Цептер и Мишковић у финалу одмеравају рачуне и буђеларе

БЕОГРАД - Тајкунизација Србије, којом се углавном означава тренд да све иоле вредне фирме у држави купује искључиво неколико најбогатијих људи у земљи, у последњих неколико година толико је узела маха да домаћим олигарсима скоро да понестаје државне имовине коју могу да добију јефтино, па све чешће једни другима продају већ приватизоване компаније. Где је „црвена линија“ преко које не могу, како је обећао председник Србије Борис Тадић, мислећи при томе да морају да поштују законе да би даље напредовали, видеће се наредних година. Оно што је очигледно јесте да до сада није постојала „рампа“ за Мирослава Мишковића, власника „Делта холдинга“, који важи за другог најбогатијег човека Србије, али са највећим политичким утицајем.

Окосницу Мишковићеве империје чине „Макси“ продавнице, којима припадају и „Темпо“ и некада независни „Це маркет“ и „Пекабета“. Ове ланце Мишковић користи као одскочну даску за пласман производа осталих својих фирми, међу којима су месна индустрија „Јухор“, пољопривредни комбинат „Сомбор“, „Напредак“ из Старе Пазове, „Јединство“ из Апатина, па „Козара“, „Подунавље“ и „Топола“, бројне њиве, фарме и воћњаци на преко 20.000 хектара, што га чини једним од водећих земљопоседника у Војводини. Овај тајкун флашира и воду „гала“, меси тестенине „данубијус“, фабрику уља „Сунце“ је продао, а тврди да више није власник ни „Јафе“ из Црвенке. У Суботици прави бицикле, а у Зрењанину прашак. Увози „нивеу“, „најке“, храну за псе, БМЊ, „фијат“, „ланчу“, „хонду“, „рено“, „мини“... Прави ђубриво. Издаје новине...

Признаје да је купио „Новости“, остале не признаје, али упућени кажу да контролише још бар три листа, а можда и више.

Преко франшизе „коста кофи“, Мишковић је постао кафеџија, а преко дила са „Телекомом“ и мобилни оператер у Црној Гори. Улаже огроман новац у некретнине, па гради хиљаде станова за Универзијаду, диже нову пословну зграду „Делте“ (стару ће да изда), гради хотел „Интерконтинентал“, а пре неколико дана купио је „Генекс“ са старим „Интерконтиненталом“ који ће реновирати и „пребрендирати“ у „Краун плаза“ хотел. Мишковић има и „Луку Београд“, не због бродова, већ због простора. Са 220 хектара земљишта у самом срцу Београда, ово предузеће можда је и драгуљ у његовој круни. Али последњих дана, како се захуктава предизборна кампања, министри све чешће посежу за тим драгуљем у нади да ће га ишчупати из те круне и вратити Београду део овог прескупог земљишта које је Мишковић хтео по багателној цени.

Власник највеће компаније у Србији има и велики „Делта сити“ шопинг центар, гради још већи „Делта планет“ центар, у Црној Гори шири „Максије“, у Босни „Тропик“ супермаркете, а у Бугарској „Пикадили“ ланац. Мишковић има и „Делта Ђенерали“ осигурање, уз то и брокерску кућу, инвестиционе и пензијске фондове. Продаје одећу „зара“, ауто-гуме, виљушкаре, прави антифриз, шије тренерке, бави се хемијом, фармацијом и дезинфекцијом, изнајмљује екране и рекламни простор, продаје „Њомен сецрет“ доњи веш, одећу „мекс“, „ескада“, „интерспорт“, пече хлеб, сади јабуке и укршта свиње. И још много тога.

Али уз све то, Мишковић није најбогатији човек Србије.

То је Филип Цептер, краљ шерпи и лонаца, бизнисмен који је променио име јер га је старо, Милан Јанковић, „спутавало у напредовању у послу“. У поређењу са његових 120.000 продаваца, Мишковићевих 20.000 радника делује скромно.

Док власник „Делте“ тек ове године први пут очекује промет већи од две милијарде евра, вредност „Цептер интернационала“ процењује се на 3,6 милијарди евра.

Милан Јанковић у три земље, Немачкој, Италији и Швајцарској, има седам фабрика. Из њих робу пласира у 40 држава, у којима је до сад продао 600.000.000 производа. Иако је „Цептер“ најпознатији по челичном посуђу врхунског квалитета и цене, холдинг се бави и многим другим пословима. Тако из његових погона излазе луксузни сатови и пенкала, козметика, „хај-тек“ усисивачи, пречишћивачи ваздуха и „биоптрон“ апарати за терапију светлом.

Користећи се широком мрежом продаваца „од врата до врата“, овај бизнисмен ушао је и у послове осигурања, како овде тако и у иностранству. Ипак, 2006. године продао је 80 одсто „Цептер осигурања“ у Србији аустријској „Уники“ за 16 милиона евра, с тим што у наредним годинама очекује знатно већи профит од те трансакције. Имао је и банку за коју се бунио када су говорили да је мала, поседује „Бродоградилиште Београд“, а одскора је сувласник и Индустрије мотора и трактора. Бродоградилиште је купио због 44.000 квадратних метара грађевинског земљишта, а из истих разлога и фабрику трактора плаћену 121 милион евра, с којом је добио плац од 35 хектара на Новом Београду, на којем ће вероватно нићи огромно стамбено насеље.

Цептер је на разна имена пазарио и друге фирме, између осталог и „Центротекстил“, „Југометал“ и неке ресторане и кафане по Србији, „Мораву“, „Кошутњак“ и тако даље. Има и добротворну фондацију и камерну оперу „Мадленијанум“ у Земуну, названу по његовој жени. У већини главних престоница Европе има продајне објекте, а у Русији гради велики пословни центар. Поседује и зграду у Београду, близу Кнез Михаилове улице. Упркос свему томе, једном је изјавио да послови у Србији чине само један одсто активности његове фирме, али је од тада умножио послове.

Цептер није познат човек. Осим у Србији, најчешће борави у Монте Карлу и држи се подаље од медија. Наводно живи монденски, дружи се са принцом Албертом и спонзорише „Формулу 1“.

У жижу светске јавности доспео је тек кад га је Џејмс Лајон из Међународне кризне групе оптужио да тргује оружјем. Цептер је пресавио табак и поднео тужбе за клевету судовима у Америци и Бриселу. Магазин Форбс тад га је назвао „највећим произвођачем лонаца и тигања за којег никада нисте чули“ и целу аферу приписао сукобу Цептера са Џорџом Сорошем, финансијером Међународне кризне групе.

После Цептера и Мишковића, на ранг-листи српских богаташа зјапи велика пукотина иза које су сви остали. Међу значајнијима је свакако Зоран Дракулић, власник „Ист поинта“ и највећи произвођач хлеба и пецива у Србији, у чијем су поседу „Клас“ и „Београдска пекарска индустрија“. У оквиру „Ист поинта“, у којем Дракулић иначе има мањински удео, још су и „Житомлин“, Ваљаоница бакра „Севојно“, огромни силоси за жито у румунској Констанци и аустријско речно бродарство ДДСГ, које је „Ист поинт“ у партнерству са америчким „Темплтоном“, Хипо банком и другима, купио за 100 милиона евра и тиме добио 250 теретних бродова. То је према самом Дракулићу треће по величини предузеће те врсте у Европи и прво по профиту. Овај бизнисмен, који се накратко опробао и у политици, планира да купи и Југословенско речно бродарство.

Како би инвестирао у „Новкабел“, Дракулић је продао Фабрику каблова „Зајечар“, а вероватно највећи тендер на којем, засада, није победио је онај за РТБ „Бор“. Он је на надметању за овај рудник и топионицу бакра стигао трећи, али је пре неколико дана победник „дисквалификован“, после чега је другорангирани одмах почео да уцењује Владу Србије, па ће и он вероватно остати без „Бора“, чиме Дракулићеве шансе опет расту.

Ту је негде и Петар Матић, можда једини међу великим играчима, којем су некретнине тренутно главна делатност. У његов МПЦ холдинг недавно је као мањински власник стигла гигантска инвестициона кућа „Мерил Линч“, привучена брзим развојем компаније. МПЦ је најпознатији по томе што је откупио тржни центар „Ушће“, бивши ЦК, који сада изнајмљује бројним великим фирмама, а највећим делом Хипо банци. Одмах до „Ушћа“ Матић гради још један такав облакодер у којем ће, осим пословног простора, вероватно бити смештен и луксузни хотел, док ће се између ова два торња налазити велики шопинг мол.

МПЦ холдинг је био и највећи дистрибутер играчака у Србији, укључујући „Мателове“ и „Лего“ производе, али је тај део посла продат хрватској „Магми“. И Матић је испробао рецепт својих претходника, па је купио фабрику чарапа „Партизанка“ и на њеној локацији подигао луксузно стамбено насеље Оаза. Један од његових најбољих потеза је и куповина БИГЗ-а за само 330 милиона динара, чија ће зграда код Београдског сајма највероватније постати хотел.

КРАЉ ШЕЋЕРА И ЖИТА

Међу српским тајкунима има и оних који из више разлога све мање живе у Србији. Међу њима можда је најзначајнији Миодраг Костић, власник новосадског предузећа „МК комерц“. Наиме, иако и даље поседује и обрађује преко 20.000 хектара у Војводини, „српски краљ шећера“ преселио је део бизниса у Украјину, с намером да у тој земљи постане краљ жита. Посао са шећером у Србији продао је „Нордцукеру“, пошто је у већ славној трансакцији три шећеране добио за девет евра, па сада намерава да закупи више од 100.000 хектара у Украјини и да тамо гаји пшеницу, уљану и шећерну репу и остале културе и да између осталог прави и етанол. Као главни разлог повлачења из Србије, Костић је навео однос власти према улагачима и то што се на крупне земљопоседнике у Србији не гледа благонаклоно.

ИЗБЕГАВА ДРЖАВУ

Треба поменути и Предрага Ранковића Пецонија, човека који највише воли да своја предузећа купује од других бизнисмена, а мање од државе. Његова главна компанија је „Инвеј“, а уз њу контролише и фабрике уља „Витал“ и „Сунце“, Индустрију хлеба „Панчево“, затим винарију „Рубин“, па кућну хемију „Албус“, фирме „Ратар“, „Милан Благојевић“, затим „Луку Панчево“, фабрику дувана „Монус“ и угоститељско предузеће „Стари град“, преко којег је дошао до ресторана „Лондон“, „Доњи град“, „Златни бокал“, „Ташмајдан“, „Два бела голуба“, „Три шешира“ до посластичарнице „Код коња“ и хотела „Касина“ и „Парк“.

КАРИЋ ИЗБЕГАО У РУСИЈУ

Некадашњи велики играч Богољуб Карић, пропали сувласник „Мобтела“, побегао је у Русију да не би завршио у затвору и више се не појављује чак ни на видео-биму. Према причама упућених, од Мартина Шлафа, претходнице „Мобилкома“, можда је успео да добије стотинак милиона евра за свој недефинисани удео у овом оператеру и сада је тај новац практично све што је остало од његове империје. Његова партија, Покрет снага Србије, урушила се брзином стањивања његовог новчаника. Тиме је Карић, несвесно и сигурно нежељено, постао главна лекција осталим тајкунима - њихова моћ испарава оног тренутка када политичари више не желе да узму њихов новац.