управо он није тражио спровођење изношења одбране. А и није било неопходности за њом, сви сведоци су били уклоњени. Отварање новог процеса постало је могуће тек након проналажења нових доказа. Овај пут оптужба је износила само 6 тачака а процес је завршен у рекордно кратком року – од августа 2011 до априла 2012. године. Нову пресуду, чије се доношење очекује у новембру, Харадинај такође очекује на слободи. Изгледа да МТБЈ уопште не смета Харадинају да се задовољно смеши као и раније – он већ “циља” на заузимање премијерске фотеље.
Амерички дипломата Џејмс Хупер је, очигледно у жељи да појача утисак о тек изнесеном немачком ултиматуму Србији од “Седама тачака”, 14. септембра иступио са новим захтевима, овај пут од стране САД. Он је захтевао ни мање ни више него да се омогући “независном Косову” чланство у Уједињеним Нацијама. Његова тврдња да је Србска напредна странка већ направила радикалан заокрет и да је спремна за “велику одлуку”, а то значи да постоји шанса на узајамно прихватљиво решење са косовским властима (тачније задовољавајуће за интересе Приштине), што представља његов психолошко-пропагандни блиц-криг. СНП сада има могућност да поврати поверење међународне заједнице, па у том смислу и косовара – сматра Хупер. Како испада, поверење међународне заједнице може се задобити само добровољним одрицањем од сопственог суверенитета, независности, територијалних и државних интереса. Испада да се проблеми са севером Косова и Метохије, који не жели да се потчини властима у Приштини, могу веома лако решити. Потребно је само “завршити са пријемом Косова у УН”. У том случају – развија даље своју мисао Хупер – Београд је обавезан да убеди Русију да одустане од вета у СБ УН (При том он снисходљиво “дозвољава” самој Србији да не гласа за чланство Косова). У резултату свега, Србија је “једноставно” дужна да пређе на “конструктивне односе” са Косовом, да призна реалност суверенитета Косова на читавој територији, укључујући и север покрајине. Међутим, Хупер утире пут и за даљи продор албанског фактора: уколико Србија очекује легитимитет у пружању заштите србском становништву на Косову, онда она мора да покаже флексибилност и спремност да омогући Приштини да има исте такве односе са Албанцима у Прешевској долини.9 (Општине Прешево, Медвеђа, Бујановац)
На тај начин се политички развој Косова усмерава у правцу стварања јединственог фронта Тачи-Харадинај и успостављања читаве власти од стране главара ОВК – кључних партнера САД на југу Балкана. Стејт Департмент жури са завршетком свог пројекта на Косову, који носи обрисе великоалбанског екстремизма и тероризма. Асиметрично разложена, неодлучна и колебљива позиција Србије, необезбеђена међународном подршком, заиста може “асистирати” завршетку послова САД на Балкану. Међутим, историја “албанског фактора” се овим неће завршити. У том случају ће се неизбежно уступати и одступати и у другим питањима и на другим територијама.

1 Обавештајни рад комадира са циљем добијања информација о противнику, својеврсно политичко извиђање (прим. преводиоца)
2 https://bs.scribd.com/doc/98722124/130/RAMU-Hiqmija-HARADINAJ
3 https://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/taci-lider-organizovanog-kriminala-i-terorizma.html
4 https://www.glas-javnosti.rs/clanak/feljton/glas-javnosti-09-07-2008/propaganda-nato-i-terorista-ovk
5 https://www.vreme.com/cms/view.php?id=430999
6 https://www.smedia.rs/spress/vest/787/Ramus-Haradinaj-OVK-Haski-tribunal-Zlocini-nad-Srbima-Haradinaj-krvnik-koji-izmice-pravdi-VIDEO.html
7 https://www.smedia.rs/spress/vest/787/Ramus-Haradinaj-OVK-Haski-tribunal-Zlocini-nad-Srbima-Haradinaj-krvnik-koji-izmice-pravdi-VIDEO.html Аутор књиге «Приче о рату и слободи» је Б.Хамзај, у њеној основи се налази серијал интервјуа Рамуша Харадинаја.
8 https://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/161793/Iza-kulisa-sudenja-Haradinaju-Ubijeno-30-svedoka
9 https://www.nspm.rs/hronika/dzejms-huper-sledeci-korak-za-kosovo-je-uclanjenje-u-un.html


  Тагови: Међународни трибунал за бившу Југославију ОВК Косово и Метохиjа Русија САД Србиjа Рамуш Харадинај Хашим Тачи Тако је садашњи “премијер Косова” Хашим Тачи предложио Рамушу Харадинају, оптуженом пред Хашким Трибуналом, да постане следећи “премијер”, док сам Хашим Тачи намерава да седне у “председничку” фотељу. Мандат садашње “косовске владе” завршава се 2014. године, али ипак, патрони Косова сматрају да је неопходно раније, 2013. године, спровести изборе. И после њих, Хашим Тачи и његова владајућа Демократска партија Косова, треба да добију пуну подршку сада опозиционе партије Рамуша Харадинаја – Алијансе за будућност Косова. Тачи и Харадинај су се 14. септембра 2012. године договорили о заједничком формирању будуће владе. Осим тога, Харадинај треба да узме под своју контролу Канцеларију за европске интеграције Косова.
Међународни Трибунал за бившу Југославију је прву оптужницу против Харадинаја подигао у марту 2005. године. Тада му је суђено по 37 тачака оптужнице (за убиства, мучења, кршења закона и обичаја рата, итд., током конфликта на Косову и Метохији). По различитим оценама, по његовом наређењу било је убијено више од 300 људи, Срба и Албанаца нелојалних према ОВК, као и за отмицу преко 400 људи. Београд је против њега поднео пријаву за 108 кривичних дела, по тачкама “тероризма”, “злочиначког организовања са циљем подривачке делатности”, “убиства грађанских лица”. Но, главни “резултат” делатности Харадинаја је очигледан: ако је пре почетка диверзија и терористичких операција ОВК бојовника у Метохији живело више од 100 хиљада Срба, то их после завршетка конфликта (када је НАТО 78 - дневним бомбардовањем спасао ОВК од потпуног уништења) овде практично више нема. Харадинај је после потпуног етничког чишћења постао суверени “газда” Метохије. И одмах је приступио организовању диверзантско-терористичке обуке бојовника Албанске националне армије (Македонија) и Албанских одреда – чији је циљ већ био југ централне Србије.2 То значи да је већ тада “сфера интереса” прелазила далеко ван граница Косова и Метохије.
Ако овоме додамо да је и Дренички клан Хашима Тачија (клан Османи) у то време био један од најопаснијих криминалистичких организација у Европи, са упориштем у Загребу, чији су пипци обухватали Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Македонију, Немачку, Швајцарску, Албанију и Турску.3
Из књиге војног обавештајца Ђ. Ђорђевића “Косметска Голгота – обмана САД и НАТО”: “Рамуш Харадинај се налази у пећини око Ђаковице са око 300-400 терориста. Он финансира нову Сребреницу. Са њим се налазе и амерички инструктори. Рамуш Харадинај и Агим Чеку ће, поред Тачија, постати господари у сенци, који ће оскрнавити духовне вредности Срба на најстрашније начине – спаљивањем светиња, продајом у ропство српске омладине, многи ће бити гурнути у пропаст наркозависности, политичари који ће се одрицати Космета, југа Србије, Рашке области, Војводине, биће поткупљивани крвавим нарко-доларима, по православљу ће се ударити бруталним зверским средствима”. Клинтон, Блер и Олбрајт су свесно изабрали управо такве савезнике – примећује даље Ђорђевић и додаје - “Наши оперативци су му неколико пута били за петама, али су га увек спасавали Американци, пребацујући га у Албанију”.4
Харадинај у једном интервјуу то потврђује: “Ми смо у септембру 1998. године скоро доживели пораз у рату са србским безбедносним снагама, но Ричард Холбрук је успео да испослује прекид ватре и долазак Верификационе мисије, што нам је помогло да се припремимо за пролећну офанзиву”.5 Током НАТО бомбардовања Харадинај је био један од кључних људи Алијансе на Косову и Метохији и он је поред неколико вођа ОВК имао сателитски телефон којим је директно комуницирао са НАТО у циљу боље координације напада.6 У својим мемоарима Харадинај признаје: “Ми смо непрекидно нападали српске снаге. На сваком месту, даноноћно. Нисмо се скривали. Свакодневно смо убијали српске полицајце…”.7
Међутим, у априлу 2008. године, Међународни Трибунал за бившу Југославију у Хагу је оправдао Харадинаја по свих 37 тачака оптужнице. При том, одбране као такве није ни било. У суштини је Тужилаштво испуњавало функцију одбране “подлокавајући” процес и негирајући српске жртве (било је речи само о селу Јабланица у околини Дечана), углавном су се истраживале жртве других народа – косовских Цигана, косовских Египћана и “непослушних” Албанаца. Што наравно, ни у којој мери не умањује кривицу Харадинаја. Ве