Модернизација атомских крстарица: када је штедња бесмислена

За модернизацију крстарице Адмирал Нахимов издвојено је 5 милијарди рубаља. Које могућности ће добити обновљени брод и колико су оправдани ови трошкови у условима дефицита ратних бродова нове генерације.

Разговори о модернизацији Адмирала Нахимова и других крстарица пројекта 1144, изведених из састава снага флоте у стању бојеве готовости 90-их година воде се одавно, мада због одсуства средстава они практично нису били испуњени реалним садржајем.

У другој половини 2000-их година Оружане снаге су почеле да добијају новац и тада је већ било говора о враћању строј крстарица које стоје „паркиране“. Наравно, одмах је било постављено питање задатака које ће оне испуњавати у саставу флоте.

Практично сви стручњаци су се слагали у једном: повратак бродова пројекта 1144 у састав флоте сврсисходан је само под условом њихове дубоке модернизације, која ће омогућити да се они учине унверзалним.

Могућности за такву модернизацију руска индустрија до тог момента је већ добила: били су направљени универзални бродски комплекси за паљбу, који су значајно увећали номенклатуру наоружања за опремање брода у зависности од конкретног задатка. Појавили су се борбени информационо-управљачки системи нове генерације који омогућавају да се гради систем колективне одбране јединице: да се размењују информације у режиму реалног времена и да се управља ватром неколико бродова са једног командног моста.

Ове новине које се уводе на бродовима нових пројеката који се граде тренутно по наруџбини Ратне морнарице биле су шанса за крстарице.

Шта више, модернизација уз постављање нових комплекса за паљбу и радиоелектронске опреме, крстарице пројекта 1144 стичу принципијелно ново својство: њихове размере омогућавају да се бродови опреме великом количином наоружања и да се учине заиста универзалним платформама, спојем снажног и разноврсног ударног наоружања, система ПВО и противподморничке одбране.

Питање новца

Модернизација уз коришћење свих наведених техничких новина по дефиницији не може да буде јефтина. Према различитим оценама укупна вредност радова оваквих размера може да достигне до 40 и више милијарди рубаља или око 1,3 милијарде долара по броду. За модернизацију Адмирала Нахимова издвојено је свега 5 милијарди рубаља. Шта се може урадити за те паре?

О потпуној обнови наоружања на броду не може бити говора – обим радова у споју са ценом нових агрегата искључује сличну варијанту. Пет милијарди рубаља према приближним оценама треба да буде довољно за онову бојеве способности брода у његовом полазном виду и неопходно усавршавање палубне радиоелектронске опреме. Није искључено да ће ова средства бити довољна за замену средстава ПВО блиског домета. Основа ватрене моћи тешке крстарице – ракетни комплекс Гранит и противавионско-ракетни систем С-300Ф највероватније ће остати на свом месту.

Нахимов ће бити први брод пројекта 1144 који ће проћи модернизацију. За њим је највероватније уследити Петар Велики којем ће се навршити ускоро 20 година од дана увођења ус трој, а судбина прва два брода пројекта – крстарица Киров и Амдирал Лазарев за сада није коначно решена. По свему судећи, њихов ремонт се сматра прескупим за јефтину моднернизацију.

Јефтино и одмах или скупо али касније?

Јефтина модернизација има један плус. Адмирал Нахимов, чији општи бродски системи практично нису израбили ресурс, може да буде враћен у строј прилично брзо, у року од две-три године. Ипак проблеме у целини то неће решити. Адмирал Нахимов као и његов млађи брат Петар Велики, остаће брод уске специјализаиције, намењен пре свега за борбу са противничком флотом. Скупа модернизација може да учини крстарицу универзалном, али трајаће много више – пет година, ако не и више. Упоредо са тим тешко да у том питању вреди журити. Уштедевши сада флота ће добити брод, мада и врло моћан, али у раскораку са савременим потребама и недовољно погодан за решавање практичних задатака који стоје данас пред ратном морнарицом Русије.

У том смислу модернизоване крстарице може да стигне судбина америчких бродова типа Ајова. Прошавши модернизацију 80-их година, ови бродови су прилично брзо били премештени у резерву – већ у првој половини 90-их година, мада је ресурс ситема и механизама допуштао експлоатацију све до данашњег дана у случају потребе. Ограничена моденризација није дала овим бродовима Другог светског рата оне могућнсоти које су биле потребне за успешну конкуренцију са новим крстарицама и разарачима, опремљеним системима Иџис. Биће штета ако руске крстарице стигне иста судбина.

Иља Крамник,