Раде Шипчић из Париза остварио животну жељу

Све је сам направио, ковао, куцкао, резао, тесао, прикупљао, прао, чистио и гланцао како би његова покојна мајка Вемија добила музеј посвећен само њој. Тако је Парижанин Раде Шипчић, пореклом са врха Дурмитора и из села Мала Црна Гора, највишег села на Балкану, урадио оно што је желео више од свега - да у трпезарији, у изложбеној витрини има све о својој мајци, умрлој пре 26 година.

Вечерња молитва

- Моја мајка никад није легла у кревет, а да се није окренула према истоку, прекрстила се и помолила Богу. Никад се није изјаснила кога од деце највише воли, али ја мислим да јој је слаба тачка био Владимир. Године 1957. су прогласили да је погинуо, али га од породице нико није видео мртвог. Књигу "Последњи краљев војник у отаџбини Владимир Шипчић", објављену 1984, посветио сам брату и свим краљевим војницима - саопштава Раде.

- Рођена је 1898. у селу Пишце на Дурмитору, а умрла 1982. у Сарајеву. Гроб јој се налази у православном селу Хреша, између Пала и Сарајева. Толико сам мајку волео да сам, после њене смрти, мислио да ме сунце више никад неће огрејати, али време све лечи - са много пијетета у разговор улази бркајлија Раде, чија је мајка имала пет синова и кћерку.
- Волела је све људе на свету, стога су је и сви неизмерно поштовали. Имала је тежак живот. Кад сам напунио годину дана, оца су ми убили комунисти. Био сам најмлађи. Моја Вемија преузела је и улогу оца. Повела нас је у Босну, међу католике, муслимане, Јевреје, православце и невернике. Тамо смо били боље поштовани него у Црној Гори, у којој смо имали велику земљу. Да би нас прехранила, морала је комад по комад земље да продаје.

Вољеној Францускињи

За свој труд уложен у "мајчин музеј" Раде умногоме захваљује својој вољеној Францускињи Мариз. - Моја Марушка ми је родила сина Илију (33), архитекту који ради докторат и Николу (30), дипломираног економисту и инжењера информатике, који се недавно оженио преслатком Рускињицом. Срећна смо породица, а и због тога мајци хвала! - закључио је Раде.

- Пекар Џемо давао нам је хлеб на вересију. И други су нам помагали. Становали смо на Бабића башти. Много смо сиромашно живели. На ногама сам годинама имао гумене опанке, прављене на Башчаршији од аутомобилских гума. Кад ми је снаха купила прве ципеле, само сам у њих гледао... У кући смо једанпут месечно јели месо, а кромпира сам појео целу композицију воза од Сарајева до Зенице. Од тада га очима не могу видети - вели се Раде који се тада школовао за машинбравара..

- Мајци све дугујем. Због тога сам желео и да сви који ми дођу у кућу буду у друштву моје Вемије. Мајка је чудо, нико је не може заменити. Оца не знам. После њене смрти прикупио сам њене најдраже ствари. Цели живот носила је црну мараму, ево је, у витрини. Ту су њене наочари, плетеће игле, чакијица, извезена кошуља, иконица, новчаник, њена последња, недовршена кутија цигара "мораве" и упаљач, пешкир, њена писма и у зделици - земља са њеног гроба.
Док набраја и показује, очи му блистају: "Кад ово гледам, срећан сам. Боже, колико је она била паметна жена! И данас, кад год нешто треба да одлучим, спојим руке и питам: 'Мајко моја, како би ти ово решила?' И увек нађем прави излаз."